Đorđe D. Sibinović: Sve što postoji je istina

Početkom ove godine objavio je tri knjige: knjigu pesama „Pero Viljem Šekspir“ knjigu eseja „Ne vredi pričati“ i roman „Nizvodno“. Roman je središnja knjiga trilogije, kojom pisac, narednih godina, namerava da zaokruži svoj prvi prozni ciklus. Roman „Nizvodno“ bio je povod za razgovor koji sledi.

Odnos pojedinca i društva jedina je tema koja me zanima. Trilogija u kojoj je ostala još jedna knjiga bavi se tim fenomenom sa različitih pozicija promatranja čitave stvari. Kao što se ljudski svet razvrstava u lično, kolektivno i transpersonalno, tako su i moje fabule sagrađene u rasponu od egzistencijalne, preko epohalne, sve do metafizičke nesaglasnosti čoveka sa sobom, istorijom i savremenicima. Pogrešno je donelo prizore toka svesti kao krajnju subjektivizaciju opstanka unutar zaustavljene asertivnosti dok u Nizvodnom epoha i kontekst ne prelaze granicu partnerstva sa idejom slobode koja probija „carstvo nužnosti“ i vraća se ličnosti kao homo mensuri. U groznici Uzaludnog, završnog romana trilogije, negujem nesanicu koja pomaže isto koliko i preti neuspehom.

* Na početku romana „Nizvodno“ stoji da ništa nije izmišljeno, da je sve istina. O kojoj istini je reč: istorijskoj ili literarnoj?

Sve što postoji je istina. Problem sa istinom počinje u nedostatku prostora u kojem će je čovek saznati izvan pritiska aktuelne zbilje, izvan kulture i ideologije. Čovek se nije izborio za mesto sa kojeg će mirno i ubedljivo ispričati svoju priču. Zato počinje da laže. I laž, činom rađanja, postojanjem postaje istina. Najozbiljniji pokušaj da istina bude ispričana zasnovan je u preseku istorijske i literarne istine. Istorijska počiva u sirovoj sili stvarnosti a literarna u pokušajima teksta da postane vidljiv kao istina, prvo propovednikova a zatim i sledbenikova. U Nizvodnom sam želeo da otvaranje cveta, nastajanje ulice i razvoj ličnosti u jedinstvenom vremenu i prostoru budu prikazani kao ravnopravni alati razumevanja istine. Držim da je to moguće samo ako se tekst zaustavi pred nekontrolisanom fikcijskom ambicijom i shematskim uprošćavanjem okosnice binarne opozicije istina koje dolaze iz dobra i zla, ljubavi i mržnje. Rukovodio sam se idejom da tekst treba da shvati život a ne da nam ponudi sopstvenu logiku kao neprepoznatljivu instrukciju biografije. Svaki junak je i heroj i gnjida. Bez toga nema priče kojoj ponovo možemo poverovati.

* Roman Nizvodno već prvom rečenicom, u kojoj je „Sava gurala nebo nizvodno…“ daje prve odrednice prostora pa i karaktera onoga što ste naumili da ispričate. Mene ste već tom rečenicom uvukli u lavirint priče i krenuo sam radoznalo i halapljivo da trčim za sudbinama glavnih junaka koje će ih provesti kroz dvadeseti vek, od Velikog, do Drugog svetskog rata te nekih važnih turbulencija kao što je u proteklom veku bio juni 68. Nećemo prepričavati sadržaj, ali, recite šta je bila građa za ovaj roman i kako ste do nje dolazili?

Da, „Sava je gurala nebo nizvodno…“, sećam se dana u kojem sam to zapamtio. Posle „velikog plavog kruga i u njemu zvezde“ ne postoji nov način za početak bilo koje priče u našoj književnosti. Rečeno je već i da je „novo samo ono što je zaboravljeno“. Dvadeseti vek zaboravili smo pre nego što smo stigli da ga zapamtimo. To je danas potpuno jasno. Nizvodno sam napisao onako kako sam pokušavao da ga pročitam ali nisam uspevao. Počeo sam onim što sam zapamtio i sledio sve ono što smo zaboravili. Precizno sam za okvir priče birao tropove dvadesetog veka bez ikakvog učitavanja i u njih smeštao junake romana vođene prećutanim pričama i pogledom koji je ka njima i događajima upućivan izvan svake ideološke pristrasnosti i inercije obaveznog dokazivanja hipoteza. Nisam sledio istorijske interpretacije ali ni poetička čitanja pobednika i revizionista. U tome mi je pomogla „građa“ koja je izronila iz sačuvanih svedočenja savremenika i malih istina uz čiju pomoć sam pokušao da nađem meru između „velikog narativa“ kojeg je moderna proza odavno sahranila i postmodernističke fragmentarnosti u kojoj se zagubila celina. Došlo je vreme da otkrijem priče svoga dede koji je u „Krvavom maršu“ noseći onemoćale ljude na leđima spasao živote komšija ali to nije bilo dovoljno da ga sve vojske Drugog rata ne izvode pred streljački vod. Zamislite da je u Titovoj epohi bila dostupna priča o tome da su „ljude dobijali na kartama“, tim pre jer znamo da je jedan osvedočeni nacista bio na čelu najveće mirovne organizacije u istoriji sveta. Sakrivanje istine stalo je u truli konsenzus epohe čiji raspad više ne može da zaustavi nova ideologija koja će sakriti sve što neće nestati iz našeg sećanja zato što je prećutano ili nije zapamćeno. I tako redom. Priča o 68 u romanu, već je prihvaćena od neposrednih učesnika a nisam bio lenj da otputujem u Kumrovec da se uverim kako danas izgleda ideološka radionica za doradu mozgova. Benzin na ulicama Beograda u plastičnim flašama coca-cole kupovao sam ranih devedesetih svakog dana. Dakle, u romanu Nizvodno ništa nije izmišljeno. Sve je istina.

* Junaci Vašeg romana prolaze kroz čitav protekli vek opirući se zlehudoj sudbini koja nije bila blagonaklona kako prema njima tako i prema državi u kojoj su rođeni. Dok se čita knjiga uočavaju se strahote Velikog rata a pedeset godina kasnije Studentski protesti. Ove godine je sto godina od završetka Velikog rata i pedeset godina od lipanjskih gibanja. Dva jubileja kojima se i ova knjiga odužuje. Da li ste to imali u vidu dok ste pisali?

Pošten pogled unazad vidim kao pijetet posvećen precima. NJega dokazuje napor razumevanja njihovih nedaća koje nam se otvaraju kao stabilni multiplikator naših nemoći. Pomislim šta je bila moja najveća muka u životu i uporedim je sa žrtvom pradede Matije Vesića koji je usnio u „plavoj grobnici“ pa me bude sramota oholosti moje samosažaljivosti. Ili, setim se koliko sam bio ljut kad mi ne pomere neki ispit u junskom roku a kako su moje starije kolege hrabro izašle na barikade i vidim sopstvenu i generacijsku mizernost korumpiranih sledstvenika. Svako vreme ima svoje breme. Zato i postoji objektivna samerljivost simboličke težine ličnog i epohalnog u stvaranju i očuvanju vrednosti oko kojih može opstati jedan narod. U Nizvodnom, pokušavao sam da neutrališem strast ideološkog dodatka pojedinačnim izborima i epohalnim obrtima u nameri da razumem mogućnost konačnog pomirenja koje se čini sve daljim i nedostižnijim upravo zbog ideološke promocije revanšizma kao emanacije nezrelosti i nedoraslosti odgovornosti opstanka. Evropska društva više nisu ista posle 68 zato što su efekti pobune probili ideološko polje i proširili se u šire socijalno dostignuće ispod kojeg ne pristaje ni jedna sledeća generacija. To najbolje dokazuju tradicija i efekti građanskih protesta u fenomenima socijalnih konflikata francuskog društva koji su uvek nenasilni i koje nije moguće zaustaviti jeftinom ideološkom frazeologijom. Ono malo nade koju je ponudila 68 u našoj stvarnosti progutala je ideologija kao i svaku emancipatorsku ideju pre i posle nje. Zato mi i dalje nezaustavljivo plutamo nizvodno bez ideje da objektivnu snagu protoka pridodamo sopstvenoj prolaznosti prema opstanku roda u čijem sećanju po zrelosti možemo preživeti propast i zaborav.