Tokom ovogodišnje nautičke sezone, od marta do novembra, u luku Beograd uplovilo je oko 400 inostranih brodova sa više od 50.000 turista iz Nemačke, Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Danske, Švedske, ali i drugih zemalja.


Johann Strauss je kruzer nemačke kompanije, čiji kapetan nam je pružio gostoprimstvo jednog popodneva, dok je brod bio usidren u luci. Unutrašnjost Johanna Straussa podseća na najluksuzniji hotel, dok centralnim delom dominira bista čuvenog austrijskog kompozitora i violiniste. Putnici broda su uglavnom Englezi, jer su vlasnici sklopili petogodišnji aranžman sa turističkom agencijom iz Londona.

– Prvi put smo u Beogradu. Pomalo nas podseća na Njujork. Volimo reku, mir koji ona pruža i činjenicu da ne moramo svako veče da pakujemo kofere. Avionom smo doleteli do Amsterdama, gde smo se ukrcali na brod i nastavili putovanje – objašnjava bračni par iz Teksasa, koji svoje penzionerske dane provodi putujući po svetu.

Kapetan Johanna Straussa, Vasil Maricianu već četvrtu sezonu turiste prevozi od Amsterdama do Crnog mora i nazad. Putovanja traju 23 dana, a organizuju se tri puta u sezoni, u proleće, leto i jesen. Cena po osobi je 2.300 funti. Svih 107 putnika, koliko ih je bilo na brodu, dolaze iz Engleske. Uglavnom su penzioneri, od 70 godina pa na više.

– Plovidba rekom podrazumeva mir i tišinu i zato je vole putnici starije dobi. Omladina više voli okeanske, brže i veće brodove, u kojima su neizbežni kafići i diskoteke. Takođe, morska voda je nemirnija, veći su talasi, što putnicima u određenim godinama smeta – objašnjava Maricianu.

Kaže da Dunav poznaje više od 40 godina a da se plovidbom bavi oko 30. Bio je marinac u Sovjetskom Savezu, zatim kapetan ukrajinskog broda, a na kormilu Johanna Straussa je od 2005. godine.

– Dunav je moj dom, moj bog. Ne šalim se kada to kažem. Njegova ćud se menja, u zavisnosti od godišnjeg doba. Poznajem mu narav. Kada mu je nivo vode nizak, on je spor i prijateljski nastrojen. Podseća na mišića – tih i nečujan. Ali s proleća, kad je nivo vode najviši, Dunav je poput tigra. Mala greška može biti fatalna. Zato ga treba upoznati i poštovati – naglašava Maricianu.

Reka se tokom 40 godina, koliko je kapetan poznaje, prilično promenila.

– Dunav ne posmatram samo kroz vodu koja protiče, već i kroz obalu i ljude koji na njoj žive. Nažalost, i kroz prizmu političkih događaja. Vukovar je bio jedan od mojih omiljenih gradova. Posle rata, u njega nisam kročio. Iako se na putovanjima uvek zaustavimo u Vukovaru, često i prenoćimo, sa broda ne silazim. Probudilo bi to bolne uspomene. Znam kako je grad nekada izgledao i želim takvog da ga se sećam. Ne želim da vidim šta su ratovi i politika u međuvremenu učinili – kaže kapetan Maricianu. Turisti koje vozi nisu toliko upoznati sa dešavanjima proteklih decenija na ovim prostorima. Oni jednostavno vole reku i čekaju nestrpljivo da prođu Beč, kako bi uplovili u vode gde je Dunav – plav.

– Zvuči neverovatno, ali je tako. Dunav je plav jedino u Srbiji. Posebno u Beogradu, gde je reka široka i duboka. Kad je obasjana suncem, voda je plava, kao more. Tada putnici izađu na palubu i dovikuju jedni drugima – „Pogledaj, plavi Dunav!“. Ova reka definitivno može da bude most koji će ponovo da spoji narode koji su nekada živeli zajedno – kaže kapetan.

Miroslav Savić, kapetan Sirone, broda koji sa savskog pristaništa godinama prevozi putnike Dunavom i Savom, kaže da je pored svog osnovnog zanimanja postao i matičar.

– Na brodu organizujemo i venčanja. Bilo je slučajeva da mladi koji sklope građanski brak, venčaju se u crkvi, požele da ih venča i kapetan lađe. Ja im izađem u susret, pravim to na svoj način. Oni dobiju sertifikat da ih je venčao i kapetan broda, a potom budu upisani u brodski dnevnik. Ove godine sam imao tri takva venčanja – kaže Savić, dodajući da uživa u poslu kapetana, „jer se on obavlja isključivo iz ljubavi“. Sirona ne organizuje ture po inostranstvu, već isključivo po Srbiji. Sem po Beogradu organizuju se ture do Novog Sada, Sremskih Karlovaca i Donjeg Milanovca. Pored domaćih imaju i inostrane turiste a ove godine ih je bilo više od 9.000.

Englezi ne vole da eksperimentišu sa hranom

Kuvar na Johannu Straussu je dvadesetšestogodišnji Dušan Stojaković, koji je do posla došao posredstvom beogradske agencije za zapošljavanje mladih na okeanskim i rečnim brodovima. „Gostima broda spremam isključivo engleske specijalitete. To su stariji ljudi i ne vole mnogo da eksperimentišu sa hranom. Na meniju uvek ima povrća, piletine i ribe“, objašnjava Stojković.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.