Funkcionalna nepismenost – provalija koja čeka

Na ovo pitanje delimično je odgovoreno krajem prošle godine u studiji “Ključni podaci o obrazovanju u Srbiji”. Autori pomenutog naučnog izveštaja – Ivan Ivić, Ana Pešikan i Aleksandar Kostić – naveli su da je „između 40 i 50 odsto petnaestogodišnjaka u Srbiji funkcionalno nepismeno“. Naglasili su da funkcionalna nepismenost nije samo pokazatelj trenutnog stanja obrazovanja, već da ostavlja posledice na ukupan razvoj Srbije.

Funkcionalna nepismenost ogleda se i u tome da veliki broj đaka ima problem u pisanju sastava što je potpuno logička posledica činjenice da đaci tokom školovanja nedovoljno dobijaju praktične instrukcije o tome kako se sastav piše.

Zvuči neverovatno da su još istraživači iz 1960-ih godina uočili problem neumeća upotrebe jezika, a da se programi i pristupi izučavanja srpskog jezika nisu menjali.

Dakle, sa jedne strane imamo istraživanja i loše rezultate na testovima, a sa druge strane izostaju promene u obrazovnom pristupu. Sudeći po rezultatima obrazovnog procesa, maternji jezik predajemo sopstvenoj deci kao neprijateljima, a ne najbolje što se može kako bi ga deca volela i umela da koriste.

Problem upotrebe jezika za svakodnevne svrhe dodatno se pogoršao sa tehnološkim razvojem, koji jednako menja i jezik i ponašanje. Učenje u onlajn okruženju dovodi do smanjenja pažnje, do odsustva udubljivanja i razumevanja, instant filozofija slike uzima primat nad ličnim osmišljavanjem verbalnih poruka.

Došli smo do toga da određen nemali broj osnovaca ne razlikuje značenja osnovnih reči, da su petnaestogodišnjaci na ovogodišnjem “PISA” testiranju preskakali zadatke u kojima se tražilo da pročitaju veoma kratak pasus, da jedan deo studentske populacije ne zna tačno da piše slova…

I dok se javnost sprda sa izjavama pojedinih voditelja i političara, situacija je toliko ozbiljna da je ni na koji način ne treba pretvarati u komediju jer u pitanju više nisu samo lapsusi!

Ko je odgovoran za navedeno stanje?

Krivca treba tražiti u pristupu izučavanja srpskog jezika i književnosti, u programima i na njima baziranim i odobrenim udžbenicima koji daju loše rezultate.

Šta je rešenje?

Promeniti pristup! Taj drugačiji pristup treba da uči decu kako se praktično piše neki tekst a to znači i učiti decu kako se misli (logika), kako se govori (retorika), kakvu moć imaju reči (stilistika). Rad na drugačijem školskom programu za srpski jezik i književnost treba da udruži najkompetentnije ljude različitih struka, pri čemu je naročito dragocena pomoć psihologa, jer ne sme da se desi da u čitanke uđu tekstovi koji su izvan kognitivnih sposobnosti dece.

Funkcionalna pismenost je tečna i valjana upotreba jezika – govora, slušanja i pisanja. Razvija i ličnost i društvo, izdvojena je kao ključna veština za uspeh u školovanju i karijeri. To je zanat koji mora da se uči u školi, a svaki zanat se najbolje uči stalnim vežbanjem.

Ako znamo da nas čeka provalija, moramo da zaustavimo vozilo na vreme i okrenemo ga u drugom, sigurnijem pravcu. U suprotnom, mala je šansa da ćemo od današnjeg nepismenog petnaestogodišnjaka dobiti pismenijeg studenta sutra i još pismenijeg “stručnjaka”prekosutra.

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“