Enigma zvana Raul

Ovo je mesto koje ljudske oči nikada pre nisu videle, niti će ovu lepotu ikada više videti, zapisao je Kristofer Kolumbo kada se 27. oktobra 1492. iskrcao na Kubu. Pet vekova kasnije slavni pisac Ernest Hemingvej, lovac na krupne ribe, hedonista i ljubitelj lepih žena, baš na tom mestu dobio je inspiraciju za delo „Starac i more“. Bolest kubanskog lidera Fidela Kastra i njegovo povlačenje s političke scene jula 2006. ponovo su skrenuli pažnju svetske javnosti na ovu karipsku zemlju, te pokrenuli spekulacije oko toga kakva je njena politička i ekonomska budućnost, tj. da li će socijalistički poredak uspeti da preživi talas globalizacije.
Uporedo s razmišljanjima o onome što će se tek dogoditi, nameće se logično pitanje kako se narod Kube bori s nedaćama i siromaštvom od oktobra 1961, kada su Sjedinjene Američke Države u znak protesta protiv Kastrovog komunističkog režima uvele trgovinske sankcije njegovoj državi. Kao rešenje te zagonetke najčešće se navodi čvrsta ekonomska i politička saradnja s nekadašnjim komunističkim državama, u prvom redu sa Sovjetskim Savezom i zemljama Istočne Evrope koja je trajala do kraja osamdesetih, kao i jačanje odnosa s Venecuelom u protekle dve godine i značajni prihodi od turizma.
Jedan od prvih koraka revolucionarne vlade koju je u februaru 1959. formirao mladi i energični advokat Fidel Kastro Ruz – za koga je samo mali broj tadašnjih svetskih moćnika verovao da će uspeti da se održi na vlasti svih ovih decenija, a Vašington smatrao pukom sovjetskom marionetom – bio je konfiskacija kompanija koje su imale monopol nad javnim uslugama.
U prvim godinama Kastrove vlasti izvršena je i nacionalizacija fabrika i banaka. Zanimljivo je da je najčuveniji revolucionar sveta i Kastrov saborac Ernesto Če Gevara 1959. izabran za predsednika Nacionalne banke Kube. Popularna anegdota kaže da je taj posao dobio kada je na jednom sastanku na Kastrovo pitanje da li je neko od prisutnih ekonomista, digao ruku misleći da se kubanski lider interesuje ima li „komunista“. Budući da se Če s neskrivenim prezirom odnosio prema novcu, njegova funkcija nosila je veliku dozu ironije, kao i činjenica da je na novčanicama pisao samo svoj nadimak. Glavni izvozni proizvod Kube od 1963. do 1989. bila je šećerna trska, čiji je izvoz donosio značajne prihode, a na ekonomiju je pozitivno uticalo i ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa s latinoameričkim zemljama, prekinutih 1961. posle uvođenja američkog embarga. Iako je izvršena reforma socijalnog sistema, brojni ekonomski problemi ostali su nerešeni, što je dovelo do emigracije 125.000 Kubanaca početkom osamdesetih, poznatih kao „marielitosi“, nazvanih po maloj luki Mariel, nedaleko od Havane, u kojoj su se ukrcavali na brodove za Majami.
Slom komunizma i pad Sovjetskog Saveza dramatično su se odrazili na kubansku ekonomiju, budući da su vlasti u Havani ostale bez najznačajnijeg strateškog partnera. Početkom devedesetih Kuba se suočila s ogromnim teškoćama. Mnogi privredni sektori prestali su da rade usled nedostatka goriva, restrikcije struje bile su svakodnevna pojava, a zalihe hrane su smanjene.
U to vreme sve više takozvanih „balserosa“ (nazvanih prema splavovima balsas) bežalo je iz Kube put SAD. Ipak, vlada je uspela da privuče investitore iz inostranstva i obnovi odnose s istočnoevropskim državama, što je dovelo do ekonomskog oporavka. Štaviše, turizam je postao najvažniji ekonomski sektor, dodeljena su izvesna prava privatnom preduzetništvu, a dozvoljena je i upotreba američkog dolara prilikom transakcija, što je privuklo posetioce iz sveta.
Značajnu podršku režimu Fidela Kastra pružio je i predsednik Venecuele Ugo Čaves, koga mnogi vide kao pukog poslušnika aktuelnog kubanskog lidera i autokratu koji želi da se prikaže kao borac za demokratiju. Venecuela je u prethodne dve godine dala značajne subvencije Kubi, te poslala velike količine nafte.
Iako veliki deo svetske javnosti ne gleda blagonaklono na Kastrov režim i smatra ga apsolutistom, čak i najveći kritičari vlasti u Havani ističu dostignuća u oblasti zdravstva koja su ostvarena za vreme njegove vladavine. Zdravstvene usluge su besplatne, lečenje je dostupno svima, a postoji i veliki broj porodičnih doktora koji neretko na biciklima ili pešice stižu do svojih pacijenata.
Obrazovni sistem te države takođe je dobro razvijen, a nepismenost je na relativno niskom nivou. Daleke 1961. komunističke vlasti započele su borbu protiv nepismenosti u koju se aktivno uključio i Če Gevara koji je svojim saborcima savetovao da čitaju knjige.
Pojedini analitičari smatraju da će Kastrovom smrću ili njegovim dobrovoljnim odlaskom s vlasti biti formirana vlada koja će biti otvorenija za saradnju sa SAD. Budući da se procenjuje da je ta država i dalje prezadužena (Rusiji duguje 20 milijardi dolara), uspostavljanje efikasnih saobraćajnih veza između Havane i Majamija predstavljalo bi šansu za priliv američkih sredstava. Takođe se ocenjuje da bi ubrzo posle nestanka Kastra s političke scene bio ukinut trgovinski embargo, od čega bi obe države imale koristi.
Čak i da nove vlasti odluče da u državnom posedu zadrže najznačajnije kompanije, Kuba bi mogla usvojiti model komunizma nalik kineskom, u kojem su uvedeni pojedini elementi privatnog vlasništva i slobodnog preduzetništva. Štaviše, ima analitičara koji smatraju da bi kubanske izbeglice s prostora SAD mogle odigrati važnu ulogu u „otvaranju“ Kube, budući da su „svesni patnje svojih sunarodnika i žele da se Kuba konačno oslobodi pošasti Kastrovog režima“.