Foto: Wikipedia

Pariska mirovna konferencija bila je u revizionističkoj verziji istorije događaj pun zavera koje su usledile nakon Sarajevskog atentata. Jedno od najvažnijih mesta u svemu tome imala je Srbija. Belgijski nacista, Leon Degrel u svojoj knjizi „Hitler: rođen u Parizu – Hitlerov vek“, objavljenoj 1985. događaje u Srbiji i predsednika srpske Vlade Nikolu Pašića smatra ključnim pokretačima sleda istorijskih događaja na početku 20. veka.

Degrel je frankofonski valonski belgijski političar koji je formirao političku struju „reksizma“ pod veoma snažnim uticajem fašizma i korporativizma. Pre rata sreo se i sa Hitlerom i Musolinijem. Tokom Drugog svetskog rata pridružio se nemačkim SS formacijama i borio se na istočnom frontu. Do kraja rata stigao je od redova do čina general – majora. Izričući pohvale Degreleu, Hitler je rekao: „Da imam sina, bio bi kao on“. Nakon poraza nacističke Nemačke, živeo je sa lažnim dokumentima u Frankovoj Španiji, ali nije krio svoj identitet, nego je često nosio belu nacističku uniformu sa svim nacističkim odlikovanjima. Nastavio je da objavljuje, da polemiše i da živi na visokoj nozi, zastupajući političke opcije s krajnje desnice. Pisao je čak i papi Jovanu Pavlu Drugom objašnjavajući da je „Aušvic jedna velika prevara, sveti oče“. Za ovo je osuđen u postfrankovoj Španiji na novčanu kaznu koju je trebalo da plati i Papi. Umro je 1994. godine.

Degrel ne bira reči kada govori o držanju srpske delegacije u Parizu. Naziva je „mafijom“, koja je korumpirala svetske i francuske političare. Apsolutno negativni karakteri su Nikola Pašić i Eduard Beneš. On je tvrdio da se zbog njih dvojice „diplomatija oblikovala u spavaćim sobama“. Navodio je da je „bulevarska štampa“ pisala da su istočnoevropski predstavnici, Česi, Rumuni, Srbi, doveli sa sobom „stotine prostitutki visoke klase“. NJihova misija bila je da ojačaju zahteve delegacija svojih zemalja za konferencijskim stolom, prethodno u intimi budoara. Klemanso je jadikovao: „Ove devojke uništavaju savest arbitara mira“. Eduard Beneš, opet, mislio je da „ove devojke igraju suštinsku ulogu“ u pridobijanju simpatija delegata za stav da je „mudro rešenje staviti , Moravce i šest miliona Nemaca pod češku kontrolu“. NJegova glavna zvezda zvala se Dorija. Govorila je pet jezika i ostvarila veliki uticaj kod delegata koji su živeli u hotelu „Krilon“. Britanski delegat Harold Nikolson je poštovao jednu drugu damu, gospođu Aleksandru, bližu srpskoj delegaciji. „Ona zna svakoga, ima svuda pristup, dobija sve što traži. Ona je bila jedna od ličnosti koje su stvarale istoriju, ali je ostajala nepoznata širokoj javnosti“.

Degrel tvrdi da su i „magnati štampe“ postajali bogati preko noći, naravno, od novca kojim su ih korumpirali Pašić, Rusi i Rumuni. Pariski „Le Temps“ imao je najviše cene – od 100.000 do 200.000 zlatnih franaka za jedan dokumentovani članak. „Figaro“ i „Le Maten“ naplaćivali su po 50.000, a Journal des Debates 25.000 franaka. „Taj novac bio je dobro investiran jer je štampa ucenjivala francusku vladu da pozajmi milijarde zlatnih franaka Srbiji i Rusiji“, tvrdi on.

Srbija je zemlja koja je bila u „centru intriga pre rata i koja je prouzrokovala rat ubistvom u Sarajevu“. „Beneš iz Srbije“ bio je „stari intrigant Nikola Pašić“. „On je prekopirao češke prevarantske klivlendske i pitsburške deklaracije na grčkom ostrvu Krf gde su bili okupljeni velikodušni balkanski pojedinci u cilju jačanja srpskog zahteva prema devet miliona „ne – Srba“. Stanovništvo Srbije tada bi naraslo sa tri na devet miliona „novih Srba“. Pašićeva glavna meta bili su Slovenija, Dalmacija i Hrvatska. Jedini hrvatski političar, Trumbić, predstavljao je samo sebe, a bio je prisutan kao dokaz hrvatske želje da bude apsorbovana od strane Srbije. Pašićeve tvrdnje bile su sasvim apsurdne. Većina Hrvata sasvim je bila protiv srpske dominacije. Poslednjih 2000 godina oni su bili deo zapadnog sveta, prvo Rima, onda Venecije, pa Austrougarske. Oni su sasvim drugačije kulture i religije od Srba i oduvek su odbijali da imaju bilo šta zajedničko sa njima. Srpski ekspanzionisti dugo su nišanili na hrvatsku jadransku obalu sa duplim ciljem: da dominiraju Slovenijom i Dalmacijom i da spreče austrijski izlaz na more“, napisao je Degrel.

Želje su išle dotle da su „Česi želeli koridor da bi se ujedinili sa Srbijom“, a „Srbija je želela da uzme Albaniju“, čime bi „Velika Srbija“ postala tolika da bi sezala do srca Evrope. Koliko se do sada zna, ovo je najambiciozniji ikada opisani projekat „Velike Srbije“. „Le Temps“ je napustio Srbiju kada je dobio pet miliona franaka da kaže suprotno od onoga za šta je Srbija dala tri miliona. Vlasnicima ovog lista data su građevinska prava u Rusiji, ali i prava na eksploataciju najbogatijeg srpskog rudnika bakra u Boru.

Degrel za Beneša kaže da je bio „koordinator između masonerije i komunizma“, a upravo je „masonska giljotina“ raskomadala Austriju. Od skoro pola miliona kvadratnih milja, od Austrije je ostalo samo 60.000 kvadratnih milja. Imperija je svedena na Beč koji je okruživalo nešto teritorije. Od 50 miliona građana ostalo je 6 miliona, gubljenjem teritorije Austrija je ostala bez 90 odsto uglja, 60 odsto rude gvožđa, 75 odsto voća, 50 odsto tekstilne proizvodnje, 32 odsto krompira i 87 odsto kukuruza. „Najveća greška austrijske imperije u očima svetske masonerije bilo je njeno katoličanstvo. Zakon masonskog verovanja je da moć katoličanstva mora da bude uništena svuda gde postoji, posebno u rukama katoličkog kralja ili imperatora: katolička Evropa mora da bude zamenjena masonskom Evropom“, piše u svom revanšističkom žaru Degrel. On zatim navodi da Beneš 1919. umalo nije isposlovao između Češke i Srbije.

– Češka država mora da sadrži Bohemiju, Moraviju i Šleziju. Direktna veza treba da bude stvorena između Čeha i Srba da bi se ispunile njihove nacionalne težnje i bratska osećanja. Koridor bi sekao Mađarsku na pola i direktno bi povezao dva naroda. On bi se sastojao od mađarskih distrikta Požonj (Poszony), Šoprona (Sopron), Mošon (Moson) i Vaš (Vas) koji bi posredovao u trgovini između industrijske Češke i poljoprivredne Srbije. NJegova vojna važnost biće veoma velika, smatrao je Beneš, a u slučaju protivljenja Mađarske, predlagao je Srbiji vojnu intervenciju i stvaranje koridora silom.

Različita imena korišćena su za predlog čeho-jugoslovenskog teritorijalnog koridora. On je nazivan ZaČeški koridora, pošto su jugoslovenski predstavnici na mirovnoj konferenciji time želeli da naglase da je predlog potekao od Čeha. Mađarski istoričar Laslo Botoš objavio je da je koridor trebalo da se sastoji od Burgerlanda i drugih teritorija koje bi se nalazile pored granice Austrije i Mađarske. Ta teritorija nekada je nazivana Zapadna Transdanubija. U memorandumu francuskoj vladi iz februara 1916, Tomaš Masarik tvrdio je da bi koridor ispravio „podelu Čehoslovaka i Jugoslovena koja je došla kao rezultat mađarske invazije u 9. vekuo. Koridor je trebalo da bude dug 200 i širok 80 kilometara.

Prema češkim navodima, glavni razlog za ovaj koridor bio je da odvoji Nemce od Istočne i Centralne Evrope. Oni su pomenuli da bi koristi imali i Francuzi. Većina je spekulisala da je namera da se Čehoslovačkoj prepusti veći deo Dunava kako bi od Bratislave nastala velika luka, što bi još više izolovalo Mađarsku.

Ovaj predlog je dobro primljen od panslovenski orijentisanih ljudi jer bi stvorio zajedničku granicu između dve slovenske države. Još veći pansloveni su smatrali da bi on povezao Zapadne sa Južnim Slovenima. Ovu ideju podržavali su i hrvatski nacionalisti koji su želeli da ujedine Hrvate iz Burgenlanda sa Hrvatima u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Podršku su davali i oni koji su smatrali da nema razloga da Austrija i Mađarska imaju zajedničku granicu, pošto više ne postoji Austrougarska, tvrdio je Botoš.

U nastavku poglavlja on piše da je „britanski agent Siton Votson stvorio Trumbića i poslao ga da se sretne s Pašićem na Krfu, gde mu je Pašić obećao položaj ministra i miliona franaka u zlatu. Novac je stizao od korumpiranih francuskih političara prema srpskim korumpiranim političarima, tako da je to bila „epizoda vizantijske intrige“ u kojoj je Trumbić „potpisao Pašićev plan Velike Srbije koji je od strane saveznika prihvaćen kao dokaz da Hrvati žele da budu deo Velike Srbije“, naveo je Degrel.

On navodi da je „Pašić maskirao gomilu Srba kao Jugoslovene“ koji su se tako predstavili na Rimskom skupu porobljenih naroda i koji su potpisali „lažnu Rimsku deklaraciju“ u kojoj su se saglasili da se svi Južni Sloveni ujedine u Veliku Srbiju ili „Jugoslaviju“. Degrel tvrdi da je i sam Pašić smatrao da na eventualnom plebiscitu za ujedinjenje sa Srbijom ne bi glasalo više od četvrtine birača, a da je to bilo tačno pokazalo se 15 godina kasnije kada su Hrvati prvi put bili u prilici da glasaju za svoju nezavisnost na izborima 15. maja 1935. „Srpski teror bio je uzrok što su Hrvati 1941. formirali pune tri divizije da se bore sa ostalim Evropljanima na istočnom frontu, da poraze sovjetske gazde jugoslovenskog imperijaliste zvanog Tito“, napisao je Degrel.