Jedna od najznačajnijih filozofskih škola antike – Stoa, od trećeg prehrišćanskog do drugog poslehrišćanskog stoleća imala je nadmoćni duhovni uticaj u svetu helenizma, docne rimske republike i ranog carstva.
I prvi hrišćanski autori nisu se, pro et contra filozofskog i teološkog diskursa, mogli oteti njenim formulacijama i njenom zračenju. Škola je delovala preko srednjeg veka, pojačala se u renesansi, ranom novovekovlju i preko prosvetiteljstva i moderne dosegla savremenost.
Razvijala se račvajući se, delom kroz neprozirne putanje, kroz višestruka prelamanja i transformacije ne samo u centralne oblasti filozofije jezika i logike i filozofije prirode, već je svoje dejstvo manifestovala u oblasti etike i politike. Stoa je grčka oznaka za halu sa stubovima, po kojoj je ta filozofska škola dobila ime, a čiji je osnivač bio Zenon sa Kitona oko 300. godine pre Hrista, koji je delovao pod Akropoljem u stoa poikele (šarenoj hali).
Autor Maksimiljan Foršner poslednjih decenija zaronio je u istraživanje ove filozofske škole, a krajem 2018. prezentovao je skicu istorije stoičke škole u delu Filozofija Stoe: Logika, fizika i etika (Maximilian Forschner: Die Philosophie der Stoa.
Logik, Physik und Ethik, Wissenschaftliche Buchgesellschaft Darmštat) – u jednom sistematskom prilazu kroz velike tematske ravni – logiku, fiziku i etiku.
Sa pojmom stoički danas se asociraju predstave o volji duše, kontroli osećanja i predatosti sudbini, ali njoj ne pripada samo jedan istorijsko-društveni značaj. Mislioci Stoe u aktuelnim filozofskim diskusijama do danas su relevantni. Istorija ove škole deli se u tri faze: stariju, srednju i poznu. Stoičari su često suprotstavljani Epikurejcima.
Prvi su karakterisani kao askete, drugi pak kao ljudi predani čulnim slastima.
Ovakva karakterizacij nije korektna u odnosu na obe škole. Čuvstveni život koji Epikur ima na umu, ostvaruje se kroz spokoj duše, koji se postiže sa jedne strane ograničenjem svojih potreba, a sa druge kroz fiozofske studije, kojima se pobeđuju iracionalni strahovi. Epikurejski hedonizam ne preporučuje život u ličnoj raskalašnosti, već ograničenje potreba i filozofsku refleksiju.
Stoičari pak drže da je karakter sa vrlinama preduslov srećnog života.
Profesor dr Maksimilijan Foršner (1943) bio je od 1982. do 1985. profesor filozofije na Univerzitetu u Osnabriku, a potom do emeritiranja 2008, šef katedre za filozofiju na Univerzitetu Erlangen-Nirnberg. Plodan je autor priloga o antičkoj filozofiji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
