Ilija Marić: Najznačajniji istoričar srpske filozofije

U sećanjima napisanim povodom njegovog odlaska zabeleženo je da je bio nesvakidašnja ličnost u našoj filozofskoj sredini, jedinstven po širini filozofske kulture i vanserijskoj erudiciji; jednom rečju, polihistor kakav se retko sreće i u kulturama razvijenijim od naše.

*Žunjić je predavao filozofiju na beogradskom i novosadskom Filozofskom fakultetu, kao i na univerzitetima u Pensilvaniji i Rod Ajlendu. Napisao je niz knjiga od kojih se izdvajaju Službe Mnemosini, Modernost i filozofija, Istorija srpske filozofije, Prirok i suštastvo u četiri toma (za koju je dobio tri priznanja – nagrade grada Beograda, Nikola Milošević i za izdavački poduhvat godine Novosadskog salona knjiga), Hajdeger i presokratovci, Fridrih Niče između moderne i postmoderne… Autor je i desetina studija i nekoliko prevoda filozofskih knjiga (Kjerkegor, Koplston…)

Beogradska izdavačka kuća Dosije latila se velikog i važnog posla: u izboru Žunjićevog kolege i saradnika, filozofa Ilije Marića, pokrenula je ediciju Iz zaostavštine Slobodana Žunjića u kojoj će se naći neka njegova najznačajnija dela čime će se pokazati koliko su srpska nauka i kultura izgubile smrću ovog istraživača i teoretičara. U ediciji su već objavljene knjige Nasleđe antičke filozofije, Aristotel i henologija (drugo, dopunjeno izdanje), Rasprave o Kjerkegoru i Hajdegeru i Uvod u istoriju srpske filozofije, a predstoje još tri knjige njegovih američkih predavanja (o antičkoj, modernoj i filozofiji egzistencije) i, kao najekstenzivnija, četiri toma Istorije srpske filozofije. Želja je, kaže u intervjuu za Danas priređivač Ilija Marić, da bude objavljen i rukopis razgovora koji je sa Žunjićem vodio Đorđe Malavrazić, pod naslovom Zanemarena i osvetljena filozofska baština.

Na pitanje kako bi okarakterisao Žunjićevu filozofsku misao, Marić kaže da je u razumevanju filozofije Žunjić pošao od Hegelovog stava da je filozofija svoje vreme u mislima zahvaćeno.

– Ali dok za Hegela filozofija pojmovno zahvata epohu kad je ova dovršena, Žunjić drži da mi ne možemo čekati njeno dovršenje nego nam valja razabirati se u njenim previranjima i osvestiti naše vreme. Za njega je filozofija najartikulisanija svest epohe. Ovakvo shvatanje izvedeno je u ključnom dvoknjižju Modernost i filozofija (2009) i Filozofija i postmodernost (2013), ali su njime prožeti svih dvadeset za života objavljenih tomova, kao i dvanaest planiranih iz zaostavštine. Istraživao je razvoj filozofije u čitavom njenom rasponu od antike do danas i bavio se najraznovrsnijim fenomenima, od mita i religije, preko etike i politike do nauke, tehnike, umetnosti i književnosti. U ukupnom opusu pet knjiga je posvećeno antičkoj, pet modernoj filozofiji, a gotovo polovina srpskoj filozofiji, što govori o glavnim pravcima istraživanja – objašnjava Marić.

* Srpska filozofija ili filozofija kod Srba: da li je Žunjić svojom „Istorijom srpske filozofije“ prekinuo raspravu o tome?

– Filozofske rasprave ne mogu se definitivno okončati. Sve do pojave Žunjićeve knjige (2009) sintagma srpska filozofija je osporavana ili zbog negiranja postojanja nacionalnih filozofija uopšte (analogno nacionalnim naukama) ili što je u periodu postojanja Jugoslavije navodno implicitno pothranjivala hegemoniju Srba. Ovde valja istaći Žunjićev Uvod u istoriju srpske filozofije (2020), prvu i zasad jedinu knjigu o načelnim pitanjima srpske filozofije. On tu uverljivo pokazuje da je primerenija odredba srpska filozofija nego filozofija kod Srba. Za njega su srpski svi filozofi koji su etnički Srbi, bez obzira na kojem jeziku pišu, kao i oni filozofi koji etnički nisu Srbi, ali žive i rade u državi Srbiji. Odavde je jasno da jedan isti filozof može istovremeno pripadati različitim nacionalnim filozofijama, kao što nemački Jevrejin Artur Libert delom pripada našoj misli ili Srbin Gajo Petrović pripada i hrvatskoj filozofiji.

* U čemu je doprinos Žunjićeve „Istorije…“?

– Žunjić je u svojoj sintezi pošao od preciznog koncepta srpske filozofije, razlikujući ovu od narodne mudrosti, književnosti, religije, politike i slično. Pokazao je njeno postojanje u rasponu od IX do XXI veka. Pri tome je prvi od filozofa prikazao razvoj naše srednjovekovne filozofije a dobrim delom i one u XVII i XVIII veku, načinivši pri tom niz otkrića. Ne samo da je tu uvrstio Srbe rimokatolike i unijate, nego je otkrio i autore nepoznate ranijoj filozofskoj istoriografiji, kao što je Arsenije Teofanović. Ispravio je niz faktografskih netačnosti kod ranijih istoričara. Uočio je linije kontinuiteta i pokazao da naši filozofi ne stoje kao izolovane i nepovezane pojave u vremenu. Stoga njegova sinteza jeste nezaobilazno polazište za sva buduća istraživanja naše misli.

* Ova je knjiga izazvala oštre polemike. Koji je glavni razlog toj oštrini? U čemu je Žunjić pogrešio?

– Te polemike nisu samo filozofski motivisane. Niko, na primer, nije načelno polemisao o Žunjićevom konceptu srpske filozofije niti o njegovoj knjizi u celini koja obuhvata milenijumski razvoj naše misli. Polemičari su se usredsredili poglavito na jedan deo završnog odeljka knjige gde je reč o savremenom stanju naše filozofije i gde oni sami ili njihovi istomišljenici nisu prošli onako kako misle da zaslužuju. To ne znači, razume se, da u Žunjićevoj knjizi nema grešaka. Po mom sudu, sporni odeljak knjige je polemički, a ne istorijskofilozofski tekst – tu je neopravdano došlo do spajanja dva sasvim različita žanra. Sem toga, knjiga sadrži i niz netačnosti faktografskog karaktera kao i korektorskih grešaka, do kojih je došlo poglavito stoga što autor, zbog zdravstvenog stanja, ne samo da je žurio sa objavljivanjem knjige nego nije bio u prilici da pedantno prosledi tekst i otkloni te netačnosti. Navedeni propusti se, međutim, bez teškoća mogu otkloniti, i tako dozvoliti da iz ove sinteze neskriveno progovori ono što je čini kapitalnim delom istoriografije srpske filozofije.

* Da li je osporavanje „Istorije srpske filozofije“ bilo sračunato kako bi se sprečio Žunjićev izbor za dopisnog člana SANU?

– Jednim delom odgovor je potvrdan. Još 25. oktobra 2000, uoči glasanja u SANU, Politika je objavila tekst Osporavanje dva kandidata, gde su neki članovi Odeljenja za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu osporili kandidaturu S. Žunjića i M. Zurovca za dopisne članove SANU. Slično je i polemički materijal, objavljen u časopisu Theoria (2/2015), takođe dostavljan akademicima pre glasanja 2015, kad je Žunjić po drugi put bio kandidat. Bilo je, međutim, prikaza knjige koji su napisani i izvan ovog konteksta. Zanimljivo je pri tome da niko nije polemički reagovao na prvo izdanje Istorije srpske filozofije (2009). Jedan od razloga je mogao biti i taj što tada Žunjić nije bio kandidat za dopisnog člana SANU, a drugi, takođe važan razlog, što mnogi nisu želeli da se upuste i neizgledni polemos sa tako ubojitim polemičarem. Nakon 2012, kad je usled bolesti izgubio na oštrini i snazi, odjednom su hrabro izmileli mnogi, oštreći svoja pera…

* Žunjić je bio i polemičar, a sa Draganom Pavlovićem napisao je knjigu „Nasilje nad filozofijom“ (2016). Na kakav je prijem ona naišla?

– Žunjić je cenio polemike kao žanr, jer je držao da se tu autori moraju preciznije izjasniti o pojedinim pitanjima tako da su njihova stanovišta često profilisanija u polemikama nego u uobičajenim akademskim raspravama. Uvažavajući ovaj žanr, svoje polemike je sakupio u knjizi Službe Mnemosini (2007). Knjiga Nasilje nad filozofijom napisana je, međutim, u vreme bolesti i znatne oseke njegovih moći. Napadi na nju bili su nastavak napada na drugo izdanje Istorije srpske filozofije iz 2014.

* Gde je mesto Slobodana Žunjića u istoriji srpske filozofije?

– Na ovo pitanje odgovore će davati potonji istoričari srpske filozofije i u različita vremena svakako će se razlikovati. Ali već sada, imajući u vidu više od trideset tomova njegovih dela, može se reći da kao filozof i istoričar filozofije spada među najistaknutije naše filozofe na razmeđu vekova. A po svom impresivnom istraživanju istorije srpske filozofije i sintetičkim pregledima on je do sada njen najznačajniji istoričar.