Imaginarni hoteli

Grand hotel univerzuma sa zaustavljenim časovnikom na tornju.
U Hotelu nemirnih snova stolice i sofe obmotane mrtvačkim pokrovom.
Ljubavni krik u Hotelu večnog trena.
Hotel krvave revolucije u Aveniji suđaja i furija. Dve crne cipele s okrzanim petama bačene ispod njegove ulazne nadstrešnice.
U Hotelu velike tajne, naša mrtva pramajka zuri u prazan tanjir.
U istoj ulici, Hotel izbrisanog imena. Iza otvorenih vrata, sveti Sebastijan prorešetan strelama. U jednom od visokih, suncem zakrvavljenih prozorskih okana, sveta Lucija drži svoje oči na tacni.
A na uglu, u Žutom taksiju, anđeo smrti razvozi goste za Hotel noćno nebo.
Hotel koji pohode utvare. Niti ko stiže, čini se, niti odlazi. Opusteli zamračeni hol s palmama u saksijama. Recepcioner je nestao, baš kao i svi ključevi. Pa ipak, kao da je sve u bezgrešnom redu. Debeli ćilimi preko patosa, sofe i salonski stočići, veličanstvena ogledala po zidovima. Te sobe, šuška se, imaju ogledala čak i na plafonu. Čuvena Mari Taljoni je tu negde gore, među miljama nečujnih, ispresecanih hodnika, kao i akrobata Blondin, dr Kaligari, gospođica Dikinson, mlađana Luiza Bruks i mnoge druge minule plesačice, dive i poete. U odajama za mladence nikog živog, ali su im prozori otvoreni. U popodnevnom muku, čuje se trupkanje usamljene štake u dečjoj bolnici preko puta.
„Nemaš nikakvih tajni pred sopstvenom nesanicom“, veli natpis na ulazu. Beo zid u tvojoj sobi, beli čaršafi i jastuci. Prozorsko krilo s rešetkom čak do plafonskog svoda, kao da je hotel nekad bio zatvor.
Bela istina, „neizmernost usamostanjena“, rekao bi Don.
Beskraj; vreme koje nema nijednu priču da ispriča.
Osećate se kao da Sve i sva odmeravate komadićem vlastite strune. Možda istrgnutim vrškom pertle?
Eto zbog čega su poslednje Kornelove kutije takoreći prazne.
„Ljudi koji traže simboličko značenje ne uspevaju da shvate neodvojivu poetičnost i tajanstvo slika“, piše Rene Magrit, pa kako da se ne složim s tim? Ipak, potrebno je izvesno objašnjenje. Zaista postoje tri vrste slika. Najpre, one koje gledamo otvorenih očiju poput realista, i u umetnosti i u književnosti. Zatim, slike koje vidimo sklopljenih očiju. Romantičarski pesnici, nadrealisti, ekspresionisti i svi sanjari dobro ih znaju. Slike koje Kornel čuva u svojim kutijicama su, pak, treće vrste. One poseduju i svojstva snova i svojstva zbilje, i još nešto što nema ime. Navlače posmatrača u dva suprotna pravca. U jednom – da gleda i divi se eleganciji i drugim vizuelnim osobinama kompozicije, u drugom – da smišlja priče o onom što vidi. U Kornelovoj umetnosti, svrha oka i svrha jezika prepliću se. Nijedna nije sama po sebi dovoljna. Spajanjem te dve, nastaje treća slika.
Po aveniji Utopija pada kišica. Brat-invalid zaigrao se s vozićima. Kornel čita propovedi Džona Dona a kutijica za Hotel Beau Sejour peče se u rerni kao majčina pita.
Da bi izgledale nagrizene zubom vremena, Kornel je svoje kutije premazivao sa osamnaest do dvadeset prevlaka boje, lakirao ih, glačao i ostavljao na suncu i kiši. Takođe ih je pekao u rerni ne bi li se raspucale i delovale staro.
Isto to čine i krivotvoritelji starina, ljubitelji prošlih vremena.
U svakom od nas postoje tajne sobe. U neredu su a svetla su pogašena. Tu je krevet, u kome neko leži, lica okrenutog zidu. U njegovoj glavi ima još soba. U jednoj od tih, venecijaneri podrhtavaju pred nadolazećom olujom. Povremeno, predmet na stolu postane vidljiv: slomljeni kompas, oblutak boje noći, uveličana fotografija razreda licem u crnom kružiću, opruga sata – svaka od tih stvarčica je totem tog bića.
Svekolika umetnost bavi se čežnjivošću Jednog za Drugim. Siročad kakva jesmo, tražimo sebi sabrata u svemu što možemo pronaći. Sav umetnički trud tek je sporo i bolno preobraženje Jednog u Drugo.