Kastracija antifašizma

Dan Evrope tako skrnavi svetinju Dana pobede, naime, kontaminira moralni sadržaj nesebičnog heroizma sebičnim, neoliberalnim ciljevima građanske, trgovačke utilitarnosti. Niti je bilo nužno, niti je dobro da se onaj datum koji pripada najvećoj pobedi u istoriji dvadesetog veka, pobedi udruženih oslobodilačkih snaga istoka i zapada Evrope nad fašističkim i nacističkim zlom u njenom srcu, preuzme za proslavu dana u kojem je jedna deklaracija o ekonomskoj saradnji tek bila obznanjena. Datum te obznane, najzad, nije i datum početka same saradnje odabranih evropskih zemalja.

Dan Evrope, dakle, ne odnosi se na 9. maj 1945. godine, nego je spomen na 9. maj 1950, kada je tadašnji ministar spoljnih poslova Francuske, Rober Šuman, ozvaničio deklaraciju o ekonomskoj saradnji koja će, u stvari, 18. aprila 1951. uroditi savezom šest država pod nazivom Evropska zajednica za ugalj i čelik. Dakle, začetak EU je 18. april 1951, i bilo je, izvan svake sumnje, razumno, a naročito kad se uzme u obzir da je 9. maj već Dan (veličanstvene) pobede (nad fašizmom), Danom Evrope proglasiti 18. april (kad već Dan Evrope nije i Dan pobede nad fašizmom)!

Posledice ove kontaminacije, ove simboličke krađe, realne su u polju morala. Danom Evrope na Dan pobede umanjen je etos antifašizma kao jedinog istinskog temelja savremene evropske kulture i politike.

Ukoliko Evropa doista želi slobodarsku budućnost, za koju, dakle, ima potencijal, pravila našeg društvenog života morala bi se u njoj ukorenjivati na zajedničkom, traumatičnom sećanju na fašizam i nacizam, i pobedu nad njima. Slabljenje antifašističkog evropskog nasleđa i sećanja na njega ima dalekosežno negativne obrazovne i etičke posledice u životu građanki i građana Evrope. Ono im oduzima potencijal dinamičkog identiteta i svodi ih na postvareno postojanje.

Pobeda nad fašizmom, pobeda je nad onom idejom koju je, u obraćanju studentima, pregnantno formulisao veliki nemački i evropski filozof Martin Hajdeger, dokazujući da i visoka inteligencija može da padne nisko u svom odricanju od slobode: „Pravila vašeg bitka nisu dogme i ideje. Firer sam i jedino on jeste sadašnja i buduća nemačka stvarnost i njen zakon“ (<I>Freiburger Studentenzeitung<I>, 3. XI 1933).

Danas, simbolička kastracija antifašizma, sa svojim posledicama u realnosti i snovima, može se precizno izraziti parafrazom Hajdegerove opake tvrdnje: pravila našeg bitka nisu dogme i ideje. Kapital sam i jedino on jeste sadašnja i buduća evropska stvarnost i njen zakon.

Simbolička kastracija antifašizma, kažemo, kastracija je evropskog identiteta. O čemu je reč? Posle Holokausta – sistematskog i sistemskog uništenja šest miliona Jevreja i petsto hiljada Roma i Sinta u Evropi, ali i komunista, socijaldemokrata, homoseksualnih lica i u razvoju ometenih osoba, pod rukovodstvom nemačkih i sasluženjem inih nacista, savremeni identitet Evropljanina bilo koje nacije – a identitet je uvek dinamično mnoštvo! – identitet svakog od nas čini, dakle, i Jevrejin/Jevrejka i Rom/Romkinja, komunista i pripadnik svakog vida ugrožene manjine. Na delu su, međutim, i vidljivi i skriveni načini potiranja ove emancipacije evropskog identiteta.

Pod vođstvom (buržoaske) levice Fransoa Olanda, iz Francuske nije prestala deportacija Roma, kao što nije prestala i iz Nemačke, tog ekonomskog motora EU. Te deportacije, samo su blaži izraz istog onog shvatanja nacije kao čiste kategorije (krvi i tla), čija se puna istina otkrila u Aušvicu. Da Jevreji, poput Roma, nemaju, pak, svoju nacionalnu državu, koju su spremni da brane i državnim terorom izvan državnih granica, doživljavali bi danas isto što i Romi. Imajući iza sebe organizovanu državnu strukturu, Izrael, Jevreji, na kudikamo suptilniji način nego Romi, bivaju proterivani iz evropskog identiteta. Te radnje nisu očigledne, a često su i nesvesne. Počinjene se u simboličkoj ravni umetnosti, najčešće u pozorišnim predstavama u kojima se tragedija holokausta „na daskama koje život znače“, naročito u Mađarskoj i Poljskoj, sve češće predstavlja u žanru farse, kao lakrdija.

Slabljenje evropske ideje antifašizma i zaborav njene povesti, proces je zaboravljanja i ideje klasne ravnopravnosti ili jednakosti, a danas je to najočiglednije u sadržaju pojma imigrant, u kojem se obnavlja evropski kolonijalizam, koji je, koliko i nacizam, bio meta antifašizma. Potencijalni imigranti svakodnevno napuštaju obale Afrike, na pretrpanim brodićima, da na obalama Evrope budu odbijeni, ako se prethodno ne udave u Sredozemnom moru. Prošle godine, zvanične statistike navode, 3000 ljudi iz Afrike, među kojima ima dece, nadajući se da u okrilju Evropske unije nađu građansku sreću, utopilo se u plavoj grobnici. U prva četiri meseca ove godine, otiskujući se sa libijske obale ka italijanskoj hridini, utopilo se više od 1500 ilegalnih duša „migranata“. Modra boja zastave Evropske unije, na kojoj je zvezdani krug, danas je pre svega boja ovih mediteranskih dubina.

Na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, ustoličiti Dan Evropske unije na Dan pobede, značilo je po svaku cenu umanjiti i presudnu ulogu sovjetskih oslobodilaca Evrope od nacističkog njenog uzurpatora. Umesto proširenja saradnje sa današnjom Rusijom, svedoci smo početka novog, tihog hladnog rata u Evropi, koji Vladu Ruske Federacije štedro snabdeva racionalizacijama za despotsku njenu vladavinu.

Simbolička kontaminacija jednog istinskog praznika suprotnim sadržajem, otkriva zapravo skriveni proces koji smo ovde označili. Potiskivanje antifašizma, to je Superego kapitala, a njegov Id – imigranti su, Romi i sve obespravljeniji radnici i radnice.

Srbija je kandidatkinja za učlanjenje u Evropsku uniju, što je, odmah da kažemo, za nju najrazumniji politički, pravni i ekonomski put. Zašto? Pa, dovoljno je već da zavirimo u one zemlje, slične našoj domovini, kao što su Bugarska i Hrvatska, koje se već deo EU, i uočićemo da su, pod pritiskom evropskog zakonodavstva, u njima procesuirani doskora nedodirljivi i moćni funkcioneri, poput bivšeg predsednika Vlade Republike Hrvatske ili gradonačelnika Zagreba. Kad Srbija postane članica EU, ovakve otrežnjujuće pravne procese možemo, dakle, i u njoj očekivati. Ali, naša domovina koja ima i razlog i obavezu da se diči svojim snažnim gerilskim, pobedonosnim antifašističkim pokretom iz Drugog svetskog rata, pod vođstvom Josipa Broza Tita, zakonom je, pre deset godina, taj antifašistički partizanski pokret izjednačila sa kolaboracionističkim, zločinačkim, četničkim pokretom Dragoljuba Draže Mihailovića, čija se pravna rehabilitacija usrdno sprema upravo ovih dana, odmah posle proslave Dana pobede i Dana Evrope.

Nacija (ovo je politička, ne etnička kategorija!), koja se stidi onoga čime ima da se ponosi, a ponosi se onim što je sramno, neumitno propada. Jer, ne propada se, kako to govore vajni nacionalisti, zbog negativnog odnosa nataliteta i mortaliteta, nego zbog negativnog odnosa laži i istine, nemorala i morala u javnosti.

Umesto kritičke revalorizacije bivšeg, socijalističkog režima koji je plebiscitarno uspostavljen na pobedi nad fašizmom, u Srbiji nastupa restauracija koja, skriveno i neskriveno, kolaboraciju sa fašizmom propagira kao vrednost. Zbogom pameti!

Umesto kritike kulta ličnosti Josipa Broza Tita i partijske oligarhije, ali i policijske države realnog socijalizma, nastupila je antisocijalistička, u suštini, protivdruštvena histerija. To je bit našeg, srpskog odricanja od antifašizma i javne, svesrdne promocije kukavičluka i kolaboracije. Umesto tragički uzvišenih podviga boraca za slobodu, istinskih narodnih heroja, već četvrt veka ovde se, kao u herc-romanima, javno propagiraju lične patnje i lažne dileme kvislinga Milana Nedića i bratije njemu sličnih slugu okupatora – germanskih nacista koji su na pripadnike srpskog naroda gledali kao na bića niže vrste.

Sa istorijske scene, dakle, nije uklonjen samo realni socijalizam (bolje bi bilo reći nominalni socijalizam) nego i sama ideja socijalizma, koja u Srbiji ima dugu tradiciju, i koja je jedina imala volje i slobode da pobedi fašizam – ideja u kojoj se čovek ogleda kao tvorac, a ne kao konzument, kao biće želje, a ne kao biće poseda. Istovremeno, u kapitalističkoj Srbiji parlamentarne demokratije, dobro su očuvani i kult ličnosti i partijska oligarhija i policijska država. Naprosto, u našoj je tranzicija sačuvana prljava voda, a iz korita je izbačena beba. I sad se ta prljava voda proglašava svetom vodicom.

I u Srbiji i u EU, pitanje: „Šta mogu da želim?“, zamenjeno je pitanjem: „Šta mogu da imam?“, kao što je Dan pobede zamenjen Danom Evrope, dan oslobođenja porobljenih – danom bogaćenja bogatih. Time je zabašuren sam trag koji vodi ka slobodi ljudskog bića. Još je Spinoza, u „Etici“, pisao da je „želja – sama suština čoveka“. Ta misao, epohalni je preokret u zapadnoevropskom mišljenju, i, preko Hegela, Marksa i Frojda, vodi do Lakana, ali i do Isusa iz Nazareta. Treba otkriti sopstvenu želju, koja menja i mene i svet. Ta želja je entuzijazam za uvek višim oblikom socijalizacije, i otvara se tek s onu stranu sveta posedovanja. Ona je bit i antifašizma. Na njoj se zasniva istinski evropski moral kao svetski moral.

Kolaborantski četnički, monarhistički pokret, zagovornik je kapitalističkog društva, te je njegova lokalna restauracija samo kolateralna šteta globalne restauracije kapitalizma. Ova restauracija, ovaj zaborav socijalizma kao mogućnosti čovečanstva, put je jedne suptilne varvarizacije.

Stoga je Dan pobede najveći praznik naše civilizacije – svojevrsno sekularno Vaskrsenje. Pre sedamdeset godina kapitulirao je Treći rajh, teška industrija smrti koja je ubijanje miliona nevinih ljudi i dece nagovestila i realizovala kao ispravljanje prirodne ili Božje greške. Dan pobede, dan antifašističkog otpora, dokaz je da ljudi mogu da se požrtvovano udruže u ime oslobođenja, protiv organizovanog zla, i da ga savladaju, te da je sloboda smisao života ličnosti i zajednica. To je nasleđe antifašizma koje bledi u našem sećanju, to je, zapravo, bit zaborava bitka – zaborav na sam potencijal oslobodilačke prakse u nama i među nama, koji je osuđeni, ismevani i razapeti Nazarećanin navestio kao Carstvo nebesko.

Antifašizam je adventivni koren demokratske Evrope i Srbije u njoj. Ukoliko se on preseče, možda i ima budućnosti čovečanstvu, ali ne i čovečnosti.