Izdavač demantuje glasine o njenoj prevaziđenosti 1

(„Napuštam Basarinu farmu“, Danas, 14. april 2017). Prevaziđena kao naučno delo i kao knjiga koja sadrži danas zastarelu kritiku političke instrumentalizacije kosovskog mita. Kao izdavač trećeg (1998) i četvrtog (2007) izdanja Popovićeve knjige – koje je još u prodaji – moram da se javim i da osporim Kovićevo mišljenje o njoj, jer oni koji su knjigu kupili mogu, verujući Koviću, da zaključe da im izdavač prodaje zastarelu lektiru, robu čiji je rok upotrebljivosti istekao.

Velika greška pisca „Vidovdana“, kaže Ković, greška koja navodno pokazuje da je ovo delo naučno prevaziđeno, u tome je što on „nije znao da već u srednjem veku kod Srba postoji kult svetog Vida, sveca koji se slavio 15. juna“, o čemu svedoče razni hagiografski i ikonografski izvori. Odmah da kažem, ovo mišljenje o Popovićevoj knjizi, zajedno sa dokumentima kojima je potkrepljeno, u stvari nije izvorno Kovićevo. On je to preuzeo od istoričara umetnosti Miodraga Markovića (ne pominjući ga). Zato privremeno ostavljam Kovića i okrećem se Markoviću.

U tekstu „Kult svetog Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku“ (Zograf, 31, 2006-2007) Marković je izneo tezu da je ime ovog sicilijanskog martira bilo „neprekidno prisutno u svesti srpskog naroda“, da je za Srbe u srednjem veku Vidovdan bio slava svetog Vita, a zatim, posle proglašenja kneza Lazara za sveca, njegova i Lazareva. Ne znajući koliko su Srbi vezani za Sicilijanca Vita, Miodrag Popović je prihvatio navodno zastarelo mišljenje da je kod njih, pre nego što su primili hrišćanstvo, bio raširen kult paganskog Vida, boga svetlosti i ratnog junaštva i da je ovaj kult, zajedno s drugim paganskim kultovima, bio obnovljen u vreme osmanske vladavine. Zato je Popović zaslužio Markovićevu strogu ocenu da je njegova knjiga o Vidovdanu „spis veoma skromne naučne vrednosti“. Nisu bolje prošli ni drugi istraživači – među njima i Veselin Čajkanović i Dušan Bandić – koji su u srpskoj usmenoj tradiciji nalazili svedočanstva o „belom Vidu“ i paganskom poreklu Vidovdana. Sve je to neutemeljeno, proizvoljno, zaključio je ovaj njihov kritičar, što je ocena koja ima posebnu težinu ako se ima u vidu da je Miodrag Marković (1962, Gacko) u međuvremenu postao član SANU.

Njegov tekst o svetom Vitu zaista ostavlja utisak da ga je rodila čista nauka, istinoljubiva i neumoljivo precizna. Sa bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak drugih jezika, uzetih iz retkih knjiga i rukopisa, iz manastirskih arhiva i biblioteka, s obiljem crkvenih termina, mineja i čti-mineja, tipika i prologa, mesecoslova, traveja, naosa… sa preko sto fusnota, Markovićev tekst već na prvi pogled deluje tako učeno da čitalac ima samo da se smrzne i unapred prihvati sve što tu piše. Međutim, pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredi truda, a u ovom slučaju pokazuje da iza kulisa citata, fusnota, mineja, čti-mineja i drugih laicima manje poznatih termina stoji jedna dosta labava konstrukcija srpskog nacionalnog pamćenja, takozvane „svesti srpskog naroda“, u kojoj je važnu ulogu dobio sveti Vit, kao svetac kojim su navodno Srbi od kad postoje zaokupljeni.

 Zašto je Markoviću važno da ovo dokaže? Šta će mu uopšte sveti Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest? Izgleda bizarno, ali ipak nije neshvatljivo. Svetac Vit Markoviću vrši jedan važan posao, pomaže mu da se istakne i preporuči kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu, dokazao da s ovim paganinom Srbi nemaju ništa. Sicilijanac Vit, navodno neprekidno prisutan među Srbima, treba da posvedoči da su oni i u srednjem veku i kasnije, u vreme Turaka, bili odani hrišćanskim vrednostima, da se nikad nisu vraćali nekakvoj mitsko-paganskoj „staroj veri“. Permanentno Srbima blizak sveti Vit pokazuje da ni u tursko vreme niti kasnije u XIX i XX veku nije u srpskom narodu postojao paganski kult Vidovdana, a još manje paganski kosovski mit, kao što tvrde Miodrag Popović i njemu slični, koji takvim nenaučnim tvrdnjama štete ugledu srpskog naroda kao nepokolebljivog i u najtežim vremenima neposustalog sledbenika Hristove vere.      

Takođe, kad je prisutan i u istočnoj, a ne samo u zapadnoj crkvi – gde je postojanje njegovog kulta neosporno – sveti Vit može da bude zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti “ srpskih zemalja „. Bila je ta povezanost nekad i politička, onda kada su – podseća nas Marković – Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili delovi države Nemanjića, ali neka se zna da je duhovni temelj povezanosti i dalje tu i da ga simbolizuje i nešto što pre Markovića nismo znali – svesrpsko, istočno i zapadno, obožavanje svetog Vita. Tako, na primer, Marković ističe da je „neku crkvu svetog Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču“, dok je jedna ovom svecu posvećena crkva bila u srednjovekovnim Drijevima, na Neretvi, „koji se nalazio u sastavu srpske države sve do vremena kralja Stefana Dečanskog“. (Marković, 43) Sad je i meni jasno zašto sam se na Braču, pa bogme i na Neretvi, uvek osećao kao kod kuće.

Ako se sad vratimo Koviću, videćemo da je on originalniji mislilac kad nam stavlja do znanja da je „Vidovdan i časni krst“ knjiga prevaziđena i kao kritika političke upotrebe kosovskog mita. Ona je, kaže Ković, „Popovićevo političko razračunavanje iz 1978. godine sa ‘vidovdanskim kultom'“. Samo neupućeni – kao što je Basara – mogu danas da nastave bitku protiv nacionalizma koju je pre četiri decenije vodio Popović. Da je to bio davni obračun jednog jugoslovenskog komuniste sa srpskom buržoazijom treba da posvedoče Popovićeve reči da je vidovdanski kult nastao „pod pritiskom ekonomskih imperativa srpskog građanstva, prodiranja na jug i osvajanja Kosova“.

Po tome što je naveo pogrešnu godinu prvog izdanja Vidovdana i što je i ovaj kratak citat pogrešan – jer u originalu stoji „političko-ekonomskih imperativa“, a ne „ekonomskih imperativa“ – vidi se da Ković nije pažljivo čitao Popovićevu knjigu. Ali je zato pažljivo odmerio šta iz rečenice koju je citirao treba da izostavi, a izostavio je njenu drugu polovinu, gde piše: „Vidovdan je pre svega simbol krvave, bespoštedne osvete nad svim što je tursko, muslimansko uopšte“.

 Zašto je ovo preskočio? Zbog nedostatka „karaktera“? Pre će biti da je pomislio da ovo o osveti nad Turcima i muslimanima može nekome da zazvuči poznato, na primer, nekome ko nije zaboravio da se general Ratko Mladić, kad je „oslobodio“ Srebrenicu, i kad je njegova vojska likvidirala preko osam hiljada zarobljenih Bošnjaka, pohvalio da je to bila dugoočekivana osveta nad Turcima u Bosni. „Evo nas 11. jula 1995. u srpskoj Srebrenici“, rekao je tada Mladić i dodao: „Uoči još jednog velikog praznika srpskog poklanjamo srpskome narodu ovaj grad i napokon je došao trenutak da se posle Bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru“. Samom Koviću – kao čoveku koji je bio svedok odbrane na suđenju Ratku Mladiću u Hagu – ova njegova slavodobitna izjava, kao i generalovo osvetničko delo u celini, moraju biti dobro poznati.

 Ali, izgleda da Ković svoj doprinos Mladićevoj odbrani vidi u tome što će poreći da je ovo generalovo junačko „oslobađanje“ Srebrenice primer bespoštedne osvete „nad svim što je tursko i muslimansko“, odnosno kao primer vidovdanskog kulta o kome je pisao Miodrag Popović u „Vidovdanu i časnom krstu“. Svedok Mladićeve odbrane, Ković sebe vidi i kao svedoka odbrane i onih današnjih srpskih vođa za koje se ponekad tvrdi da manipulišu kosovskim mitom i vidovdanskim kultom. Gluposti, poručuje on, polemišući sa Basarom, kritika vidovdanskog kulta u savremenoj Srbiji je isforsiran povratak na danas uveliko prevaziđen obračun jugoslovenskih komunista sa srpskim građanstvom od pre četrdeset godina.

 Ali, uprkos Koviću i njegovoj odbrani Mladića, a zahvaljujući, između ostalih, i Mladiću i njegovoj osveti nad srebreničkim „Turcima“, Popovićeva knjiga i dalje ima šta da nam kaže o vremenu u kome živimo, o našim vođama i junacima, o sramoti i bedi do kojih su nas doveli osvetnički porivi i pljačkaški apetiti nekih od njih, posebno onih koji su se zaklinjali i koji se i danas zaklinju u Vidovdan, Lazara i Obilića. Svako ko išta zna o ovim „kosovskim junacima“, pročitaće Popovićeve reči o razornom dejstvu vidovdanskog mita – njegovo upozorenje da, uhvaćen u mreže ovog mita, „duh čovekov može doživeti novo Kosovo: intelektualni i etički poraz“ – kao nažalost ostvareno predskazanje. 

Da je „Vidovdan i časni krst“ i u naše vreme vrlo aktuelna lektira svedoči i članak jednog saradnika portala Srpska politička misao, objavljen pre nekoliko godina (Petar M. Anđelković, „U Srbiji samo kamen nije kriv“, 20. decembar 2011). „Čudne li koincidencije“, piše u ovom članku, „nimalo slučajno (iako će se odmah dušebrižnici oglasiti da je to teorija zavere) drugo izdanje ove knjige pojavilo se 1998. godine u izdanju soroševski finansirane biblioteke Dvadeseti vek, u vreme velike medijske hajke koja je pripremala evroatlantsku “humanitarnu intervenciju“.

 Dakle, ako mi dosad niste verovali da je ova knjiga i danas aktuelna i važna, sad kad sam vam preneo ovo mišljenje o ulozi Popovića i njegovog izdavača u propagandnoj pripremi bombardovanja Srbije 1999. godine, verujem da će oni koji je još nemaju poželeti da je kupe. Ima je još malo, požurite.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.