Laburisti u zamci Bregzita

Oduševljen rezultatom u koji je čini se samo on verovao, vođa Laburista DŽeremi Korbin tada je uzviknuo „Mi smo sledeća vlada“. Dve godine kasnije, Laburisti teško da mogu sa istim oduševljenjem da očekuju naredne izbore, kad god do njih bude došlo. Na izgled čudno s obzirom na haos u kome se trenutno nalaze Konzervativci, njihovi glavni politički rivali.

Korbin je sa svojih 70 godina veteran britanske levice. Borac za ljudska i radnička prava starog kova, antikapitalista, socijalista (neki bi rekli trockista), protivnik nuklearnog naoružanja, britanskog članstva u NATO i ratova, u svoje vreme borac protiv aparthejda i zagovornik pregovora sa IRA, protivnik izraelske politike prema Palestini, širenja NATO na istok Evrope i saradnje sa Saudijskom Arabijom, protivnik establišmenta oličenog u MMF i Svetskoj banci, ali i evroskeptik koji EU doživljava kao kapitalistički klub bogatih otuđen od sopstvenih građana. Kao poslanik više od 30 godina bio je podjednako iritantan i Konzervativcima i umerenijim Laburistima, koji su morali da ga trpe kao unutarpartijsku opoziciju kako se partija od sredine 1980-ih lagano pomerala ka centru.

Čak i u godinama kad su Laburisti pod Tonijem Blerom i Gordonom Braunom bili na vlasti, Korbin se najčešće nalazio u opoziciji sopstvenoj partiji. Nema sumnje da su mnogi Laburisti priželjkivali da ga više ne gledaju u poslaničkim klupama i po cenu da partija izgubi njegovo izborno mesto u Izlingtonu u Londonu. Tokom poslaničke karijere, pre nego što je postao vođa stranke, više od 400 puta je prekršio partijsku disciplinu glasajući protiv stava koji bi zauzela njegova poslanička grupa, i to samo u periodu kada su Laburisti bili na vlasti.

Nakon očekivanog debakla Laburista na opštim izborima 2015, Ed Miliband je odstupio sa mesta šefa stranke (na kome mu tu nikada i nije bilo mesto), i time otvorio unutarstranačke izbore za novog Vođu opozicije, što je zvanična titula koju nosi predvodnik jedne od dve najveće britanske partije koja u tom trenutku nije na vlasti. Korbin je ušao u nadmetanje sa najmanjim brojem nominacija od laburističkih poslanika u parlamentu. I niko ga nije uzimao za ozbiljno. Ali kad se pristupilo glasanju članova stranke, Korbin je osvojio apsolutnu većinu već u prvom krugu; 59 odsto glasova, više nego i Bler 1994. Izbori su tako izneli na površinu jaz koji je prethodnih godina stvoren između članstva stranke i vođstva opterećenog političkim nasleđem Blera i Brauna i njihovog koncepta Novih Laburista.

Novi Laburisti bili su pokušaj proširivanja izborne baze stranke okretanjem ka situiranim, emancipovanim, dobro obrazovanim, proevropski orijentisanim glasačima, čime su Laburisti postali pre moderna partija levog centra nego tradicionalna levica. Time su se Laburisti pod Blerom, Braunom i Milibandom otuđili od svoje tradicionalne glasačke baze, koju je uvek činila radnička klasa. Korbin je sebi postavio zadatak da Laburiste vrati korenima, među radnike, siromašne, manjine, studente i mlade ljude.

Pobeda na izborima bila je početak Korbinove borbe sa vrhom stranke koji nikako nije mogao da se pomiri sa ideološkim promenom kursa. U sukobu je Korbin protiv sebe imao visoko pozicionirane funkcionere stranke, većinu laburističkih poslanika i neke od najvećih donatora stranke, čitavu jednu generaciju Laburista koji su stasali i stekli pozicije uz Blera i njegove naslednike, ljude koji bi u parlamentu trebalo da predstavljaju interese radnika, a sami niti pripadaju toj klasi, niti su se ikada u životu bavili fizičkim radom – britanska štampa nazvala ih je Blerovcima. Uz Korbina su stali članovi i sindikati predvođeni specifičnom ličnošću Lena MekKlaskija, vođe jednog od najmoćnijih britanskih sindikata Junajt!

Blerovci su napadali, omalovažavali i vređali svog stranačkog šefa u svakoj prilici, čak i tokom njegovih govora u parlamentu, izlažući ga podsmehu Konzervativaca i stvarajući toksičnu atmosferu u samoj partiji. Ali, ispostavilo se da Korbin nije tek običan aktivista, zaneseni revolucionar i socijalistički sanjar o boljem i pravednijem društvu koji se neće snaći u rukovodećoj ulozi. U paradoksalnoj zameni uloga, pokazao je izuzetnu odlučnost i sposobnost da čvrstom rukom zauzda unutarpartijsku opoziciju, čisteći postepeno vrh stranke od Blerovaca.

Tokom kampanje za referendum o Bregzitu juna 2016, Laburisti su bili prilično konfuzni, čemu je uglavnom doprineo sam Korbin odbivši da se jasno deklariše za ostanak Britanije u EU. Istraživanja su pokazivala da laburistički glasač nije imao jasne smernice o tome koji kurs zauzima njegova stranka. Nakon referenduma, Korbin je prihvatio rezultate kao demokratski izabranu volju građana i time razbesneo svoje stranačke kolege. Na unutarpartijskom glasanju laburističkih poslanika, četiri petine ih se izjasnilo za njegovu smenu.

Nakon raspisivanja izbora za vođu stranke u leto 2016, neki funkcioneri i donatori su pokušali čak i da spreče Korbinovo pojavljivanje na glasačkom listiću, a Nacionalni izvršni komitet Laburista, najviše telo stranke, zabranio je glasanje novim članovima. Po raznim anketama rađenim u to vreme, ispalo je da pod Korbinom Laburisti nikada neće doći do pobede na izborima. A onda je na glasanju septembra te godine Korbin dobio 62 odsto glasova.

Na već opisanim opštim izborima za parlament 2017, Laburisti su ostvarili rezultat koji ponovo niko nije očekivao. Još jednom su se predviđanja analitičara i rezultati anketa pokazali pogrešnim, dok je ishodom izbora zadat poslednji udarac preostalim Blerovcima u vrhu stranke. NJegova popularnost među mladim Britancima je tog leta bila bez presedana u novijoj britanskoj političkoj istoriji. Tako se jedan bradati čika na pragu osme decenije života, pojavio na glavnoj bini festivala Glastonberi i održao govor pred više od 100.000 posetilaca koji su mu skandirali ime u ritmu pesme „Seven Nation Army“ rok benda The White Stripes.

Krajem prošle godine došlo do novih potresa. Ovoga puta, sve se vrti oko Bregzita. Na tri uzastopna glasanja u parlamentu početkom godine o dogovoru koji je Mejova postigla sa evropskim pregovaračkim timom, Laburisti su uvek glasali protiv. Uz nekih stotinak tvrdokornih Konzervativaca, te deset poslanika alsterskih Unionista, bilo je to dovoljno da se dogovor odbaci. Ali nad Laburistima i dalje lebdi pitanje – koji je naš stav?

Stranka koja navodno žele pristup zajedničkom evropskom tržištu glasala je zajedno sa okoštalim konzervativnim evrofobima koji zahtevaju nešto potpuno suprotno – garancije da Britanija neće imati nikakve ekonomske veze sa EU. Tako je Bregzit doveo do podjednakog haosa i podela u dve najveće britanske stranke, i vladajuće i opozicione.

Čini se da Korbin želi izlazak iz EU, sa pristupom zajedničkom tržištu. Ali najbrojnija struja u stranci zahteva raspisivanje novog referenduma. Treća struja je najmanja i želi izlazak 31. oktobra, sa ili bez dogovora, navodeći kao razlog poštovanje demokratski izražene volje građana na referendumu; predvođeni su poslanicom Karolajn Flint, koja je nedavno najavila da bi 26 laburističkih poslanika moglo da podrži plan za izlazak iz EU 31. oktobra.

Očekivano, došlo je i do osipanja; ovog puta ne radi se o zadrtim ostacima starog režima u stranci, već o mladim proevropskim parlamentarcima, ubeđenim da su članstvo u EU i drugi referendum jedini pravi put. U februaru je sedmoro poslanika napustilo stranku i oformilo novu nezavisnu poslaničku grupu pod nazivom Promenimo UK. Ali ni za Korbinove protivnike u stranci i pobornike drugog referenduma stvari nisu tako jednostavne.

Iako je većina poslanika za ostanak u EU, mnogo njihovih glasača je na referendumu glasalo za Bregzit. Tako da, hteli to ili ne, moraju da ostanu uz svog vođu. Poziv na drugi referendum je popularan u Londonu i mestima poput Oksforda i Kembridža, ali radnički delovi centralne i severne Engleske odakle dolaze mnogi poslanici Laburista, takođe su i masovno glasali za izlazak iz EU 2016.

Nova istraživanja pak pokazuju da je danas 70 odsto laburističkih glasača za ostanak u EU, a to opet donosi opasnost mogućeg okretanja laburističkih glasača partijama koje su odlučno proevropske. Jasno je onda zbog čega Korbin kalkuliše: igra čekanja svaljuje svu odgovornost i posledice Bregzita na Konzervativce. Vođa Laburista zna dobro da, i pored trenutnih jakih emocija po tom pitanju, na opštim izborima Bregzit neće biti jedina tema, i da samo treba da prepusti Konzervativcima da donesu kakvu god odluku o Bregzitu, a onda profitira na nezadovoljstvu do kojeg će neminovno doći.

U samoj partiji, Korbin se suočava sa sve većim nepoverenjem funkcionera opsednutih idejom drugog referenduma. Situacija je kulminirala nakon relativno lošeg rezultata stranke na lokalnim i evropskim izborima održanim u maju. Korbinov zamenik Tom Votson vrlo dozirano sugeriše kako bi za stranku bilo najbolje da podrži održavanje drugog referenduma. Nedavno je oformio grupu od 80 laburističkih poslanika i jasno je da priprema sebi teren za izazov Korbinu. Isti stav i istu ambiciju imaju i član vlade u senci zadužen za finansije DŽon Mekdonel i njegova koleginica zadužena za spoljne poslove Emili Tornberi. Međutim, najveće iznenađenje predstavlja iznenadno kolebanje Dajen Abot, zadužene za unutrašnje poslove u vladi u senci.

Abot je decenijama bila verni Korbinov saborac, ali počinje da je zabrinjava činjenica da po jednoj anketi 80 odsto stanovnika njene izborne jedinice u Londonu podržava drugi referendum. Pojedini funkcioneri posežu i za podmetanjima kakva je optužba za antisemitizam! Za napad je zadužena grupa Laburistički prijatelji Izraela, predvođena poslanicom DŽoan Rajan, a najnoviji povod je bila nedavna izjava jednog od Korbinovih saradnika da mu je dosadilo da se stranka stalno nekom pravda zbog svog navodnog antisemitizma.

Tako su laburistički funkcioneri upali u zamku Bregzita. Dok Konzervativci pre svega imaju na umu pobedu na prvim sledećim izborima i razmišljaju dugoročno, laburističke vođe opsednute drugim referendumom čine sve što je u njihovoj moći da unište svog vođu, koji im dugoročno posmatrano, iza horizonta ograničenog Bregzitom, verovatno donosi pobedu na izborima. Prvo upozorenje dobili su već početkom juna, na ponovljenim izborima za poslanika u Piterborou, održanim nakon ostavke jedne laburističke poslanice. Iako su ankete predviđale promenu mandata i davale prednost Faražovom kandidatu i Liberalnim Demokratama, pobedila je kandidat Laburista.

Pritom treba imati na umu da se ne radi o tradicionalnom uporištu partije, budući da su Piterboro preuzeli od Konzervativaca tek na izborima 2017, te da se 2016. u Piterborou za Bregzit izjasnilo 62 odsto glasača. Tako je Korbin još jednom pobedio ankete i pokazao da je Bregzit samo jedan od problema koji tište građane i da bi fokusiranje stranke isključivo na pitanje drugog referenduma dugoročno bilo pogrešna strategija.

Naravno, čak i ukoliko preživi Bregzit i unutarpartijske smicalice i zaista dovede Laburiste do izborne pobede na prvim opštim izborima, za početak od Korbina ne treba imati preterana očekivanja. Prioritet bi mu svakako bili problemi unutrašnje, pre svega socijalne politike. Britanija bi sigurno ostala članica NATO, ne bi napustila svoj sistem nuklearnog odvraćanja Trozubac i ne bi olako raskinula saradnju sa Izraelom. Ali jedno je izvesno – šta god da se dogodi, Laburisti sa Korbinom u Dauning stritu verovatno su najozbiljniji izazov poretku kakav danas poznajemo u zapadnom svetu.

Autor je doktorirao istoriju na Univerzitetu u Kembridžu, živi i radi u Dablinu