Goli život ili pad u trbuh broda 1

Iz epizode u epizodu, iz detalja u detalj pred gledaocem serije, čiji su autori Danilo Kiš i Aleksandar Mandić, obnavljaju se sudbine dveju junakinja, Ženi Lebl i Eve Panić Nahir, čiji su životi nezamislivi bez surove i vrtoglave epohe čije su savremenice.

Gotovo da se nijedan veliki istorijski događaj tog doba nije dogodio bez nekog učešća u njihovom životu.

One nisu mogle da biraju događaje i da utiču na njih, a događaji su bili neumoljivi i nezvani su se mešali u stvarnost njihovih života.

Otuda ti životi postaju svedočanstva o jednom istorijskom i društvenom vremenu i priče koje, jednom izgovorene, moraju biti zapamćene kao trag iz vremena koje se nije završilo zajedno sa odlaskom njegovih aktera sa životne i istorijske pozornice.

Zadivljujuća snaga dveju junakinja da ne pokleknu pred životnim i istorijskim udesima, da sačuvaju dostojanstvo plaćeno po najskupljoj ceni svog doba i da, posle svega, još pamte i svedoče obeležila je televizijsku seriju Goli život.

Zajedno s pesmom Na vest o smrti gospođe M. T., posvećenom Miri Trailović, Goli život je poslednje Kišovo delo.

Kiš je 1986. godine boravio u Izraelu i tada je upoznao buduće junakinje serije Goli život Evu Panić Nahir i Ženi Lebl.

Njih dve su Kišu ispričale svoje živote, a snaga kazivanja i potresnost događaja nisu mogli ostaviti ravnodušnim pisca koji je verovao da postoje samo dva predmeta na kojima padaju intelektualci druge polovine XX veka – jedno je fašizam, drugo je staljinizam.

Oba pitanja su na najstrašniji način ostavila svoj pečat na životima Eve Panić Nahir i Ženi Lebl.

One su želele da njihovi životi postanu priče i da tako, kao zabeleženo pamćenje i preneta oporuka, ostanu spaseni iz anonimnosti, zaborava i velikih istorijskih procesa čije su bile nevoljne saputnice.

I Eva Panić Nahir i Ženi Lebl prepoznale su u Kišu pisca kome mogu da povere svoje životne priče kako bi on od tih priča stvorio književnost kojom će se i one same iskupiti pred nemilosrdnim istorijskim okolnostima.

Kišove novele iz Grobnice za Borisa Davidoviča i Enciklopedije mrtvih, zajedno s novelama koje su posthumno objavljene u knjizi Lauta i ožiljci, počivaju upravo na rekonstruisanju pojedinačnih ljudskih sudbina iz velikih mehanizama istorije oličenih u staljinističkim montiranim procesima, ideološkim obmanama i političkoj slepoj sili koja ljudske živote doživljava kao usputne statističke činjenice u masovnim događajima epohe.

Kišove novele nastale su u susretu činjenica i priče, dokumenta i fikcije, stvarnog ljudskog života i imaginativne rekonstrukcije tokova istorije.

Utoliko se priče Eve Panić Nahir i Ženi Lebl, po svojim realnim životnim i istorijskim sadržajima, prirodno uklapaju u taj tok književnih, poetičkih i tematskih interesovanja Danila Kiša.

Pripovedač i sagovornice

Kiš je, međutim, odlučio da ove dve priče ne pretvori u književnost, već je verovao, možda i saglasno promenama žanrovskih i medijskih paradigmi, da od tih priča treba napraviti dokumentarni film.

Sticajem okolnosti, dokumentarni film, u formi četvorodelne serije, snimljen je tek početkom 1989. godine.

Kiš je u seriji Goli život sagovornik koji postavlja precizna pitanja i tako vodi sagovornice i njihove priče od jednog do drugog dokumentarnog detalja.

On je pripovedač koji daje reč sagovornicama, podstiče njihova kazivanja, dovodi ih u istorijski kontekst i ističe u prvi plan pojedinosti koje bolje od ikakvog šireg plana osvetljavaju drame neponovljivog ljudskog života u konkretnim okolnostima istorijskog vremena.

Kiš je bio sagovornik dveju junakinja, ali nikad nije video seriju Goli život.

Smrt je bila brža, Kiš je umro 15. oktobra 1989, nekoliko meseci pošto je u martu te godine u Tel Avivu, u kibucu Šar Hamakim i u Haifi razgovarao sa Evom Panić Nahir i Ženi Lebl.

Serija je prvi put prikazana od 12. do 15. marta 1990. Trideset godina kasnije, u kasno proleće 2020, objavljen je tekst serije Goli život (priredio Aleksandar Mandić, izdanje Yes-Pro, Beograd). Sada se tekst tog razgovora prvi put nalazi pred čitaocima, kao svedočanstvo dva života.

I kao živo svedočanstvo.

Potreba za pričom i život pretvoren u priču nisu napuštali ove Kišove i Mandićeve junakinje ni pošto je snimljena dokumentarna serija Goli život.

Ženi Lebl je napisala nekoliko knjiga dokumentarne proze u kojima se, a najviše u knjigama Ljubičica bela i Odjednom drukčija, odjednom druga, bavi opisivanjem svog nesmirenog iskustva.

Život Eve Panić Nahir kao paradigmatična priča 20. veka neće, posle Danila Kiša, ostaviti mirnim još jednog klasika moderne svetske književnosti.

Evin prijatelj i sagovornik, potom i pripovedač njene sudbine, postao je David Grosman, koji je u romanu Život se sa mnom mnogo poigrao (srpsko izdanje Arhipelag, Beograd 2019) ispričao njen redak i uzbudljiv život, pun najtežih zamislivih, a tako stvarnih udesa, ali i, možda baš zato, ispunjen nesvakidašnjom vitalističkom snagom žene koja se nije prozlila u životnim lomovima, ni zanemela pred užasima istorije koji su postali njen jedini život.

Osnovu dokumentarne serije Goli život opisuje sam Kiš u pismu Evi Panić Nahir u kojoj najavljuje snimanje razgovora: „… to sam, naravno, i mislio: da vas dve, uporedo ili odvojeno (svejedno), iznesete svoja golootočka iskustva, sa jednim kratkim autobiografskim osvrtom na početak. Pitanja bih postavljao ja ili možda nas dvojica (Mandić)“. Potom, na samom početku snimanja, Kiš kaže Ženi Lebl šta očekuje od ovog razgovora: „Došao sam da saslušam tvoju priču, kao što sam obećao tebi i Evi Nahir, i ja bih te molio, imamo vremena, da ispričaš svoj život od trenutka (…) kad si ugledala svetlo dana do trenutka kad si doputovala u Tel Aviv, to je jedan dobar komad života ispunjen raznim događajima i molio bih te, dakle, da počneš od svog rođenja.“

Rođenje priče

Rođenje junakinje postaje rođenje priče.

Od tog trenutka počinju dve ukrštene i naizmenične priče koje često govore o istim događajima i ljudima, o jednim te istim mestima, o sličnim ili gotovo istim okolnostima života, o istim velikim istorijskim dramama koje su provaljivale u njihov život.

Rođena 1927. godine u Aleksincu, gde je njen otac bio rudarski inženjer i upravnik rudnika, Ženi Lebl je u školu išla u Beogradu, gde je zatiče Drugi svetski rat u koji odlazi i njen otac.

Posle kratkog izbeglištva, na početku Aprilskog rata, porodica se ponovo vraća u Beograd, da bi uskoro dobili naredbu da se jave u logor Sajmište.

U logor odlaze njena majka i brat, dok noć ranije Ženi sama, noseći ruksak sa stvarima koje joj je njena majka spremala za logor, beži na železničku stanicu, ulazi u voz za Niš, prepun izbeglica, sluša strahovite priče o pokolju Srba u Bačkoj i u toj noći preuzima identitet Jovanke Lazić, jedne od devojčica za čiju je smrt saznala u tom dramatičnom začetku svog izbeglištva.

U Nišu će se baviti ilegalnim radom i održavati veze s partizanskim pokretom, sve dok je, 1943. godine, ne uhapse bugarske vlasti.

Iz bugarskog logora biće sprovedena u Nemačku, gde će preživeta logorska iskustva i mučenja, bombardovanja logora i prebacivanje u drugi logor, pa čak i streljanje na koje iz administrativnih razloga neće biti izvedena.

Posle niza peripetija pošto su Rusi oslobodili logor, Ženi Lebl stiže u Beograd, gde će ubrzo postati novinarka Politike, a za neko vreme urednik će joj najaviti da će biti poslata kao dopisnica u Francusku.

Umesto dopisničke karijere, Ženi Lebl će biti uhapšena u proleće 1949. jer nije prijavila da joj je njen kolega, prijatelj i udvarač, u ulozi prikrivenog policijskog provokatora, ispričao vic o ljubičici beloj.

Ženi tako postaje banda koja širi klevete protiv naroda i države, bez suđenja je odvode u požarevački zatvor, a potom na Sveti Grgur, jedan od logora u sistemu koncentracionog logora Goli otok.

Odatle će, posle svih patnji i mučenja kojima je izložena, izaći neprevaspitana, da bi nekoliko godina kasnije otišla u Izrael.

Eva Panić Nahir rođena je 1918. godine u bogatoj porodici u Čakovcu.

Uprkos otporu porodice, udala se u osvit Drugog svetskog rata za mladog i siromašnog kraljevskog oficira, rođenog u selu pored Varvarina.

Ta činjenica će joj spasiti život, jer je deo rata provela u selu svog muža, gde je upoznala svet i siromaštvo za kakve ranije nije znala.

Pred kraj rata Eva i njen muž Rade Panić, predani ilegalci, prelaze u Beograd, gde će i dočekati oslobođenje.

Polovinom oktobra 1951. Evin muž, koji radi u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, uhapšen je pod lažnom optužbom da radi za Sovjete.

Lažna optužba i istraga koja će uslediti slomiće ovog čoveka koji, ne videći izlaza i ne nadajući se pravdi, izvršava samoubistvo u policiji.

Sama Eva biva uhapšena, jer odbija da se odrekne muža kao neprijatelja i špijuna ruskog.

Razdvojena od ćerke koja ostaje prepuštena sebi i dobroti komšija, Eva preko Banjice i zatvora u današnjoj zgradi Tanjuga završava na Svetom Grguru, gde će u zastrašujućim okolnostima neprestanog kažnjavanja i prevaspitavanja biti zatočena od aprila 1952. do novembra 1954. godine.

Stalno mučenje, prisilni rad koji je izgubio svaki smisao jer je oblik kazne i ubijanja volje, kazne bez krivice, prepuštenost na milost i nemilost logorske uprave ali i prevaspitanih logorašica – sve je to obeležilo život ove junakinje da je nužno postalo priča koja mora biti kazana.

Među zverima

Ispovesti Eve Panić Nahir i Ženi Lebl, vođene Kišovim minucioznim pitanjima, oživljavaju događaje i emocije o kojima je teško govoriti.

Duboko ucepljene u svest onih koji su preživeli, ali o tome decenijama nisu smeli govoriti, scene patnji, kažnjavanja i mučenja otkrivaju neke od najstrašnijih epizoda druge polovine 20. veka.

Kišove sagovornice, ne jednom, pitaju se kako je moguće da tako nešto rade ljudi ljudima i, ne jednom, doživljavaju život u logoru kao dolazak među zveri.

Njihovo logorsko iskustvo pokazuje kako je u osnovi golootočkog koncentracionog logora bila ideja prevaspitivanja, slamanja ljudske individualnosti i volje, poništavanje svake razlike i individualnosti.

Pri svemu tome, žrtve su se našle u logoru bez suđenja i krivice, na osnovu prijava i sumnjičenja, neomeđene volje i svemoći policije i policijskih potkazivača.

Za Kišove sagovornice ulazak u logorski svet označen je ulaskom u trbuh broda koji ih prevozi na nepoznato ostrvo.

U viđenju Eve Panić Nahir taj opis je posebno dramatičan: „Upadamo u trbuh broda. (…) Jedni na drugog onako padaju, znaš, unutra na nekakvu crnu dubinu, ni svetla ni ničega, ljudi polude od straha, voze nas na ubistvo, mislimo, kuda nas k vragu voze? A onda se onako naslanjaš, znaš kako je unutra paluba, onako okrugla, ovako se naslanjaš na to. Panika grozna, žene u histeriji“.

Padajući u trbuh broda, Eva Panić Nahir i Ženi Lebl ulaze u samo središte logorskog sveta, odakle svedoče i u ime svoje ime i u ime onih koji su potonuli u mrklim vremenima istorije.

Obe levičarke, Ženi Lebl i Eva Panić Nahir doživeće, umesto novog života kome se nadaju, neka od najstrašnijih mučenja i poniženja od svojih ideoloških saboraca.

Doživeće i da neke od njihovih drugarica dobace svojim mučiteljima očajničku reč: „Gori ste od fašista“.

One govore jednostavno i ispovedno, tražeći načine da izraze patnje koje su obeležile njihove živote. Bez velikih reči, one ne sude, već svedoče.

Obe imaju snage da, uprkos patnjama koje tište i poniženjima koja se ne mogu zaboraviti, sačuvaju spomen na svaku dobrotu koju im je ma ko učinio. Potresne su tako gradacije među mučiteljima i upravnicima logora kroz koje su prošle.

Posle svega veruju samo u priču.

Razgovarajući sa Evom Panir Nahir i Ženi Lebl, Danilo Kiš pita i preispituje, nastojeći da svakim pitanjem usredsredi njihove priče na upečatljive i simbolički nosive detalje.

U njegovim pitanjima nema zahteva za traženim i očekivanim odgovorima, već samo potrebe da priča bude u nerazdruživom savezu sa činjenicama.

Koliko god bolna, pamćenja su i krhka. U tome je prokletstvo i života i pamćenja.

Otuda preispitivanja i pozivanja na činjenice čuvaju snagu i dostojanstvo pamćenja. Utoliko je Kišov postupak u razgovoru u Golom životu u poetičkom saglasju s pripovedačkim postupkom u dijaloškim partijama u romanu Peščanik.

Na kraju Izvoda iz knjige rođenih Danilo Kiš kaže: „Moja majka je čitala romane do svoje dvadesete godine, kad je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani izmišljotina i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema pustim izmišljotinama, prisutna je latentno i u meni“.

Kišova pitanja zahvaljujući kojima oživljavaju nesumnjivo zasnovano dokumentarni detalji, stojeći nasuprot svim pustim izmišljotinama, daju potresnoj snazi svedočenja iskustvo verodostojnosti dovoljne da se osvetli jedno vreme i ljudski životi u njemu.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.