Kazahstan: Pobuna sirotinje u bogatoj zemlji 1Foto: Kristijan Eker

Socijalna pobuna. Sukob između naroda i nedemokratske vlasti.

Upad terorista iz inostranstva. Borba klanova.

Sukob bivšeg i sadašnjeg predsednika.

Takva i slična objašnjenja čula su se povodom masovnog rušilačkog izliva nezadovoljstva u najvećoj srednjoazijskoj postsovjetskoj republici. (Reč republika u ovom slučaju valja shvatiti krajnje uslovno.) Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik Kazahstana Kasim Žomart Tokajev (1953) znaju o čemu se radi.

Prvi tvrdi da je sve zamesila „dobro organizovana i jasno vođena grupa terorista“ koja je prošla odgovarajuće pripreme u „terorističkim logorima u inostranstvu“.

On nije zaboravio da upozori kako Moskva „neće dozvoliti da se ostvaruju scenariji tako zvanih obojenih revolucija“.

Drugi je izbrojao čak „20 hiljada zločinaca ubačenih iz inostranstva“.

Pošto mu je rečeno da se malo zabrojao, brojka je naknadno izbačena iz saopštenja.

Ni Vladimir Vladimirovič ni K. Ž. Kemelevič nisu izgovorili ime nijedne države.

Kazahstan je okružen prijateljima.

Da bi ga ugrozile, hiljade dušmana morale bi proći kroz Rusiju, Kinu, Kirgistan…

Omiljena tvrdnja svih diktatora o stranim plaćenicima ne pije vodu… pogotovo bez objašnjenja s kojim ciljem i po čijoj naredbi bi neznanci naprasno banuli i još naprasnije iščezli.

„DOBRI STRANCI“: Bilo kako bilo, strano mešanje izmišljeno je radi toga da bi bili pozvani drugi, dobri stranci.

Pošto su se domaće snage bezbednosti u prvoj sedmici januara privremeno raspale – same od sebe ili po naređenju – Tokajev je zatražio pomoć Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB).

Pomenuta organizacija, osnovana 1992. kao svojevrsni ruski NATO, može da pošalje vojnu pomoć svojim članicama samo ako su napadnute iz inostranstva.

Pored Rusije, čine je njeni verni saveznici Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Tadžikistan i Kirgistan.

Srbija ima status posmatrača.

Pristrasnog, naravno. Azerbejdžan, Gruzija i Uzbekistan su svojevremeno istupili iz nje, pa neće ni da je posmatraju iznutra.

Operacijom je komandovao general Andrej Serdjukov, koji je Putinovo poverenje stekao okupacijom ukrajinskog poluostrva Krima 2014.

Zanimljivo je, mada nije neobjašnjivo, zbog čega je ODKB propustila priliku da pritekne u pomoć svojoj članici Jermeniji tokom njenih preklanjskih sukoba s Azerbejdžanom.

NAROD PROTIV ELITE: Čim su na ulicama Almatija i Nur Sultana zagrmeli ruski tenkovi, situacija se smirila.

Počelo je prebrojavanje mrtvih, ranjenih i uhapšenih, raščišćavanje paljevina i preračuvanje šteta.

Pored najvećeg aerodroma u zemlji, nezadovoljnici su spalili i opljačkali na stotine državnih zgrada, banaka, prodavnica luksuzne robe, automobila.

Masovni bes izazvalo je novogodišnje poskupljenje gasa, jednog od glavnih izvoznih proizvoda zemlje.

Razlozi su mnogo dublji.

Kristijan Eker, vrstan poznavalac Srednje Azije iz prve ruke, ovih dana je u ovom listu objasnio suštinu: „pukao“ je nepisani dogovor po kojem je elita smela da se bogati koliko je htela, „pod uslovom da garantuje narodu kontrolisane cene i da omogući svima da dostojanstveno žive“.

Elitu čine potomci nekadašnjih plemenskih vođa koji su svojevremeno bili komunistički rukovodioci, a u nezavisnoj državi su postali nedodirljivi oligarsi.

Dostojanstvenim se smatra životarenje sa 100-200 dolara mesečno.

Kako se pustinjska oluja naglo razgoropadila, tako je i splasnula.

Tokajev je već 11. januara predložio parlamentu novog premijera, Alihana Smailova (1972), koji je u prethodnoj vladi bio prvi zamenik prvog ministra.

Većina ministara ostala je na svojim mestima, uključujući i one zadužene za unutrašnje i spoljne poslove i odbranu.

Dakle, ništa novo.

Neće biti ni borbe protiv korupcije ni preraspodele društvenog bogatstva.

Pogotovo neće biti političkih reformi.

Njih niko nije ni tražio, jer u Kazahstanu nema opozicije.

Postoji samo vladajuća partija.

Žrtvovani su samo premijer Askar Mamin, šef političke policije Karim Masimov i nešto funkcionera nižeg ranga.

ĆUTANJE NAZARBAJEVA: Nova je najava da će povlačenje stranih tzv. mirotvoraca početi već kroz nekoliko dana.

Novo je rušenje bar jednog spomenika Nursultanu Nazarbajevu, koji je čvrstom rukom vladao zemljom od 1989. do 2019, a odonda je to činio iz senke, s položaja doživotnog predsednika Saveta bezbednosti.

Taj položaj je pre nekoliko dana, gaženjem ustava – diktature vole da se diče ustavima – preuzeo Tokajev.

On je 11. januara u parlamentu zamerio svom prethodniku da se u njegovo vreme, gle čuda, „pojavila grupa veoma profitabilnih kompanija i sloj ljudi bogatih čak i po međunarodnim merilima“.

Njegovi sunarodnici znaju da su ti ljudi – tri ćerke, rođaci i jarani bivšeg predsednika.

Među njih je doskora spadao i sadašnji vladar.

Dojučerašnji otac nacije nije se oglašavao.

Upućeni smatraju da se na vreme sklonio u Rusiju, ili Belorusiju, jer je poslednji put viđen u društvu Lukašenka.

Najveći dobitnik raspleta je političar koji je uživao puno poverenje bivšeg vlastodršca.

Presudnu pomoć dobio je iz Kremlja, koji je trideset godina bezrezervno podržavao Nazarbajeva.

Ta pomoć svakako ima cenu, ne samo političku.

Najveći gubitnici su građani Kazahstana.

Nisu dobili ništa izuzev starih cena gasa i, gotovo izvesno, još represivniji režim.

Doduše, ima onih koji očekuju jačanje kazaške nacionalne svesti te postepenu politizaciju društva.

Prvo će se tolerisati do neke mere, drugo nikako, jer bi dovelo do novih potresa.

Neizvesno je hoće li se oglašavati džamije.

Tokajev je među onima koji su navodno pokušali prevrat video – pored bandita, kriminalnih elemenata i pljačkaša – i islamske radikale.

Objaviti rat vernicima u pretežno muslimanskoj zemlji ne bi bilo uputno.

Zapad se nije mnogo uzbuđivao zbog drame u dalekoj zemlji.

Prvo, zato što je zaista daleka.

Drugo, zato što Kazahstan spada u rusku i, sve više, kinesku sferu uticaja.

Peking nije reagovao, bar na visokom nivou.

Kinezi igraju na duge staze.

Njihova ulaganja u susednu zemlju mere se milijardama dolara, pa ne žele da ih vezuju za trenutna zbivanja i pojedine ličnosti.

Ko god pobedio, radiće s njima.

KAZAŠKI NACIONALIZAM: Novi gospodar Kazahstana završio je studije u Moskvi.

Radio je u sovjetskom Ministarstvu spoljnih poslova.

U medijima bivših sovjetskih republika može se pročitati da je blizak ruskoj političkoj policiji, pa i da ga je ona pogurala na čelo države.

Navodno je zbog toga u tri ovogodišnja obraćanja javnosti izgovorio samo nekoliko rečenica na maternjem jeziku.

Uzgred, iz Rusije se proteklih meseci moglo čuti prilično ne baš ljubaznih opaski o „kazaškom nacionalizmu“.

Povod za to bila je odluka vlasti da kazaški jezik do 1925. ostavi nametnutu ćirilicu i vrati se latinici, koju koriste ostali turanski (uralo-altajski) jezici.

Tu pojavu zapazio je i ministar Lavrov, prigodno se namrštivši.

Otadžbina Kazaha za njega je, kao i za Solženjicina, samo „meki trbuh Rusije“.

Kazahi su vekovima bili slobodni ljudi, nomadi na nepreglednim vetrovitim, čas vrelim, čas ledenim prostranstvima od Severnog do Crnog mora.

Nikad nisu imali državu u današnjem smislu na današnjoj teritoriji.

Nikad nisu bili bez države, kako ih je uprošćeno prikazivala ruska i sovjetska istoriografija.

Živeli su u zemlji pomerljivih granica pod svojim i tuđim vladarima, u različitim državnim tvorevinama i savezima.

Pod vlast carske Rusije pali su u 18. i u prvoj polovini 19. veka.

Kazahstanska SSR formirana je 1936. prekrajanjem sovjetskih međurepubličkih granica.

Prema zvaničnim podacima, Kazahstan ima blizu 19 miliona stanovnika.

Uprkos višedecenijskoj nasilnoj rusifikaciji, tri četvrtine od 12 miliona Kazaha govori maternji jezik, čuva običaje i veru predaka.

Vladine zgrade i ostale strateške objekte u glavnom i većim gradovima čuvaju naoružana uniformisana lica bez oznaka, poput svojevremeno zelenih čovečuljaka na Krimu.

U zatvorima je desetak hiljada učesnika protesta.

Prvobitne podatke o preko hiljadu mrtvih većina izvora deli sa deset. Nagli udar pustinjske oluje se smirio.

U socrealističkim bajkama ovo bi se proglasilo pobedom nad zlom vešticom. Kazahstanska stvarnost daleko je od bajke.

Bogata zemlja u kojoj većina stanovništa živi u siromaštvu ostaje trusno područje.