Iz iskonskih ibarskih virova i pradubina 1

Život teče, kao Ibar. Zna to, bolje od ostalih, Rožajac Sulejman Beća Kujević, poeta čija romantika širom tromeđe mami i osvaja.

Nedavna potvrda stigla je i u koricama – zbirka poezije Zejna u izdanju podgoričkog Almanaha i rožajskog JU Centar za kulturu.

Beća je život poklonio sceni.

Muzika je njegov život, u kome se manje seća dana, nego trenutnih nadahnuća.

Od bezbrižnog detinjstva u fokloru, kao adolescent zadivio je harmonikom, a konkurencija eliti sa sintisajzerom.

Jednog, drugog i trećeg se nije odrekao, ali je odušak (pro)našao u poeziji.

Uprkos tradiciji zimskih sportova, Beća napokon piše.

Poezija mu je bliža od zimskih pahulja, a ritmička forma oplemenjenog vremena i bezvremena je ono što priželjkuje.

Uveren u pesmi da ne gazite rosno cvijeće, ono nikad trn bit neće, tjerate ga da uvene, baš kad treba da sazrene…

Tamo gde je poezija bliža istini i jača od istorije. Bećino ime, nije ćutnja.

Priznaje, u nemoći ne može želja od insana da me prođe, što bi rekao njegov babo, u poznojesenjoj idili majčine čežnje i zebnje.

Nedaleko od granice svih granica.

Kula gorda, dok smo nešto valjali… zaklanjala dok je imala koga, Kula nije se dala vjetrovima, Dušmanima, ratovima, zerzelama, ali sada, slaba, nemoćna, oronula, Višak, teret, smetnja, kao majka lošim sinovima… Romantičarski boem.

U sandžačkoj nedođiji, efendija i hanuma, satkani od bola i jada, od verema, kome leka nema.

Čudna bolest, samo smrt je liječi…

Lajtmotiv.

Putevima derta.

U srčanom lavirintu, tajni prolaz, vodi do Zejne.

Do platonske ljubavi, karasevdah nema šansu.

Što čeka, neuzvraćena i trpi : Al ona je jača, ona je Zejna.

U trajnom dodiru tradicionalnog patrijarhalnog zazora i savremenosti. Šemsovom i Biserinom, Beći Kujeviću se posrećilo sećanje.

Na susrete i rastanke, na uspomene i saznanje da emotivno vrelo nije samo nasledno.

Kao što u recenziji gorko satirične poezije, apostrofira prof. dr Dragan Koprivica: „Zejna je zbirka poezije, između pohvale liku žene i borbe za ideale ljudskosti“.

Iz iskonskih ibarskih virova i pradubina. Pokoravajući strmoglavi mentalitet i đurumlijski identitet. Nešto, kao epsko nužno zlo. Ponajmanje zlo i uglavnom nužno. Beća Kujević, dobrovoljno i ponosno svoju planinu svuda sa sobom nosi.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.