Kijevska Rus nije Rusija 1

Kada Hobsbaum ili Anderson kažu da su nacije „veštačka“ tvorevina, to uopšte nije isto kada o tome raspravlja Putin i patrijarh Kiril. Posebno u slučaju Ukrajine.

Poslednji eklatantan primer je pitanje autokefalije Ukrajinske pravoslavne crkve. Način na koji se predsednik Putin i ruski patrijarh odnose prema bliskom ukrajinskom narodu nama na Balkanu je veoma poznat. Skoro identično po ruskom modelu srpske šovinističke političke i crkvene elite odnose se skoro prema svim narodima od Vardara do Triglava – nipodaštavno i maliciozno, tvrdeći da su veštački ili inferiorni.

Knjiga „Kratka istorija Ukrajine“ autora Arkadija Žukovskog i Oresta Subteljnog namenjena je onima koji žele da saznaju na koji se način kroz vekove za svoju posebnost borila Ukrajina, a akcent u ovom prikazu su momenti diferencijacije dva naroda, na čemu autori ove knjige posebno insistiraju. Ovo je ujedno je i prva istorija Ukrajine prevedena na srpski jezik, u izdanju beogradske izdavačke kuće „Dan Graf“ (2018) i u prevodu prof. dr Janka Ramača i mr Anamarije Ramač Furman, inače predavača rusinistike i ukrajinistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Kako se navodi u uvodnoj reči izdavača, teritorija današnje Ukrajine u prošlosti je bila u sastavu Kijevske države, kasnije Ruske imperije, Poljske, Austrougarske i Sovjetskog Saveza, te se njena istorija najčešće razmatrala u okviru istorije pomenutih država. Ponekad je čak poistovećivana sa njima. Reč je o sintetičkom metodološkom pristupu, a u periodizaciji autori primenjuju nacionalni princip, gde je u posebnim celinama razmotrena istorija Ukrajine kneževske epohe, litvansko-ruske, kozačke, kozačko-hetmanske, kulturno-nacionalni preporod, državni preporod Ukrajine 1917-1921, međuratna okupacija ukrajinskih zemalja od strane njenih suseda, Drugi svetski rat i sovjetski period.

Dve su poteškoće koje izdvajaju autori. Prvo, da se tokom vekova menjala teritorija koju je naseljavao ukrajinski narod, a na čijoj su istovremeno postojale razne političko-državne formacije. Drugo su okolnosti da Ukrajinci vekovima nisu imali vlastitu državu i samostalne političke institucije, te da su njeni delovi pripadali Poljskoj, Rusiji ili Turskoj.

Specifičnost rada Žukovskog i Subteljnog je u tome da u ovom kratkom pregledu demantuju sovjetski pristup sagledavanja istorije Ukrajine među istočnoslavenskim narodima. Sovjetska istoriografija se pridržavala teorije o „trojedinoj Rusiji“ – teze o zajedničkom korenu tri istočnoslovenska naroda koji vode poreklo iz jednog korena – staroruske narodnosti koja je stvorila starorusku državu – Kijevsku Rus. Autori „Kratke istorije Ukrajine“ se dalje pozivaju na tezu Brajčevskog koji tvrdi da savremena nauka smatra da je Kijevska Rus zajednički koren državnosti tri istočnoslovenska naroda. Ali, ne treba zaboraviti da je kao osnovna teritorija njenog formiranja bilo Srednje Naddnjeprovlje; beloruske i velikoruske zemlje bile su kasnije uvučene u taj proces. Formiranje beloruskog regiona (Polocka kneževina) pada u prvu polovinu XI veka, a Velikoruske (Suzdaljske kneževine) – u sredinu XII veka. Tako je „starijim bratom“ nazvan najmlađi po godinama.

Prema autorima kratke istorije, počev od kraja XII veka uporedo sa nazivom „Rus“, za označavanje južnih pograničnih zemalja Kijevske države koristi se i naziv „Ukrajina“, koji je prvi put upotrebljen u Kijevskom letopisu 1187. godine. Formiranjem na severu Vladimiro-suzdaljske kneževine završava se, pored prethodne etničke i kulturne, i politička diferencijacija dva naroda – ukrajinskog i ruskog. Ove dve formacije ići će različitim putevima i između njih će dolaziti, osim susedskih konfrontacija, i do žestokih borbi.

Autori se pozivaju na tezu koju je formulisao i teorijski utemeljio Gruševski, a taj ukrajinski istoričar je dokazivao da su Kijevska država, pravo i kultura bili tvorevina jedne narodnosti, ukrajinsko-ruske, a vladimirsko-moskovska – druge, velikoruske. Kijevski period je prešao ne u vladimirsko-moskovski, nego u galicijsko-volinjski – u XIII veku, a zatim u litvansko-poljski – u XIV-XVI vek. Vladimirsko-moskovska država nije bila ni naslednica ni nastavljač Kijevske, ona je izrasla na svom korenu.

Žukovski i Subteljni veoma jasno opisuju uticaj Galicijsko-volinjske i kozačko-hetmanske države do kraja XVIII veka na formiranje dva posebna polusa ukrajinske države, zapadni koji je bio pod uticajem zapadnoevropskih država i istočni koji je bio pod Rusijom, čije su sfere sa dve obale Dnjepra i danas veoma vidljive.

Pored dobro formulisane konsolidacije ukrajinskog naroda u XIX veku i uloge u tome romantičarskog pisca, slikara i društvenog aktiviste Tarasa Ševčenka, autori „Kratke istorije Ukrajine“ su u dramatičnom XX veku elegantno zaobišli nekoliko važnih i kontroverznih momenata, koji bi posebno mogli da interesuju čitaoce na Balkanu. Pre svega reč je o Organizaciji ukrajinskih nacionalista i njihovoj kolaboraciji sa nacističkom Nemačkom.

Istorijski revizionizam i aktuelizovanje pitanja iz prošlosti danas su najizraženiji u jugoistočnoj Evropi. Na prostoru bivše Jugoslavije to pitanje je region vratilo u period od pre Drugog svetskog rata, a rehabilitovanje nacističkih kolaboranata uz pomoć ovdašnjih desničarskih vlasti preti da na Balkanu podmetne novi požar konflikata.

Slična je situacija i među državama istočne Evrope. Glorifikovanje pripadnika Ukrajinske ustaničke armije stvorilo je novi raskol među evropskim partnerima Poljske i Ukrajine, a u sred novog hladnog rata sa Rusijom. Zločine Ukrajinske ustaničke armije na Volinju iz 1943-45. poljski parlament, gde većinu imaju konzervativna desnica „Pravo i pravda“ Kačinjskog, 2016. je proglasio genocidom. Istovremeno Kijev, gde zbog konflikta na istoku takođe eskaliraju desničarska raspoloženja, preti da će Varšavi odgovoriti simetričnim merama proglašavanjem akcije masovnih deportacija ukrajinsko-lemkovske zajednice u Poljskoj – operacije „Visla“ iz 1947. godine.

Citirajući nemačke izvore, Rasevič u članku za ukrajinski portal Zaxid.net smatra „kontradiktornim“ i „dvosmislenim“ lidere Organizacije ukrajinskih nacionalista i Ukrajinske ustaničke armije Stepana Banderu, Andrija Meljnika i druge. I pored svih unutrašnjih međusobnih podela, hapšenja i sukoba sa nacističkom Nemačkom, taj ukrajinski istoričar tvrdi da su se svi oni ipak orijentisali na Treći rajh.

Bez ukrajinskog suočavanja sa prošlošću, sve Putinove klevete da je u Kijevu na vlasti hunta koja je došla putem prevrata, gde je kumovao truli i nacističkotolerantni Zapad zvučaće ubedljivije, posebno u Srbiji, i bacaće ozbiljnu senku sumnje na iskrene demokratske namere ukrajinskih proevropskih snaga.

Dobra je odluka izdavača što je za prevod na srpski izabrao upravo istoričare iz ukrajinske dijaspore. I ne samo zato, kako je navedeno u uvodu, što su oni distancirani od sovjetske škole interpretacije, već i zbog toga što oni drugačije gledaju na ulogu dijaspore u stvaranju savremene proevropske Ukrajine. Činjenica je da je tokom poslednjeg turbulentnog veka iz raznih političkih i ekonomskih razloga Ukrajina dobila jaku višemilionsku dijasporu, posebno na Zapadu. Faktor dijaspore posebno je zastupljen u poslednjem poglavlju „Kratke istorije Ukrajine“ u period SSSR-a i njegovog sloma.

Uloga dijaspore u izgradnji savremene ukrajinske države samo je rasla i nakon proglašenja nezavisnosti. Dijaspora je bila onaj faktor koji je snažno vukao Kijev dalje od Moskve, a poslednje dve ukrajinske revolucije potvrđuju teoriju da su veze sa Zapadom presudne u procesu demokratizacije jedne tranzicione države.

Ovaj novinarski prikaz nema nameru da opravda jak etnocentrički pristup pisanja ukrajinske istorije, već da ukaže da je stalna potreba dokazivanja etničkog postojanja posledica uticaja vekovnog i sistematskog negiranja od strane imperijalne Moskve drugog po brojčanosti slovenskog naroda.

Da „Ukrajina nije Rusija“ imao je potrebu da sa istoimenim naslovom u svojoj knjizi javno akcentuje čak i drugi ukrajinski predsednik Leonid Kučma, čija je proruska politika 2004. godine srušena u nenasilnoj „Narandžastoj revoluciji“. Jer Ukrajina od kolapsa SSSR-a, pa sve do revolucije na Majdanu nije bila suverena država, o čemu svedoči ultimatum Rusije pred Kijevom 2013. da izabere – EU ili rat.

Ova knjiga može biti korisna i onima koji se sa njom u potpunosti neće složiti jer na Ukrajinu gledaju kroz prizmu postjugoslovenske krize. I to je zato što su nam u ponudi do sada bile skoro tipske interpretacije i novinski članci u srpskoj štampi o Ukrajini, koje uglavnom pišu ljudi koji ne znaju ukrajinski jezik ili nikad u toj zemlji nisu bili. Pa se često može pročitati kako je ta država podeljena između agresivnih unijata na zapadu i čuvara kijevske pravoslavne drevnoruske vere na istoku. I to da je „Narandžasta revolucija“, uostalom kao i „5. oktobar“, zavera zapada i da će ukrajinskoj marionetskoj vlasti, koja je na Majdanu svrgla Janukoviča, ubrzo doći kraj.

O autorima i prilozima

Arkadij Žukovski (1922-2014) diplomirao je u Gracu, doktorirao na Sorboni. Predavao je na Pariskom univerzitetu i na Ukrajinskom slobodnom univerzitetu u Minhenu.

Orest Subteljni (1941-2016) studirao je u Beču i Hamburgu, diplomirao u Filadelfiji, doktorirao na Harvardu. Predavao je istoriju i politikologiju na Harvardu, na univerzitetima Hamilton u NJujorku i Jork u Torontu.

Četvrtinu publikacije zauzima set od dvanaest priloga o poznatim istorijskim ličnostima Ukrajine, poput Jaroslava Mudrog, Danila Romanoviča, Ivana Mazepe, Tarasa Ševčenka i Ivana Franka, o kojima pišu srpski ukrajinisti Mihajlo Ramač, LJudmila Popović, Đura Hardi, kao i pomenuti prevodioci kratke istorije.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.