Miloje Andrić Probudio sam se u uobičajeno vreme, nešto posle šest sati. Pomislih da će mi televizija dati prve informacije o vreme jer sutra je maraton i ne bi valjalo da bude previše toplo. Oko 20 stepeni bez vetra je idealno. Odmah pretumbavam misli u glavi i rezimiram šta me sve čeka da uradim danas. Uobičajene stvari za jednog penzionera kojeg ne drži mesto. Veći deo prepodneva proteći će mi u radu za potrebe mesne zajednice. Na meni je da u okviru pilot projekta prikupim podatke o ljudima starosti preko 60 godina kojima je potrebna lekarska pomoć. Sakupio sam 34 imena. Nakon kraćeg odmora u svom stanu u Bloku 61 odlazim kod ćerke na Banovo brdo da čuvam mlađeg unuka, jer su mi ćerka i stariji unuk u školi. Kretanje na ovoj relaciji mi je skoro svakodnevna obaveza.
Usput mi naviru misli o sutrašnjem maratonu. Večeras bi trebali da imamo tradicionalno „party“ okupljanje. Tamo smo se dosad družili i razmenjivali utiske i planove za sutradan. Jedinstvena prilika da se sretnu stari prijatelji van staze. Nažalost, kasnije sam saznao da ove godine prijema neće biti. Stigao sam kući. Žena mi je uredno složila čistu odeću koju ću nositi na maratonu, jer kako kaže „neće da se nerviram pred trku“. Pred spavanje oko 21.30, ranije ležem uoči maratona, još jednom gledam vremensku prognozu. Spiker kaže da će vreme biti lepo. Samo za koga, lepo toplo za publiku, ili malo svežije pa lepo za nas trkače.
Danas je maraton. Sa buđenjem u šest sati počinje moj ritual kojeg se držim pred svaku trku. Obavezno gledam da se „naparim“ u kadi gde ležim oko pola sata i opuštam se. Potom sledi kupanje hladnom vodom. Od mog prijatelja slavnog trčaka Gorana Raičevića naučio sam da pred trku treba jesti testo pa je tako i danas. Tu su i neizbežno mleko i jaja, biće mi potrebne belančevine danas. Znam da mnogi maratonci pred trku slabo jedu, ali ja ne, bitno mi je da budem sit.
Put starta u centru grada krećem oko 8.50 ali nisam računao da se saobraćaj redukuje. Autobus mi ne dolazi. Trčim na drugi kraj Bloka 61 na autobus 601 i nekako uspevam da stignem do železničke stanice. Već kasnim. Nemanjinom trčim do starta kod Crkve svetog Marka i stižem deset minuta pred početak trke pa tek malo uspevam da istegnem noge. Čuje se sirena i masa od oko hiljadu maratonaca kreće.
Noge idu same i uspevam da održim svoj tempo. Vreme je idealno, negde oko 20 stepeni Celzijusa. Do Zemuna i razdvajanja od polumaratonaca uspevam da održim svoj ritam trčanja od oko pet minuta za kilometar. Međutim, svi odlaze levo i ja na maratonskoj stazi na trenutak ostajem sam. Sustiže me tek poneki mlađi maratonac pa tako sam gubim pojam o vremenu. Tempo mi neprimetno opada. Približavam se kraju gde stanujem. Poznanici mi pored staze pružaju neophodnu podršku i to me nosi. Tek tada gubim pojam o vremenu ali znam da imam snage da stignem do cilja. Međutim, o vremenu treba voditi računa jer se do „rampe“ na 23. kilometru mora stići za dva sata i 15 minuta a ostalih 19 kilometara pretrčati za 2.45. Počinjem da hodam, mada nisam umoran, jednostavno mi prija. Sudije u kombiju koji prolazi pored mene misle da ne mogu više i pozivaju me da me povezu. Odbijam to. Odjednom mi kroz glavu prolazi moja žena. Dogovor je da pored kuće drugi put prolazim oko 13.30 a ja kasnim. Od gledaoca pored staze uzimam telefon da joj javim da ću malo kasniti. Ne javlja se, već je izašla iz stana. Počinjem da trčim u nadi da ću nadoknaditi izgubljeno. Kod Bloka 70A obilazi me za ceo krug grupa prvoplasiranih „crnih gazela“ i to je dobro. Ranije su me obilazili kod železničkog podvožnjaka na kraju ulice Jurija Gagarina, kasnim samo kilometar. Tek sad shvatam reči Olivere Jevtić koja je na konferenciji za novinare rekla „da svi treba da vide koliko je dugačak Brankov most kad se asfalt upali“. Nekako se penjem uz njega, a posle opet lako do cilja. Uzimam medalju koju dobijaju svi koji završe trku. Nikad lakše nisam istrčao.
Ustajem lako, kao da nisam sedamdeset šestogodišnjak koji je juče pretrčao 42 kilometra. Bolova i upala u nogama nema. To mi daje podstrek da nastavim sa svojim „radnim zadacima“ koji me očekuju cele sedmice. Nastavljam sa skupljanjem imena šezdesetogodišnjaka u mojoj mesnoj zajednici. Sad ih ima još dvadesetak. Odmor nakon nedeljnog ručka mi prija. Zaspao sam. Budim se negde u rano popodne. Na programu su celodnevne reportaže sa jučerašnje trke i još jednom gledam ulice kojima sam prošao pre samo 24 časa. „Crne gazele“ su stvarno neverovatne, pa oni se nisu ni oznojili. Sve ostalo posvećeno je Oliveri Jevtić. Prvi put je pretrčala Beogradski maraton i pobedila. Šta bi tek uradila da nije bila povređena.
„Mira Adanja Polak i vi“ ispunjava mi lepo nedeljno popodne. Eto i mojih trkača. Telefonom zovu jedan po jedan da vide kako sam. Prosto ne veruju kad im pričam da uobičajenih bolova nema i da sam danas čak i „radio“. Stvarno sam lako pretrčao maraton. E da još nisam bio u cajtnotu s prolaskom „rampe“.
Još jedan radni dan za nas penzionere. Danas bih mogao da završim posao oko prikupljanja imena osoba starijih od 60 godina. Odlazim opet na Banovo brdo da čuvam unuka. Njemu sam još jednom ispričao o subotnjoj trci. Slušao je on o mojim trčanjima u više navrata. Moja žena ima svoju teoriju o mom „čeličenju“. „Stalno si loše obučen, a nikad nisi ni kod kuće. Stalno negde za nekoga juriš. Takvo ponašanje će te ili ubiti ili ojačati“, govori mi moja žena. Nije me ubilo, dakle to me je ojačalo. Međutim, godine su ipak tu i čim sam došao kući legao sam i zaspao. Bio je to lep san kakve skoro svako veče sanjam.
Ipak je noćašnji san bio drugačiji od drugih. Ujutro mi je pala na pamet još jedna, kako moja žena kaže, „tvoja luda ideja u vezi sa trčanjem“. Pa svi maratonci moraju biti pomalo ludi, ne bi inače trčali 42 kilometra. Svoju zamisao otišao sam da izložim u „Fond Ribnikar“, to se njih možda najviše tiče. Naime, naumio sam da uskoro za 24 sata pretrčim 140 kilometra od Beograda do Pecke i položim cveće na grob Ribnikara, predaka ljudi sa kojima idem da razgovaram. Izložio sam im „jednostavan“ plan. Na put krećem u 18 časova i trčim maraton za pet sati. Na tih 42 kilometra od Beograda spavam pet sati a ujutro nastavljam da trčim maraton i po za sedam sati. Ako me računica ne vara prelazim nešto više od 100 kilometara i u Valjevo stižem oko 11 časova. Tu bi trebali da me čekaju moji trkači i tamošnja rodbina. Bar se tako nadam, ipak je to moj rodni kraj. Odmaram se do jedan sat i tada krećem u završnih 40 kilometara, još jedan maraton, i u Pecku stižem tačno u 18 časova ili 24 sata od polaska iz Beograda. Zaposlenom u Fondu rekao sam da mi kao podrška treba samo jedan auto, „Revita“ koju ću moći da mutim i pravim sok i jedna velika čokolada. Ne tražim puno. Rečeno mi je da je ideja primamljiva, da su trenutno u nekom drugom poslu, ali da se javim uskoro.
Sreda je dosadan dan. Prvo idem kod ćerke na Banovo brdo a zatim u Okružni sud. Ja sam i porotnik. Danas imam dva suđenja kod istog veća, biće sve gotovo do ranog popodneva. Vraćam se na Banovo brdo da čuvam unuka. Kući dolazim kasno i pravo u krevet.
Trčanje mi je opet u glavi. Samo mislim na naredne trke koje planiram da trčim. Ustvari ja trčim sve trke za koje čujem jer bi se loše osećao da za neku znam a da se ne prijavim. Na pamet mi pada trka „Borba protiv droge“ za 1. maj na Ušću. Tu već tradicionalno dugi niz godina trčim osam kilometara. Pre toga možda trčim u subotu ili nedelju na Olimpu, valjda će te trke biti. Somborska trka je već 12. maja, moram i na njoj da učestvujem. Ne smem da izneverim tamošnju publiku koja me bodri svake godine.
Autor je geodetski inženjer u penziji iz Beograda, najstariji učesnik ovogodišnjeg

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.