Foto: Novi optimizam

Na prvi pogled reč je o dva suprotstavljena i uzajamno nepomirljiva filozofska izraza: Konstantinović piše pseudo-hegelijanskim jezikom, Francuzima je Hegel jedan od glavnih neprijatelja; Konstantinović govori o tvoračkoj subjektivnosti, Francuzi se obrušavaju na subjekta i subjektivnost; Konstantinović govori o ugroženom horizontu smisla (kao krizi ideja), Francuzi razaraju ideju smisla (koji pretpostavlja idealna značenja, ili makar ideološku inerciju).

Tako je, međutim, na prvi pogled. Drugi, produbljeniji pogled, međutim, otkriva jednu zajedničku sklonost, ako ne i opsesiju: paradoks. Ako u tradicionalno shvaćenoj filozofiji paradoks označava nemogućnost mišljenja – jer ne može se, u isto vreme, o istoj veličini misliti i da je mala i da je velika (ona je ili mala, ili velika), ne može se misliti pametni glupak, ili transcendentalni empirizam (pošto se transcendentalno određuje kao ono što nije empirijsko) – francuski poststrukturalizam misli počev od paradoksa: misliti ono što se može misliti nije zanimljivo, potrebno je misliti nemislivo. Konstantinović, sa svoje strane i svojim izrazom, paradoksom napada duh palanke.

Duh palanke odlikuje jedna vrsta zdravog razuma koji je, uvek, disjunktivnog karaktera: nešto ili jeste ili nije (ne može biti i jedno i drugo, kada je mrak ne može biti dan, te je ili dan, ili je mrak), ne može biti trećeg (opet u filozofskom žargonu: tertium non datur, treće nije dato: Srbi su dobri a Hrvati loši, trećeg nema; prihvatljiva je, naravno, i obratna varijanta (iako iz srpske perspektive nemoguća): Hrvati su dobro a Srbi rđavi, te nije čudo što se nacionalističke elite tako dobro slažu i razumeju, čak i kada ratuju: akcenat je ovde na neimanju treće mogućnosti). Konstantinović, naravno, gazi tamo gde najviše boli: on duh palanke kinji paradoksima, te u svojoj knjizi isporučuje čitav niz paradoksalnih tvrdnji pred kojima lenja palanačka svest ostaje paralizovana. Uvođenjem delotvornog paradoksa u filozofski tekst Konstantinović, zapravo, radi isto što i francuski majstori: napada okoštale strukture bilo da je reč o filozofiji, umetnosti, politici, istoriografiji.

U Konstantinovićevom slučaju paradoks je tehnika usložnjavanja, nasuprot palanačkim tehnikama pojednostavljivanja sveta po uzoru na disjunktivne podele ili ili. Gotovo na svakoj stranici Filosofije palanke nailazimo na ono što će palanačka svest nazvati opskurnim, nejasnim, neprozirnim, besmislenim, bespotrebno komplikovanim.

Ali i u takvoj postavci pronalazimo novi obrt: sam Konstantinović primetiće da duh palanke i sam otvara paradokse svuda, pa će na str. 127. izdanja Otkrovenja iz 2010. godine, u poglavlju Egzistencija kao besmislen rad, ponuditi sledeće paradokse koje otvara sam duh palanke: mudra naivnost, odnosno razumna nerazumnost egzistencije kao rada ka cilju koji, dorađen, znači ukidanje samoga rada-egzistencije, jer poriče smislenost egzistencije koja se ne podvrgava merilima same palanke, odnosno palanačkim merilima smisla. Ovaj odlomak zahteva tumačenje.

Da li, sada, postoji razlika između palanačkog paradoksa i konstantinovićevskog, ili delezovskog, ili deridijanskog paradoksa? Da, jer nakon što opiše igru palanačke egzistencije kao besmislenog rada kroz paradokse koje takvo držanje otvara (a da toga nije svesno), Konstantinović nudi paradoksalno objašnjenje: palanačka egzistencija je stvarna samo ako je iluzionistička. Drugim rečima, palanački paradoks jeste istrajavanje u samonametnutoj iluziji da bi se stvarnost palanke održala upravo onakvom kakvom je postavljena: Kosovski mit je, na primer, postavljen na mesto stvarnosti, ali iako suspendovana sama stvarnost nije poništena, te u istom trenutku, dakle u isto vreme, žive i mit i stvarnost iako se uzajamno potiru. U ovom slučaju funkcija mita je uvršćivanje identiteta, dakle identitetske stvarnosti bez obzira što se stvarnost opire takvoj vrsti mitotvornog uobličenja. Na to, dakle, sledi Konstantinovićev paradoks: palanačka egzistencija stvarna je samo ukoliko je iluzija. Ili, drugim rečima i u nešto drugačijem pojmovnom poretku: kosovski mit je ograda protiv otvorenosti.

Duh palanke definiše se zatvorenošću, a tu zatvorenost valja održati. U ovom slučaju potporni zid zatvorene stvarnosti je mit. Konstantinoviće je jasan da jasniji ne može biti: palanačka egzistencija biva „jedino verujući (imajući iluziju) da će jednom da bude“, dakle da će se kosovski mit, jednom, završiti pobedom srpske stvari. Da bi se jedna tako sumanuta konstrukcija održala potrebna je zatvorenost za koju je svaka otvorenost besmislena, pa će duh palanke da pribegne novom paradoksu koji Konstantinović detektuje kao smisao besmislenog.

Izlaganje na skupu povodom 50 godina od objavljivanja knjige Radomira Konstantinovića „Filosofija palanke“, održanom u Ivanjici 25. avgusta ove godine

Povezani tekstovi