Zar su nam zaista sve to radili? Da li je ceo projekt (pokretanje lista Danas – L.P.) bio ludost, naivnost, neodgovornost, hrabrost? I kako smo sve to, ipak, preživeli?“

Pa, šta su to hteli danasovci? U opisu njihovih ambicija kao skromnih u Srbiji 1997. godine, Grujica Spasović je potresno bezazlen: „hteli smo da, bar malo, sačuvamo samopoštovanje, da ne pevamo u horu, da se kao slobodni ljudi bavimo svojim poslom, da se odupremo primamljivom zovu senzacionalizma i primitivizma, šovinizma i militarizma, fašizacije i klerikalizacije. Pa makar i ne bili uvek u pravu“.

Ta „skromna“ ambicija redakcije, koju će ona više puta ponoviti u prvih hiljadu dana lista, naišla je na brojne prepreke: diskreditovanje novinara kao stranih plaćenika, pozivanje novinara na informativne razgovore, hapšenje novinara, politička suđenja. Ubijanje nezavisnih novinara. Bukvalno, borba na život i smrt. Grujica Spasović nije patetičan i tu borbu ne dramatizuje. Nema ni potrebe: sama stvarnost koju on – bez obzira na naknadni šok, zaprepašćenost, strah i hladan znoj – veoma mirno rekonstruiše i ilustruje, podižući svoju knjigu na nivo prvorazrednog dokumenta o početku agonije politike velikodržavnog nacionalizma koja je kao groznica tresla zemlju punih deset godina, da bi je, najzad, dovela do političkog i vojnog sloma.

Situacija je uspostavila prioritet. I za list je bilo razumno da se koncentriše na jedan cilj: na uklanjanje Slobodana Miloševića kao personifikacije režima. U svetu koji se brzo menjao, alternativa je za Srbiju još bila daleko, u magli. Prijatelji, kao poljski intelektualac Adam Mihnjik, savetovali su danasovcima: „Već danas ljudi u medijima trebalo bi da otvore prostor da bi se potražili odgovori na neka ključna pitanja. Kakva će biti Srbija posle Miloševića? Kakve poruke novine treba danas da šalju svojim čitaocima? Kakvo je psihičko stanje nacije i društva?“

Za odgovore na ova pitanja nije, međutim, bila dovoljna samo invencija danasovaca i drugih nezavisnih novinara. Bila je potrebna i svest da je Slobodan Milošević konsenzualni autokrata, koji je na talasu antibirokratske revolucije i na temelju saveza levog i desnog populizma postao vođa svih Srba. Kao i svest da je tokom njegovog „ujediniteljskog“ pohoda stvoreno jedno društvo koje će se, iz interesa, opirati promenama, pre svega vladavini prava. I to su jasnije videli strani prijatelji Danasa. Dopisnik Norveškog i Danskog radija Dag Halversen pisao je: „Svi mi pišemo o demagoškim i autokratskim liderima, ali problem može biti i u tome da smo suočeni s jednom novom civilizacijom, jednim amodernim načinom života, u kome preživljavaju samo najsnažniji“. To jest, nekom kombinacijom anarhije i uzurpacije, svedozvoljenosti i bezobzirnog otimanja onoga što je pri ruci.

Osećali su to i danasovci. U komentaru povodom ubistva Željka Ražnatovića Arkana rečeno je: „Heroji ratova u kojima Srbija nije učestvovala zadobili su poseban status iznad zakona i regula koje važe za ostale građane. Običan puk se, kao u srednjem veku, ovim novokomponovanim vitezovima i divi i plaši ih se. Sve je to moguće u društvu i vremenu koje je izgubilo kompas, u kome su pobrkane predstave o stvarnim istorijskim i političkim interesima, a zatim ozbiljno poljuljane i mnoge temeljne vrednosti i merila“. Takvo je srpsko društvo uoči oktobarskih promena. Bez bilansa jedne poražavajuće politike i alternative, sa zahtevom: samo neka ovi odu.

I naslov knjige Grujice Spasovića je Uprkos njima. Ali, ko su oni socijalno, ideološki, politički? Odakle su došli i šta su ostavili za sobom? Prvi broj Danasa izašao je 9. juna 1997. godine. Javio se na tragu onog razumevanja promena u svetu koje je pokazala već Borba sa Stanislavom – Stašom Marinkovićem a zatim liberalna, evropska Naša Borba. Za Srbijom je već bila decenija poraza: antibirokratska revolucija, raspad Jugoslavije, ratovi, zločini. Pa, šta je naučeno? Otvorena pitanja, položaj Kosova i odnos sa Crnom Gorom, rešavana su po već istorijski istrošenoj matrici. Zemlja se sve više udaljavala od sveta i zatvarala. Izlazak iz istorije, kako je Stojan Cerović naslovio svoju knjigu posle ubistva reformskog premijera Zorana Đinđića. Nasilje je modus operandi: zločin se vraća kući, piše Danas. Laž postaje politika države. Zakoni o univerzitetu, medijima, sudstvu imaju za cilj uspostavljanje totalne kontrole društva kojoj je cilj da ukine društvo.

Verujem da je namera Grujice Spasovića bila samo da napiše knjigu povodom petnaestogodišnjice jubileja Danasa. Ali, trenutak u kome se pojavila njegova knjiga prevazišao je njen povod. Na političkoj sceni su Spasovićevi „junaci“ u novim, „spasiteljskim“ ulogama. To nije neočekivano. Neposredno posle oktobarskih promena Zoran Đinđić je upozorio na tesan izbor pred kojim Srbija, nakon svega, stoji. Ili ćemo mi, rekao je, uspeti sa temeljnim reformama ili će se oni vratiti. Trećeg nema. Nije se taj „povratak“ dogodio ni na nelegitiman već na demokratski način, voljom naroda. To se, naravno, može racionalizovati na razne načine. Ali, suština je da ni dvanaest godina posle uklanjanja Slobodana Miloševića, nije jasno šta je stvarni prioritet Srbije: rešavanje srpskog nacionalnog pitanja kao državnog pitanja ili reforme koje bi zemlju vodile postepenom sporazumu sa duhom vremena, to jest nedvosmislenom prihvatanju evropskih integracija. Knjiga Grujice Spasovića je dragocena, jer u konfuziji koja vlada, kao ključno, izoštrava baš to pitanje.

 

Danas će narednih dana objaviti izlaganja i ostalih govornika na promociji knjige Grujice Spasovića. Redakcija ovim putem poziva i ostale zainteresovane da se uključe u raspravu o stanju u medijima dvanaest godina posle demokratskih promena i iskušenjima pred kojima se oni danas nalaze.