Kim Ormond: Čardak i na nebu, i na zemlji 1

„Rođen sam sutra. Danas živim. Juče me ubilo.“

Svake subote ujutru bi se nasmejala ovoj mudrosti Parviz Owsia, ugraviranoj na drvenoj klupi na ulasku Hampstead Heath, jednom od meni najlepših parkova u severnom Londonu. Nasmejala bi se ali ne i zaustavila kako ne bi prekinula ritam mog redovnog nedeljnog trčanja. To juče je upravo to – prošlost. I što se više vremena provodi tu – manje ostaje za Danas i Sutra. Poput albuma izabranih fotografija – prošlost je skup utisaka – lično odabranih. Nađe se tu i koji prizor koji niste nameravali, ili ga sada ne biste odabrali, ali – nađe se.

***

Jedna od prvih slika na tom mom albumu, a koja se pojavljuje skoro na svakoj stranici, jeste kako sedim i posmatram. U kolima na putu između Beograda i Prizrena, u dvorištu bake i deke u okolini Suve Reke, u sobi u Zemunu, u vozu, autobusu, zubarskoj čekaonici, školskim klupama – i srpskim, i kosovskim – ili, kako se tada zvaše – jugoslovenskim. Sedi mala Peti/Keti, posmatra prizore ispred sebe i razmišlja o svemu što vidi, a još više o onome što ne vidi golim okom. Onim duboko skrivenim u svakom od nas – te misli, želje, osećanja. Posmatra i sastavlja svoje male pričice, stihove, najpre onako za sebe, u svojim mislima, a čim nauči da piše, to stavlja i na papir.

***

Putujem često. Mnogo više od druge dece sa kojima se igram – na Kosovu, i u Srbiji – i te dve relacije će me pratiti i obeležiti moj život ne samo kao deteta, nego i kao odrasle. Često putujem i sama. Ujutro me tata stavi u autobus u Beogradu, po podne u Suvoj Reci me sačekaju baka i deda, ili obrnuto. „Odrasla sam između Srbije i Kosova, Beograda i Suve Reke“, zapisaću u ličnom dnevniku kasnije razmišljajući o tim životnim hronologijama o kojima drugi pričaju. Meni one ništa ne znače. Jer hronologije podrazumevaju neki početak i kraj, određene precizne, stabilne periode. Kod mene tih jasnih okvira nema ili ih ja ne doživljavam tako.

***

Dok trčim i igram žmurke po dvorištu kod bake i deke, sa kojima provodim veći deo ranog detinjstva, od razvoda mojih roditelja ubrzo nakon mog prvog rođendana, svesna sam da je to privremeno. Dato mi je jasno do znanja od tate da je to produženi odmor – eto još jedna školska godina – a da je moje mesto, moj dom tamo gde i Emi, starijoj sestri, u Beogradu sa njim. Možda upravo zbog tog ranog iskustva, imam jak osećaj nepripadanja i pripadanja – istovremeno!

***

„Čardak ni na nebu, ni na zemlji.“ Ne. „Čardak i na nebu i na zemlji.“ Jer upravo to iskustvo i tamo i vamo, ni tamo ni vamo, te dve relacije, ta dva jezika koje ću zvati istovremeno svojim, jer jezik sa kojim pričam, objašnjavam kad me neko pita, nije ni mamin ni tatin, već moj – čine me bogatijom. U Engleskoj to zovu prvi ili ekvivalentni jezik – ako govorite više jezika sa istom tačnošću. Jezici mi omogućuju da se upoznam, sprijateljim čak i posestrim i s jednima, i s drugima – i sa Srbima, i sa Albancima čiji broj raste zajedno sa mnom.

***

Imena mi ne znače puno. Tu su da nam olakšaju komunikaciju. I to je sve. Ako se Bytyći lakše izgovara kao Bitići, u Srbiji gde nema y – zašto da se to ne ozvaniči? Zna se da je to isto prezime. Kao što je Kim ista ta Kimeta kako je zapravo retko ko ikada zvao, ili Pete, Keti – nadimci još iz detinjstva. Ista je to osoba i nakon uzimanja prezimena supruga – Ormond.

***

Ljude upoznajem svuda – ne samo po Srbiji i Kosovu, već po celoj bivšoj Jugi, Evropi, svetu – po kome volim da putujem i koristim svaku priliku da to uradim. Često i InterRailom. Jer ima li šta lepše za jednu mladu sanjalicu nego da uveče sedne u voz u Beogradu a da se probudi u Beču, Veneciji, Minhenu… Ili da posle pet dana Transsibirskom železnicom stigne u Peking.

***

Postelja mi zemlja, pokriva me nebo, moj dom bez vrata, cela mi planeta… Pišem u svojoj svesci koju svuda nosim sa sobom. Stihovi stižu nenajavljeni, u čekaonicama raznim, na autobuskim stanicama… Uvek treba imati svesku spremnu. Pišem svuda. Prve stihove od značaja za druge, pišem sa 10 ili jedanaest godina života. I od tada znam, sa punom sigurnošću, da ću biti pisac. A u međuvremenu, radiću kao rock novinar – odlučim jednog dana ispred koncertne dvorane u Beogradu, gde u nedostatku karte za koncert Iana Gillana vratarima kažem da sam novinarka, i da ću koncert pokrivati za školske novine. Sumnjam da su mi poverovali , ali ja uđoh na koncert i tako poče moj put u novinarstvo.

***

„Srbi i Albanci su uvek bili neprijatelji.“ „Rat u bivšoj Jugoslaviji bio je neminovan zbog istorijskih razloga.“ Na sve ovo kad čujem, a čujem često pogotovo u Londonu, gde su se proleteri svih zemalja udružili u pojednostavljenju prošlosti i sadašnjosti – moj odgovor je isti: nađite mi jednu jedinu zemlju u Evropi – Francusku, Grčku, Španiju, Bugarsku… – gde ako neko hoće rat, neće naći nekakav razlog u istoriji. Naravno da u svakoj zemlji ima nekih problema, ali odgovornost ima ime. Ako jedan pojedinac uradi nešto protiv drugog, a oni eto pripadaju različitim etničkim grupama, to ne znači da je cela grupa odgovorna.

***

Demonstracije studenata u Prištini označiće početak političke krize u zemlji. U 13. beogradskoj gimnaziji učim o jasnim principima novinarstva, smera koji sam ja izabrala, a izveštavanje u glavnim medijima u potpunoj je suprotnosti sa objektivnošću i nepristrasnošću. Ti dupli standardi uvijeni u nacionalizam počinju da utiču na mene. Umesto o rok novinarstvu, više razmišljam o ozbiljnom novinarstvu.

***

Na iznenađenje mog oca Husnije Bitićija, advokata, odlučim da upišem prava. Zna on da moj motiv nije da postanem pravnik već bolji novinar, ali nema veze, nikad se ne zna. Isto tako, na iznenađenje i oca i ostalih oko mene, iz čista mira najavim da ću uporedno studirati i albanski jezik u Beogradu. Za to je zaslužna moja drugarica – sestra Marina iz susednog odeljenja voditelja 13. beogradske koja se setila kako ja treba da iskoristim prednost znanja albanskog jezika.

***

Dolazak Miloševića na političku scenu donosi agresivnu propagandu u kojoj mediji igraju ključnu ulogu. Prvi na udaru su Albanci – Kontrarevolucionari, iridentisti, separatisti… Sve se više govori tim pojmovima u glavnim medijima. Za školu pišem članak Iredenta, šta je to? – gde se suprotstavljam tom jeziku mržnje. Nastavnica ne komentariše. Ostavlja nama učenicima da diskutujemo u svoje vreme, na svoj način.

***

Ali, moje vršnjake više zanima kako se na albanskom kaže – volim te, hoćeš na žurku, ili neka psovka ako zatreba – nego ko je iredenta i separatista na Kosovu – gde većina njih nikada nije bila. Jezik mržnje je za sada uglavnom po političkim i medijskim krugovima. Po domovima prijatelja, kafićima i restoranima – ljudi i dalje razmišljaju svojim glavama.

***

Polako poneko zrnce otrova počinje da prodire po kafićima od onih koji te ne poznaju, niti znaju išta o tebi. Znaš, reći će mi Kristina, sa kojom studiram albanski, čak ni moje prezime Petrović ne otkriva moje polualbansko poreklo. I onda čuješ, i zaustaviš ih jer ti je neprijatno zbog njih. Dešavaju se i meni takvi incidenti, ali u manjoj meri.

***

Pošteni Albanci su sada već norma. A taj naziv treba zaslužiti. Recite mi kako? – pitam jednog dana Miloševića u pismu koje mu šaljem i gde mu kažem kako – volim čitati, pisati, slušati muziku – a ne volim propagandu, manipulaciju medija i vašu politiku.

***

Na samom početku studija, pred kraj prve godine, nudi mi se mesto producenta u Radio Jugoslaviji, koja je kao federalna institucija i dalje van klješta Miloševića. Uslovi su više nego povoljni. Čak i moj otac, koji mi je branio da radim pre nego diplomiram, smatra da ovo možda ne treba propustiti. Naravno moram obećati da ću studije nastaviti, što i radim.

***

Prihvatam mesto mlađeg producenta za albanski jezik. Najmlađi u redakciji je 10 godina stariji od mene, a ostali i više – kao Antigona Nimani, koja je na čelu dnevnog programa, Nusret, lektor, Kolja daktilograf…

***

Radio Jugoslavija je smeštena na četvrtom spratu Radija Beograda čiju tehniku i tehničare i mi koristimo. Vrata svih redakcija se drže skoro uvek otvorena i stalno smo u međusobnom kontaktu. Urednik redakcije je Jovo Radulović, a glavni i odgovorni urednik Pančo Zafirovski. Tu su i Mitko Jakovlevski, i njegova supruga Vesna, Antonio iz Španske redakcije – koji je zabrinut što sam tako mršava i stalno svraća da me pita da li sam gladna. Ubrzo se promovišem u starijeg producenta, pa mi se poveri i rubrika Ritam mladosti – Pop Lista, koja pokriva sve redakcije.

***

Mi se ne bavimo politikom – bio je naš moto. No politika se sve više bavila nama i rušila sve barijere, privatne, profesionalne. Na dan zatvaranja svih medija na albanskom jeziku na Kosovu, meni se predlaže da čitam najavu Ovde Radio Priština. Ali, ovde nije Radio Priština – kažem i izlazim iz studija.

***

Posle par nedelja uručen mi je otkaz zbog nepojavljivanja na posao određenog datuma nakon godišnjeg odmora. Stvar predam sudu koji obori tu odluku, ali moja karijera u Radio Jugoslaviji dobija tešku mrlju. Prvi pucnji u Hrvatskoj će označiti početak rata i razaranja zemlje. Radio Jugoslavija zatvara nekoliko programa – među njima albanski.

***

Uzmite, uzmite sve. Ne dam. Ne dam osmeh – pišem u svom dnevniku.

Službeno sam na plaćenom odsustvu, ali je jasno da povratka nema. Politička scena u Srbiji je diktirana nacionalističkim i ultranacionalističkim partijama. Jedina umerena – Demokratska partija na čelu sa Zoranom Đinđićem – jedva se čuje u samoj okolini Beograda a kamoli dalje. Na protestima u centru Beograda svira Rambo Amadeus, ali ne i Bajaga kako mi drug na fakultetu pouzdano tvrdi.

***

Polako pripremam i pakujem stvari i iz Budimpešte, jer zbog sankcija nema letova iz Beograda, stižem u London. Privremeno – ali privremeno postane stalno. London mi postaje dom i pre nego sam toga svesna. Tu ću dati magistraturu na LES-u, raditi za BBC, Švedski radio, Dojče Welle, a pisaću i za britanske novine – The Guardian, New Statesman, The Sunday Times… Odatle ću pokrivati dnevne britanske pres-konferencije tokom NATO akcije i intervjuisati glavne aktere političkog života – Robina Kuka, Karla Bilta, Tonija Blera, lorda Ashdowna, Soren Jessen-Petersena, Ahtisarija… U Londonu ću upoznati budućeg muža Markusa i roditi svog sina Tomasa Erika.

***

Iz Londona ću stupiti ponovo u kontakt sa prijateljicom Tanjom u Zagrebu. Poslednji put smo se videle uoči izbora u Hrvatskoj koji su doneli hrvatskog Miloševića na vlast. Sedeli smo nekoliko nas u kafiću i šalili se kako ću sledeći put morati imati pasoš da uđem, ne sluteći da će se to zaista i desiti.

***

Mart 2000. U Pragu, gde sam par meseci, duboka je noć. Moj telefon zvoni bez prestanka. Ko to može biti u ovo doba. Albanski program Radija Slobodna Evropa, za koji sam prvenstveno angažovana, nema noćni porgram… „Keti, ja sam“, čujem glas svoje sestre. „Prvo, svi smo živi. Zapamti – svi smo živi.“ I pre nego uspem da ista kažem, ona nastavi. „Tata je u bolnici… ujutru operaciju… saznaćemo… da li će preživeti“ … Sedim u dnevnoj sobi potkrovnog privremenog stana, čekam jutro… „Napadnut u stanu od nepoznatih lica…“ – zuje mi prekinute rečenice kao ledene misli.

***

„Preživeo je operaciju… biće sve u redu… doktor kaže…“ Ponovo osećam svoje misli i kucanje srca dok izlazim iz stana. Hodam skoro praznim ulicama Praga. Na londonskom mobilnom zove Tom Walker iz Times. Pita – treba li mi išta? Stignem u RFE, iako zapravo imam slobodan dan. Dolazim da radim intervju koji spremam za sutradan.

***

Srećem Sofiju Kordić, pa Branku Mihajlović, Branku Trivić, Cecu… Ne sećam se tačno koga sve, vidim samo tužna i zabrinuta lica oko sebe i čujem pitanja poput – da li zaista hoću da radim danas… Tek uveče shvatim da je moj entuzijazam za rad motivisan željom da izbegnem zurenje u taj beli zid gde sam sinoć posmatrala granicu između života i smrti.

***

Londonski mobilni stalno zvoni a stižu i mejlovi. Prijatelji, novinari iz raznih zemalja, raznog porekla. Među njima i imejl od Milice Pešić… Na dan početka NATO akcije protiv Srbije, Milica i ja smo zaprepastili prisutne međunarodne novinare skupljene to veče u Američkom centru za slobodno novinarstvo Freedom Forum kada smo zagrljene pratile prve bombe…

***

U RFE sam samo par meseci, ali već sam unapređena – nude mi stalni ugovor – kako će mi reći Nenad Pejić, urednik Južnoslovenskog servisa. Da me ilustruje koliko je to bitno, pokazuje mi imena troje ili četvoro privremenih saradnika koji se „već godinama nadaju stalnom ugovoru“. Eto, taj ugovor on meni nudi da mi pokaže kako moja karijera ima sjajnu budućnost.

***

Posle dubokog razmišljanja – potpisujem – oko nedelju dana pre napada na mog oca. Dve nedelje kasnije, dok organizujem prebacivanje oca i porodice u London kako bi nastavio lečenje u mirnijim okolnostima – Nenad Pejić će poslati imejl svim zaposlenima u Južnoslovenskom servisu kako ja ne pričam albanski i kako mi je on dao otkaz. Imejl vidim tek po povratku u Prag. Obavestim nadležne (Amerikance) u RFE i taj otkaz se povuče.

***

Narednih godinu dana sam suočena sa raznim provokacijama od strane dvojice kolege u Albanskoj redakciji – Ismet Hajdarija i Melazima Kocija i, naravno, Pejića, koji će uporno pokušavati da iskopa nešto o meni. Nešto što će ubediti Amerikance da njegov otkaz meni mora da se sprovede. Prebacujem se u London kao dopisnik Servisa pokrivajući albanski i južnoslovenske jezike. Ali, nakon godinu dana – postajem višak.

***

Skupljam svoje zapise – razmišljanja koje beležim od kasnih 80-ih kada u svoju svesku beležim i opominjem da – Krug postoji i on se kreće starom snagom. Stižemo predratne godine i ponosni smo na to. Pišem i Prijatelju da ne peva dok svi plaču… Sva ta razmišljanja pisana u ondašnje vreme, a ne sa mudrošću sadašnjosti, deo su mojih memoara Samo su nam puške potrebne. Ako se nađe izdavač…

O sagovornici

Kim Ormond je živela i školovala se u Beogradu. Studirala je prava i albanski jezik. Novinarstvom je počela da se bavi u Radio Jugoslaviji. Nakon ukidanja programa na albanskom jeziku odlazi u London, odakle sarađuje sa Deutsche Welle, BBC, Švedskim radijom, RFE/RL… Piše i za The Guardian, New Statesman, Sunday Times, ITV Huffington Post. Učestvuje i vodi međunarodne skupove za slobodno novinarstvo. Imala je intervjue sa Robinom Kukom, Karlom Biltom, Tonijem Blerom, Bernardom Kušnerom, Martijem Ahtisarijem. Svoje beleške o raspadu Jugoslavije sakupila pod naslovom Samo su na puške potrebne. Sa mužem i sinom živi i radi u Londonu.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Kim Ormond: Čardak i na nebu, i na zemlji”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.