U tvom poslednjem pismu kažeš da je srpsko javno mnjenje doživelo kao poniženje same Srbije hapšenje Marka Đurića u Mitrovici, naročito onaj spektakl po ulicama Prištine, koji je bio programiran u hollywoodskom stilu: Đurić sa rukama vezanim pozadi (tako bar izgledalo u filmskim snimcima), polupogrbljen, koga su za ramena držala dva policajca, okružen velikom grupom drugih krupnih policajaca, koji su hodali oholo ulicama Prištine, pred odobravajućim pogledima onih koji to pozdravljaju a tu su se zatekli, ili su bili obavešteni zajedno sa televizijskim kamerama, da budu tamo tog trenutka. Simbolika tih filmskih snimaka bila je jasna: da Kosovo ima boga, i da taj bog više nije Srbija.

Ti ne možeš da zamisliš uzbuđenje javnog mnjenja u ovim krajevima. Novine u Prištini, ali i u Tirani, odabrale su naslove za svoje izveštavanje koji su imali ovu simboliku: „Na Kosovu se oseća miris države“, kaže se u jednim novinama. „Srbi su primorani da uzdignu ruke uvis“, kaže se u drugim, pozivajući se na trenutak kada je kosovska policija ušla na skup u Mitrovici, poremetivši „slavlje“ Srbima. „Đurić je dovučen pognute glave“, kažu neke druge. U ponekim novinama naglasak se stavlja na prve reči koje je izgovorio Đurić čim je stigao u Beograd. „Nije mi dobro“, navodi se da je rekao, što je moglo da podrazumeva njegovu duševnu traumu, a ne neko fizičko nasilje. A trauma, blizu je pameti, odnosila bi se na to da je zlostavljan kao Srbin, a ne kao Đurić. Na kraju, sve novine su obavestile o Vučićevom postupku, pošto su ga obavestili o tome šta se desilo. „Vučić telefonirao Putinu“ – to je bila vest, koja nije mogla da izmakne albanskim novinarima. To je stoga što se Albancima jako sviđaju vesti koje dokazuju ili potvrđuju srpsko-ruski flert nasuprot njihovoj „providencijalnoj“ alijansi sa SAD.

Jedna stvar je jasna, moj dragi. Vlasti u Prištini bile bi spremne i da plate jedan takav spektakl, kojim bi za jedno vreme mogli da uspavaju, ili stave pod narkozu, civični nerv kosovskog društva. Utoliko ukoliko postoji taj nerv. To je stari marifetluk koji je političarima od koristi da uspavaju svoj narod. Neuspehe propraćuju, u stvari kompenzuju, nekom predstavom. I nije da to ne funkcioniše. Funkcionisalo je već u vreme Rimljana, koje si ti pomenuo kad si objasnio njihove Martovske ide (Idus Martiae), čim si načinio jednu mešanu hroniku srpske istorije u vezi sa mesecom martom (pošto pomenusmo, mesec mart za nas Albance nema neko posebno istorijsko opterećenje; ah da, jedina stvar koja mart čini posebnim jeste ono što vi zovete „babini jarci“, a mi ih zovemo „martovske starice“, ili prosto „starice“; kako se čini, imamo zajednički idiomatski izraz). „Hleba i igara (panem at circenses) voleli su Rimljani, ništa drugo“ – to je rekao pesnik Juvenal u nastojanju da ismeje i denuncira Rimljane svoga vremena (kraj I veka naše ere), kod kojih on nije mogao da vidi više njihove naslednike koji su nekada i u jednom vremenu zablistali svojom pasijom civika, i svojim ponašanjem na polju bitaka.

Juvenal je mislio na stvarni cirkus, sa akrobatima i klovnovima, ali cirkus je sada već dobio metaforični sadržaj. Cirkus je javna predstava koja služi da zaludi javno mnjenje. Na Balkanu, te javne predstave najviše teže da se poigraju sa nacionalističkim emocijama. Pa tako, u Tirani i Prištini (ali i u Beogradu, sigurno), koliko puta su vlasti postale mete zbog neuspeha u upravljanju državom, ili koliko puta su imali niske kvote podrške, te su spas nastojale da nađu kakvom nacionalističkom predstavom. Uvek ima gledalaca za takvu predstavu. Mislile su o tome naše vladajuće elite. Ne samo današnje, već i one jučerašnje. Naveliko su potrošili mastilo, vreme, energiju, nadahnuće za pripremu te publike, koja je potrebu za jednim takvim cirkusom stavljala ispred potrebe za blagostanjem, sigurnošću, pravdom, ljudskim dostojanstvom, itd.

Hašim Tači opet je izveo jednu drugu cirkusku tačku. Dana 9. aprila, u jednoj akciji za podsećanje na Bitku na Košarama, o kojoj na Kosovu svi misle isto da je bila jedna od najvećih borbi Albanaca za slobodu, čulo se da je on rekao „direktnim pretnjama iz Beograda, s kojima se s vremena na vreme susrećemo, odgovorićemo kao što smo odgovorili ranije, pre 19 godina“. Većina novina je sintetizovala taj Tačijev stav pod naslovom „Pretnjama Srbije odgovorićemo puškama“, iako Tači pušku nije pomenuo. A sve to je rečeno povodom zadnje srpske „pretnje“, prilikom posete Marka Đurića u Mitrovici. Zanimljivo je pogledati kako na isti događaj gledaju obe strane! Za Albance, Đurićeva poseta Mitrovici bila je provokacija, za Srbe, bila je ustavno pravo. Hapšenje Đurića za Albance bila je slava i trijumf. Međutim, za Srbe bilo je poniženje. Uf! Zamoran je ovaj različit registar čitanja.

Lično, dragi Zorane, razlikujem dve vrste političara na Balkanu. Prvi (u većini) su oni koji nastoje da pridobiju za sebe, i dalje da ih zastupaju, njihova nazadna društva, i drugi oni koji, svesni ograničenih dometa tih društava, nastoje da im prkose, u nadi da će moći da slede svoju viziju. Prvi postupaju na lakši način. Drugi postupaju na teži način, ali ipak bez hrabrosti da idu do kraja. Ja imam razumevanja, premda ne podržavam, ovaj nedostatak hrabrosti. Ako bi imali više hrabrosti, samo društvo bi ih kaznilo, udaljujući ih od kormila upravljanja, a to bi bio veliki gubitak za sve one koji žele promene. U stvari, nepravično je da nade vezuješ za promene sa elitom koja jedva da ima hrabrosti. Ali, evo takva je to situacija. Elita koja jedva ima hrabrosti je najbolji deo elite. Drugi deo se poistovetio sa društvom. Stvorio se jedan začarani krug na ovom ćošku sveta. Elite, da bi se istakle, da bi se afirmisale i odbranile vladajuće pozicije, otkrivaju da nemaju drugi put, već da podilaze svojim nazadnim društvima, koja se sa svoje strane osećaju zaštićenim i zastupljenijim od strane zatucanih političara. Zbog toga stvari napreduju brzinom kornjače. Ukoliko napreduju.

Kad sam poslednji put bio u Srbiji, Zorane, iskoristio sam priliku i skoknuo sam za jednu noć do Preševa i Bujanovca. Znaš li koje je bilo moje veliko iznenađenje? Tamošnji Albanci su me podsetili na Vladimira i Estragona Samjuela Beketa. Oni su bili u iščekivanju. Iščekivali su Godoa, koji ga, kao ni Beketovi likovi, nisu poznavali, nisu znali ko je on, odakle dolazi, kad će doći, zašto će doći, kako će doći. U Beketovoj drami, likovi se kreću oko jedne ogoljene voćke, i tu su vodili dokone razgovore i brbljali o nerazumljivim stvarima, međusobno se svađajući i psujući, posle malo odspavaju, probude se s pomišlju da ubiju sebe, ali nemaju čim, itd. U Preševskoj dolini takođe iščekuju svoga Godoa, i dok iščekuju, pokušavaju da daju smisao životu, i iščekivanju, posećujući džamaje, prateći televizijske programe Albanije, dižući zidove između sebe i Srba, i okrutno se sukobljavajući jedni sa drugim tokom predizbornih kampanja. Jedini trenutak kada život oživljava kao magijom su lokalni izbori, kada se dve i više albanskih partija međusobno svađaju gotovo na život i smrt. Predizborna kampanja okrutnija je u Preševskoj dolini nego bilo gde, jer je to jedan ceo svet koji ih razdvaja, ili je to svet koji oni žele međusobno da ga razdvoje. U stvari, ništa ih ne razdvaja. A nemaju ništa šta mogu da razdvoje, već se samo vrte oko beketovske ogoljene voćke zvane „Preševska dolina“.

Oni žive u Srbiji, a oči i misli su im uperene prema Tirani. Za njih, državna lojalnost je prosto expedient, dok lojalnost naciji je zapovest, poziv, spas. A meni se tokom te posete – da se vratim Beckettovoj drami – pričinilo kao da sam onaj mali dečak, koji je došao od Godoa i koji možda sa sobom donosi dobre vesti. Međutim, ja nisam imao nikakvu vest da prenesem. I Edi Rama i Iljir Meta koji su pre izvesnog vremena bili u Preševskoj dolini, nisu saopštili nikakvu vest. Pošto nisu imali bilo kakvu vest da prenesu. Ništa se ne očekuje da se desi. Nikakav Godo se ne očekuje da dođe. A tim ljudima treba da se kaže pre svega da „uzalud očekuju, nema nikakvoga Godoa, a jedino što treba da urade u životu, jedinu stvar, da zajedno žive sa Srbima i tu stvar treba da vidimo kao šansu, a ne kao zlu kob. To treba reći svima, i Srbima Kosova i Bosne, koji su u mislima u Beogradu, i Albancima u Makedoniji koji, kao i oni u Dolini, mislima su u Tirani, i Grcima Albanije kojima su misli u Atini. I tako redom. Tako vidim rešenje, dragi Zorane. Zajednički život na Balkanu može da se čini nemogućim, možda stvarno i jeste nemoguć, ali u isto vreme to je jedino rešenje. Dok je jedino rešenje, treba da ne bude nemoguće. A da nije nemoguće, treba neko da se osmeli. A da bi se neko osmelio, treba da ima podršku. Po meni, svi mi treba da damo podršku onima koji rade za taj cilj.

Prevela: Nailje Malja-Imami

Ovaj tekst deo je programa razmene priloga između listova Danas iz Beograda i Mapo iz Tirane, sa ciljem unapređivanja komunikacije i boljeg međusobnog razumevanje zajednica u Albaniji i Srbiji. Projekat podržavaju Ambasada Republike Albanije u Srbiji i Misije OEBS-a u Srbiji. Stavovi, mišljenja, zaključci, pretpostavke i druge informacije autora (prepisku vode Mustafa Nano i Zoran Panović) izražene u ovom članku ne predstavljaju nužno i mišljenje ili stav Ministarstva inostranih poslova Republike Albanije ili Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).