Foto: PIxabay/ LubosHouska

U pogledu efikasnosti, oni ističu kako slobodna konkurencija primorava preduzeća da budu inovativnija i da domaćinstvima nude robu i usluge po razumnim cenama, što doprinosi kupovnoj moći, koja je posebno važna za najsiromašnije i srednju klasu.

Integritet tržišta je apstraktniji, ali ne manje bitan pojam. Isto kao što politička i kulturna sloboda štite stanovništvo od beskrajnog tlačenja većinske grupe, sloboda preduzetništva i trgovine štiti građane od mogućnosti da ekonomski život prisvoje interesne grupe koje se koriste političkim sistemom s ciljem sticanja privilegije nauštrb zajednice.

Poređenje životnog standarda koji je postojao u državama planske ekonomije i državama tržišnih ekonomija u trenutku pada Berlinskog zida 1989. godine (a koji je i danas viši od 1:10 između dve Koreje) – ostavlja malo mesta za sumnju u korist ekonomske slobode. Ipak, tržište ima mnogo mana, te se i ova knjiga bavi brojnim „nedostacima tržišta“. Da bismo stekli opštu sliku o ovim nedostacima, postavimo sebi sledeće elementarno pitanje: zašto bi usaglašeni dogovor o razmeni, postignut između kupca i prodavca, predstavljao problem za društvo? A priori, ova razmena koristi obema stranama, čim su odlučile da pristanu na nju, pa zašto se onda mešati? Nedostaci tržišta mogu se klasifikovati u šest kategorija:

1) Razmena može uticati i na treća lica, koja se, po pravilu, o tome i ne pitaju. Na primer, preduzeće može zagađivati njihovu životnu sredinu u procesu proizvodnje nekog proizvoda za potrošnju. Električna centrala koja proizvodi struju iz uglja emituje zagađujuće materije (sumpor-dioksid, azotne okside…) koje stvaraju kisele kiše ili gasove staklene bašte (ugljen-dioksid). Ne postoji nijedan tržišni mehanizam koji bi zaštitio pogođeno stanovništvo – ono ostaje pasivno i trpi neželjene posledice. Tako je zajednica izložena vazduhu zagađenom sumpor-dioksidom i finim česticama, atmosferom ispunjenom gasovima s efektom staklene bašte i dr. – ili je pak, kad je reč o ostalim zagađivačima, izložena podzemnim vodama i rekama zagađenim veštačkim đubrivom i hemijskim otpadom, itd. Dakle, tržište bi trebalo da bude praćeno politikom zaštite životne sredine. Ovaj argument opravdava postojanje vladinih tela, poput onog za životnu sredinu, ili – na drugom polju – tela za nuklearnu bezbednost.

2) Do razmene može doći bez potpunog poznavanja situacije i bez saglasnosti obeju strana. Da bi došlo do dobro promišljene i usaglašene razmene, trebalo bi da kupac bude korektno informisan. Međutim, može se desiti da kupcu nije poznata opasnost od nekog leka ili drugog proizvoda; takođe, može se desiti da ne bude „iz te branše“, pa da bude prevaren. Zato je neophodno da postoji vladino telo koje će regulisati potrošnju i kažnjavati prevare, poput Generalne uprave za konkurenciju, potrošnju i suzbijanje prevara pri Ministarstvu privrede. Takođe, može se desiti da se razmena ugovori pod prinudom (na primer, pod pretnjom fizičkog ili nekog drugog nasilja), ili da njen predmet bude imovina nekog lica koje je nesposobno da njome samo upravlja, što bi, naravno, bilo nedopustivo.

3) Može se desiti da kupac bude sopstvena žrtva, kada se ne može obuzdati, te usledi impulsivno ponašanje. Filozofi, psiholozi i ekonomisti još su od antike (a od Adama Smita što se tiče ekonomista) naglašavali mogućnost da pojedinac daje preteranu prednost sadašnjem trenutku, kao i sopstvenoj tački gledišta. On može odlučiti, iako to možda stvarno ne želi, da potroši sve, ne ostavljajući ništa za budućnost. Time se opravdavaju akcize na cigarete, porezi na masnu hranu i slatkiše, pokušaji ograničavanja pristupa drogama ili, pri kupovini nekih trajnih dobara, zakonski propisan rok za promišljanja (period za opoziv), namenjen zaštiti potrošača od njih samih (ili, u tom smislu, od prodavaca, kojima su skloni da pokleknu kako bi ih što pre rešili). To i jeste argument koji se u najvećem broju zemalja ističe kako bi se pojedinci naveli ili podstakli na to da uplaćuju doprinose za penziju (zemlje s penzionim sistemom akumulacije kapitala); ili, što je još ekstremnije, kako bi im se nametnuo penzioni sistem tekućeg finansiranja iz doprinosa). To počiva na ideji da pojedinci manje vrednuju daleku budućnost nego trenutno blagostanje. Odlično uočavamo ograničenja paternalističkog argumenta (država nas ne sme tretirati kao decu i suviše često odlučivati o tome šta je najbolje za nas!), ali pojedinac koji shvata da mu manjka volje i da troši „protiv svoje volje“ potencijalni je pokazatelj u proceni kada stav države može odmeniti lični stav.

4) Sama realizacija razmene može prevazići sposobnosti pojedinca. Kada stavite svoj novac u banku, ugovor vam pojašnjava da depozit možete povući pod određenim uslovima (ako je reč o štednji po viđenju, to možete učiniti kad god poželite); takođe, vaša polisa osiguranja pojašnjava da možete tražiti njenu isplatu u slučaju neke nesreće ili požara, dok vam investiranje u životno osiguranje daje pravo na prihod (uz garancije ili bez njih). Ali postoji rizik da će onog dana kada poželite da povučete svoj depozit ili zatražite isplatu, odnosno kada nastupi rizik pokriven ugovorom o osiguranju, banka ili osiguravajuće društvo bankrotirati, ostavljajući vas nezbrinutim. Naravno, teoretski gledano, možete danonoćno pratiti bilanse i vanbilansne aktivnosti svog finansijskog posrednika, kako biste prepoznali njegov predstojeći bankrot, povukli depozit na vreme ili raskinuli polisu osiguranja kada se zdravlje vašeg finansijskog posrednika pogorša, ali vrlo brzo biste uvideli ograničenja ove strategije – koliko zbog vremena koje treba posvetiti tom praćenju, toliko zbog tehničke ekspertize koja je nužna da bi se iz njega izveli osnovni zaključci. U praksi, bankarski supervizor (Evropska centralna banka) i regulator tržišta osiguranja (u Francuskoj Organ za prudencijalnu superviziju i regulaciju – Autorite de controle prudentiel et de resolution – vrši nadzor nad osiguravajućim društvima i pomaže ECB u nadzoru francuskih banaka) pošteđuju vas ovih napora. Osim toga, državno osiguranje garantuje za sva potraživanja vlasnika depozita i štednje do određenog iznosa.

5) Preduzeća mogu posedovati tržišnu moć, tj. sposobnost da potrošačima naplaćuju cene koje su mnogo više od troškova ili da im isporučuju robu osrednjeg kvaliteta. To je posebno primetno kada su tržišta monopolizovana usled, recimo, izuzetno velikih prinosa od obima. Tržišna moć je temelj antimonopolskog prava i sektorske regulacije. Tako vladino telo za konkurenciju u Francuskoj i Generalna direkcija za konkurenciju pri Evropskoj komisiji nadziru postojanje monopola i antikonkurentsku praksu; vladino telo za regulaciju elektronske komunikacije i pošta (Arcep) reguliše elektronsku komunikaciju i pošte u Francuskoj; dok komisija za regulaciju struje i gasa (Creg) radi to isto, samo u oblasti struje i gasa.

6) Konačno, ako tržište i jeste faktor efikasnosti, ne postoji nijedan razlog da ono bude pravedno. Uzmimo za primer zdravlje: kada bi se osiguravajućim kućama za dopunsko zdravstveno osiguranje ili republičkom fondu za zdravstveno osiguranje dopustilo da u ugovorima zdravstvenog osiguranja vrše diskriminaciju zbog, recimo, trenutnog zdravstvenog stanja ili genetskog koda, osoba obolela od raka – ili neko ko je nosilac gena što ukazuju na krhko zdravlje – ne bi mogla dobiti zdravstveno osiguranje po povoljnoj ceni. Reč je o poznatoj stvari u ekonomiji: informacija ubija osiguranje. Zbog toga zakoni brojnih zemalja zabranjuju da ugovor o zdravstvenom osiguranju bude uslovljen određenim ličnim medicinskim podacima pojedinca (a tako je u Francuskoj, koja, što je paradoksalno, subvencioniše opšteprihvaćene kolektivne ugovore preduzeća, koji, međutim, praktikuju selekciju rizika: to što zaposleni, uglavnom boljeg zdravstvenog stanja od ostatka populacije, spadaju u „posebnu kategoriju“ – uvećava troškove dopunskog zdravstvenog osiguranja za sve ostale). Isto tako, tržište nema ni najmanje razloge da pravi raspodelu prihoda koja bi bila poželjna po društvo. A nejednakost u prihodima pre oporezivanja neće se popraviti u globalizovanom svetu, gde se bogatstvo nacije sve češće zasniva na inovacijama. Nejednakost je skupa iz dva razloga koji se tiču pravičnosti i efikasnosti.

Kao prvo, u tržišnoj ekonomiji nejednakost može biti viđena kao nepostojanje osiguranja. „Pod velom neznanja“, tj. pre rođenja, dok još ne znamo svoj budući položaj u društvu, želeli bismo da nagradimo napor kako bismo podstakli pojedince da stvaraju bogatstvo za društvo, ali bismo takođe želeli da osiguramo život u dostojanstvenim uslovima u slučaju nesreće, ako bismo se, nažalost, našli među onim najnesrećnijima. U tom smislu, društveni ugovor može se posmatrati prosto kao polisa osiguranja. To predstavlja temelj preraspodele putem oporezivanja prema dohotku. Ukratko, pristup osiguranju i preraspodela prihoda i bogatstva stvorenog zahvaljujući tržištu nemaju ni najmanje razloga da odgovaraju onome što bismo želeli da vidimo nalazeći se iza vela neznanja, tj. ne poznajući položaj koji ćemo zauzeti u društvu. Kao drugo, i pored aspekta „rizika od sudbine“, na koji smo gore ukazali, nejednakost može imati i druge disfunkcionalne posledice. Ona ugrožava društvene veze i može voditi stvaranju eksternalija, zbog kojih kasnije trpi celokupna populacija, uključujući i one koji zahvaljujući svom radu i svojoj okolini uživaju ekonomski privilegovanu sudbinu (nesigurnost, getoizacija, osetljiva i manipulaciji podložna populacija, uvučena u stvari koje se ne mogu tolerisati, itd.). Žalostan prizor zatvorenih društava (geted communities) odlično pokazuje da se negativne posledice nejednakosti ne svode prosto na nepostojanje osiguranja od sudbinskog rizika.

U javnoj debati često se međusobno sučeljavaju pristalice tržišne ekonomije i pristalice državnog intervencionizma; obe strane smatraju da su tržište i država suprotstavljeni jedno drugom. Pa ipak, država ne bi mogla omogućiti građanima (korektan) život bez tržišta, a tržištu je država potrebna ne samo da bi ona putem pravnog sistema zaštitila slobodu preduzetništva i osigurala ugovore – već i kako bi korigovala njegove nedostatke.

Društveno uređenje obično (i implicitno) počiva na dva stuba:

* Nevidljiva ruka otvorenog tržišta, opisana 1776. godine u delu Bogatstvo naroda Adama Smita, oslanja se na nastojanje da se zadovolji lični interes radi postizanja ekonomske efikasnosti. Ideja je da cena neke robe ili usluga, koja proističe iz ukrštanja ponude i potražnje, sadrži mnoštvo informacija o sklonosti kupaca da plate i o troškovima prodavaca. Naime, razmena se dešava samo kada vrednost onoga što je kupac spreman da plati premašuje cenu koja mu se traži, dok, slično tome, prodavac neće pristati na prodaju osim ako isplaćena cena ne premašuje troškove proizvodnje. Kada se ukrste ova dva uvida, kupac kupuje samo ako je spreman da plati više od onoga što je predmet njegove kupovine koštao društvo, odnosno više od troškova proizvodnje. Obratno, na tržištu na kojem vlada konkurencija kupci i prodavci suviše su mali da bi manipulisali cenom, te je, u tržišnoj ravnoteži, cena takva da je potražnja po toj ceni jednaka ponudi po toj ceni; sva „dobit od razmene“ je ostvarena. Dakle, iz toga proizilazi efikasna podela resursa u društvu;

* Država ispravlja (brojne) nedostatke tržišta koje smo upravo predstavili. Ona čini ekonomske učesnike odgovornijim, a sama je odgovorna za solidarnost. Jedan od žestokih pobornika ove ideje jeste engleski ekonomista Artur Pigu (Arthur Pigou, Kejnzov profesor na Kembridžu), koji je 1920. godine uveo načelo „zagađivač plaća“ u knjizi The Economics of Welfare.

Pre nego što pristupim analizi ograničenja ove organizacije, voleo bih da naglasim njenu koherentnost: država definiše pravila igre i utvrđuje odgovornost učesnika koji mogu (štaviše – moraju!) tragati za zadovoljenjem sopstvenog interesa. Uzmimo primer životne sredine: umesto da bira preduzeća od kojih bi zahtevala da uklone tragove zagađenja (što bi mogla raditi jedino naslepo, usled manjka informacija), država recimo, kaže: „Ako ispustite tonu ugljen-monoksida, to će vas stajati od pedeset do sto evra (naravno, sad smo u domenu ekonomske fantastike!); vi treba da odlučite“. Tada se preduzeće koje je najzad učinjeno odgovornim u pogledu uticaja svojih odluka na društvo može usredsrediti na efikasnost svoje proizvodnje, poštujući ujedno ograničenja koje društvo sebi namerava da nametne na polju emisije ugljen-monoksida.

Smitovi i Piguovi radovi rame uz rame uspostavljaju temelje vrednostima akcionarstva i liberalizma, ali vrednostima akcionarstva i liberalizma koji se bitno razlikuju od tradicionalnih značenja ovih pojmova u Francuskoj, koja teže da ih poistovete sa izostankom državne intervencije i borbom za opstanak pojedinaca. Naprotiv, kamen temeljac ovog zdanja jeste u ideji da učesnici snose odgovornost za štetu koju nanose društvu svojim odlukama.

Ova analiza pokazuje da tržišna ekonomija i državni intervencionizam nisu alternativa jedno drugom, već da su, sasvim suprotno tome, međusobno zavisni. Valjano funkcionisanje tržišta zavisi od valjanog funkcionisanja države. I obratno falična država ne može doprineti efikasnosti tržišta, niti mu može biti alternativa.

Povezani tekstovi