Iako je reč o strogo naučnom delu, Gervartova knjiga nalazi se 100 najprodavanijih na sajtu Amazona, verovatno i zato što se bavi skrajnutom istorijom raspada imperija, prekrajanja Srednje i Istočne Evrope – stvaranja novih država, novih teritorijalnih pretenzija i sporova, revolucija i kontrarevolucija, razmene stanovništva… posle Velikog rata. Reč je istorijskim događajima koje su ne samo relativizovali pojmove ratnih pobednika i pobeđenih, već su utrle put novom krvoproliću u Drugom svetskom ratu.

„Ovde se govori o nasilnoj tranziciji iz svetskog rata u haotični mir u Evropi i to ne razmatranjem poznatih istorija Velike Britanije i Francuske, ili podjednako poznate priče o sklapanju mira na Zapadnom frontu 1918, već rekonstrukcijom iskustva ljudi koji su živeli u zemljama koje su bile na gubitničkoj strani u Velikom ratu – imperije Habzburga, Romanovih, Hoencolerna i Osmanlija i njihovih država naslednica, kao i Bugarske. Ipak, bilo koja istorija poraženih mora da obuhvati i Grčku i Italiju. Iako su u jesen 1918. ove države bile pobednice, njih je sreća polako počela da napušta. Za Atinu Grčko-turski rat (1919-1922) pretvorio je pobedu u veliku katastrofu iz 1922, dok su mnogi Italijani smatrali da njihova mukotrpno izvojevana pobeda nad austrougarskom vojskom nije adekvatno nagrađena“, objašnjava Gervart u uvodu knjige.

On podseća da je evropska štampa već 1919. pisala o Ratu u miru i ukazuje da u tom „luku posleratnog nasilja koji se protezao od Finske i baltičkih država, preko Rusije, Ukrajine, Poljske, Austrije, Mađarske i Nemačke, te Balkana do Anadolije i Kavkaza“ nije pominjala Irsku, kao „jedinu novu državu koja se posle Velikog rata pojavila na zapadu Evrope, iako su Irski rat za nezavisnost (1919-1921) i Irski građanski rat (1922-1923) imali manje nasilan kurs sličan zemljama Srednje i Istočne Evrope, između 1918. i 1923. godine.

Roberta Gervart jedan je od vodećih svetskih stručnjaka za istoriju nasilja u Evropi u 20. veku. Predaje savremenu istoriju na Koledžu Univerziteta u Dablinu, direktor je tamošnjeg Centra za studije rata, član Irske kraljevske akademije i Kraljevskog društva za istoriju.