Mirče Elijade, proslavljeni istoričar religija, kod nas je poznat pre svega po kapitalnoj trotomnoj Istoriji verovanja i religijskih ideja, koja se danas teško nalazi (krajem prošle godine beogradska Nova knjiga plus reizdala jeVodič kroz svetske religije – Mirča Elijade i Joan P. Kuliano). Još ređe njegovo delo svakako su Kovači i alhemičari koje je izdao Grafički zavod Hrvatske davne 1982. godine, u prevodu Miljenka Majera.

Pišući o alhemiji, Elijade smatra da ona nikako nije bila hemija u povoju već je to postala tek kasnije. NJen osnovni cilj bio je usavršavanje čoveka, te je želela da ubrza prirodne tokove i nastojala da zameni sporo delovanje Vremena. Alhemija postaje hemija tek onda kad za prave alhemičare gubi stvarni značaj. Ona spada u istraživanja prednaučnog doba. Elijade je mišljenja da je divovski napor prelaska čoveka u naučno doba veliko dostignuće duha, ali da je čovek u to ime žrtvovao najbolji deo duše.

Kult starih naroda prema gvožđu u početku se ograničavao na obožavanje nebeskih meteorita koji su pali na Zemlju. Tek sa otkrivanjem procesa kovanja gvožđa počinje nova, metalurška era. Kovač postaje glavni akter, pokretač u širenju novih verovanja, obreda i običaja. Kao i kovači, gvožđe ima ambivalentan karakter i može nositi i dijabolična obeležja. Čekić nasleđuje sekiru, ratovi postaju brutalniji i krvaviji, a kovač otud blizak mitskim herojima i opasnim bogovima. U alhemiji se uspešna inicijacija ne može zamisliti bez prethodne smrti posvećenika, a takođe kod kovača se smatra da život jedne tvari ne može nastati bez smrti druge. Stvaranje je uvek žrtvovanje.

Za stare epohe svet je bio sakralan. Otud Avicena, arapski učenjak (980-1037) smatra da romantična ljubav ne postoji samo kod ljudi, već je svojstvena svim pojavama u prirodi, pa tako i mineralima. Pećine iz kojih su oni vađeni porede se sa ženskom utrobom, a rudarski proces sa rađanjem. Srednji vek verovao je da rude nastaju iz braka sumpora i žive. Alhemičari su verovali da sve rude u ideji Vremena jednom postaju zlato, omiljeni metal prirode, te su nastojali da taj proces ubrzaju i postignu sveopštu besmrtnost i savršenstvo. Metali, kako za kovača, tako i alhemičara imaju svoj karakter, pokazuju simpatije i antipatije prema ljudima i stvarima, pojavljuju se i skrivaju. Rudar istražuje natprirodni svet u utrobi zemlje i na tom putu nalazi na vile, vilenjake, sablasti i duhove – neodvojivi deo sakralnog sveta. Vatra i kovanje tumače se analognim seksualnim činom, alhemičari, šamani i kovači, smatraju se gospodarima vatre.

Na različitim kulturnim nivoima ove oblasti bile su povezane sa umetnošću, najčešće pevanjem, plesom i poezijom. U Kini, taoistički alhemičar bio je zanatlija, ali i pisac. On istražuje običaje i beleži recepte kako za biljke tako i kovine. Smatrali su da se kamen mudrosti koji metale pretvara u zlato može proizvesti kao što se pravi dete. U Indiji, tantrički jogin i alhemičar nastoje da promene ontološki poredak sveta i steknu apsolutnu slobodu. Otud je očigledno da njihova alhemija nema nikakve veze sa hemijom, mada su vrlo tačno opisali reakcije nekih metala tri veka pre Paracelzusa i Agripe.

Povezanost verovanja i religijskih ideja, zajednička misao o sakralnosti sveta bio je osnovni zaključak u Istoriji verovanja i religijskih ideja. Kovači i alhemičari, pak, donose još jedan aspekt ovog problema: nestanak čarobnog sveta doneo je sa sobom jedan pojednostavljeni pogled na prirodu i ozbiljno je ugrozio njeno postojanje, a desakralizacijom rada banalizovao život čoveka. Ipak, ako se vratimo na početak ovog članka, racionalnom i naučnom svetu dugujemo priznanje kao fantastičnom naporu ljudskog duha koji nije bez neospornih prednosti.