Lekcija o neophodnosti skromnosti 1

Najteže obeshrabrenje dolazi od neograničenosti njenog predmeta i beskrajne složenosti sadržine. Svako dublje poniranje u ostatke ranijih epoha donosi uporedo sa saznanjima i svest o obimnosti onoga što nismo saznali ili što ne možemo saznati. Malo je disciplina u kojima se lekcija o neophodnosti skromnosti dobija tako često kao što to biva u istoriji. Priroda predmeta i ograničen vek istoričaru su dali mogućnost da bude stvaralac i novator samo u malom delu svog beskonačnog predmeta. Pa i rad na tom malom segmentu postavlja veoma velike zahteve. Retko je moguće skupiti sve potrebne izvore, potreban je ogroman napor da se savlada literatura, nikada skoro istoričar ne može znati sve jezike koji su mu potrebni za sve izvore, kao što ne može ni posedovati sva specifična znanja neophodna da do kraja razume sve izvore. Rad istoričara predstavlja neprestan napor koji ne mogu olakšati ni timovi saradnika, jer su u većini slučajeva neprimenljivi moderni instrumenti za čuvanje, klasifikovanje podataka i računanje. Kompjuter polako ulazi u radionicu istoričara, ali je njegova primena veoma ograničena.

Radinost, strpljenje i spremnost da se neprestano stiču i uvećavaju znanja predstavljaju elementarni preduslov za uspešan rad istoričara. Time se tek stvaraju temelji na kojima može dalje da se gradi i da se primene vrline višeg reda – ako ih ima. Iskustva iz omladinskog vremena bila su mi dobrodošla prilikom šegrtovanja u istoriji; spremnost za napore, strpljenje i izdržljivost usađeni su i uvežbavani u mnogim prilikama tokom radnih akcija i omladinskog političkog rada.

Visoki zahtevi i veliki napori predstavljali su samo jednu stranu iskušenja. Druga je etičke prirode i pojavljuje se u vidu prigovora da istorija nije nauka, ili, u blažem vidu, kao kolebanje da li je nauka, literatura ili propaganda kojom se moćnici ovog sveta služe za postizanje svojih raznovrsnih svrha. Primere neistinite istorije i zloupotrebe istorije je tokom pedesetih godina bilo isto tako lako naći i navesti kao što ih je lako prepoznati danas. Istoričar od struke obično zna više primera, težih po amoralnosti i ozbiljnijih po posledicama nego što mu ih predočava dobronamerni oponent. Kako se u tim uslovima može sačuvati neokrnjena vera u naučnost svoje discipline, kako naći etički smisao svoga delanja, kako steći i očuvati čvrstinu uverenja u ono što čovek radi i postiže? Pitanja te vrste čovek postavlja već kao student istorije a mora na njih odgovarati celoga života.

Student istorije iz pedesetih godina, neobavešten o osnovnim problemima metodologije i filozofije istorije, mogao je naći oslonac u opštoj atmosferi bezrezervnog poverenja u prirodne nauke. Njihovi kriteriji, egzaktnost, a nadasve njihova objektivnost, važili su kao teško dostižan ideal za one koji su pokušavali da naučno proučavaju čoveka i društvo. Istorija je stremila tome da postane objektivna i egzaktna, a obeshrabrujući primeri su bili ili rezultat svesnih zloupotreba ili posledica nedovoljne razvijenosti.

Drugi oslonac je mogao naći u kritičkoj tradiciji srpske istoriografije, koja je zahtevala strogo proveravanje i najveću objektivnost po cenu napuštanja onih verovanja koja su važila kao svetinje i koja su se činila važna za narodni život. Ta tradicija je izrasla iz velikih polemika koje su se vodile krajem XIX veka o tome da li istorija sme verovati narodnoj pesmi, ili se mora uzdati isključivo u savremene i sigurne dokumente.

* Može li se smatrati da je mladi čovek posle završenih studija istorije stekao naročite kvalifikacije?

– Ne, nikako. Time je zaključen tek prvi period učenja koje se proteže na čitav radni život. Oni koji po sticanju diplome prestanu da rade na istoriji nikad i ne postaju istoričari, već u najboljem slučaju komentatori školskih udžbenika. Svaki novi zadatak koga se istoričar lati traži nove studije i nove velike napore, nove količine znanja. Naslovi naših radova obeležavaju pojedine etape tih studija bez kraja, kojima se istoričar dobrovoljno podvrgava.

U tim neformalnim studijama izvesne najopštije teme se ponavljaju kao što se izvesni metodi zadržavaju i kroz praksu i iskustvo usavršavaju. Ima, međutim, i takvih elemenata obuke i usavršavanja koji se menjaju i dopunjavaju u skladu s razvojem i sazrevanjem naučnika. Dok je u prvoj fazi svoga rada istoričar neizbežno okrenut traženju i sakupljanju izvora i problemima njihove interpretacije, u drugoj fazi glavnu pažnju posvećuje stvarnosti koju pokušava da rekonstruiše i oživi. U toj fazi njegov horizont mora biti tako širok da uključuje druge zemlje i narode u periodu u kome proučava svoju zemlju ili narod. Uporedo s tim istoričar mora prevazići okvire tradicionalne istorijske literature i zaći u oblast drugih nauka, prvenstveno teorijskih društvenih nauka, da bi našao misaona oruđa neophodna za analizu i opisivanje onog dela iščezlog sveta koji trenutno proučava. Poznavanje savremenog sveta je uvek pomagalo istoričarima da se orijentišu u istraživanjima usmerenim prema prošlosti. U našem veku istoričari :se ne zadovoljavaju opštim i pretežno intuitivnim iskustvom, već teže da upoznaju naučne rezultate da bi se njima poslužili u svome radu. U zrelom stadiju istoričar se mora truditi da bude u toku sa onim što se u celom svetu radi u njegovoj užoj oblasti kako bi mogao da drži korak sa napretkom nauke u svetu i koristi metodološke i druge inovacije.

I etički problemi ne prestaju da zaokupljaju istoričara tokom celog života i rada. Oni se javljaju uvek iznova, nekad u teorijskom a često u praktičnom vidu. Kada je odbranio svoje najdublje životno uverenje da je istorija nauka i da treba da se razvija i usavršava kao nauka, istoričar biva suočen sa rafiniranijim pitanjima, pogodnim da seju nove sumnje i nedoumice. Važe li u celokupnom ljudskom naučnom naporu jednaki kriteriji i iste najopštije metode, ili postoje i treba da postoje principijelno drugačiji metodi i kriteriji kad se proučavaju problemi društva i kulture? Iz odgovora na ovo veoma opšte i naizgled naivno pitanje izvlače se, ponekad prebrzo i neopravdano, zaključci koji imaju fatalne posledice po status i funkciju istorije u društvu. Ako se prihvati činjenica da se društvo i kultura ne mogu proučavati s nekog stajališta koje bi bilo izvan konkretnog društva i specifične kulture, ako svako istraživanje čoveka i istorije polazi od ograničenih horizonata društva i epohe u kojoj se istraživači nalaze, sledi li neizbežni zaključak da je sve do čega se dođe relativno, nepouzdano i zavisno od preokupacija i želja onih koji vode istraživanja ili pišu istoriju?

Mnogobrojni primeri zloupotreba i manipulacija poljuljali su odavno poverenje u istoriju, a relativističke konsekvence koje pojedini filozofi izvlače otvaraju vrata shvatanju da svako treba da piše istoriju po sopstvenoj probitačnosti i, na taj način, unapred opravdavaju svaku zloupotrebu. Ovo nije prilika za raspravljanje problema ove vrste, ali je bilo potrebno podsetiti se na njih, jer ilustruju atmosferu u kojoj protiču intelektualni razvoj i delovanje istoričara. On je prisiljen da neprekidno preispituje temelje na kojima počiva njegov rad kako bi stekao sigurnost u moralnu ispravnost onoga što stvara i kako bi mogao odoleti raznovrsnim pritiscima kojima je izložen. To proučavanje temelja svoje nauke prestavlja još jedan obiman predmet koji treba dodati svemu onome što istoričar mora da studira.

Otuda nije fraza ni slobodno upotrebljena metafora ono što je rečeno o studijama koje traju celoga života. Naravno, i u drugim naukama ljudi neprekidno rade, usavršavaju se i stvaraju novo, ali nigde, čini se, to učenje nije toliko raznovrsno, obimno i toliko slično početničkom učenju kao što je kod istoričara. Nigde, čini se, to učenje nije u toj meri praćeno svešću o onome što se još ne zna kao što je među istoričarima.

* Kakav biste savet danas dali mladim istoričarima?

– Negde ubrzo pošto sam izabran za docenta, sreo sam na Kalemegdanu akademika Nikolu Radojčića. On je tada bio na pragu osamdesete, ali još uvek svež i aktivan. Bavio se takođe istorijom našeg srednjeg veka, bio je učenik Konstantina Jirečeka i za mene je predstavljao oličenje istorije naše discipline. Čestitajući mi na izboru, akademik Radojčić na srce mi je stavio latinsku mudrost sadržanu u izreci docendo discimus (Učeći druge učimo sebe – prim. prir). Bila je to fina aluzija na docentsko zvanje spojena sa podsećanjem na obavezu da se učeći druge ne prestane sa sopstvenim učenjem. Tada sam to primio kao ljubaznost iskazanu na elegantan način. Duboki smisao tog saveta shvatio sam tek mnogo docnije, osvrćući se na svoj intelektualni razvoj.

Ako sam nešto stvorio i uspeo, bilo je to zahvaljujući učenju koje je teklo naporedo sa istraživanjem i poučavanjem drugih. I kada bih se ja našao u položaju da dam savet mladima koji misle da se posvete istoriji ponovio bih ono što je meni rekao pokojni akademik Radojčić. Opomenuo bih da nikad neće moći da smatraju da su stekli sve kvalifikacije. Sve diplome, naučne stepene, nagrade i priznanja moći će da smatraju nekom vrstom miljokaza što obeležavaju dužinu prevaljenog puta. Isto tako će i dela koja budu stvorili samo obeležavati etape na putu usavršavanja. Ko nije spreman da prihvati učenje kao teret i zadovoljstvo za osnovni sadržaj života, a neprekidno usavršavanje za svoju životnu misiju, taj ne treba da izabere poziv istoričara.

Knjiga eseja, intervjua…

Godine 2019. navršilo se 10 godina od smrti i 90 godina od rođenja istoričara i profesora Beogradskog univerziteta dr Sime M. Ćirkovića (1929-2009). Danas objavljuje odlomak iz knjige eseja, intervjua i razgovora Sime Ćirkovića pod naslovom „Živeti sa istorijom“, tekstove odabrao i priredio Vlastimir Đokić (izdavač Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2020).

Iz knjige „Živeti sa istorijom“

Nauku, ma koliko joj bili strasno i isključivo predani, ne smemo shvatiti kao poprište ličnog isticanja i zadovoljavanja sujetnih ambicija. U nauci sve privatno mora biti potisnuto jer ona ne pripada nama i nije radi nas, već pripada i onima koji su bili pre nas i onima koji će biti posle nas. Naučni život (treba shvatiti) kao delove jedne zajednice u kojoj živi imaju dužnost da uređuju i dopunjuju ono što su im zaveštali mrtvi prethodnici imajući u vidu one koji će tek doći i nastaviti posao koji se nikada ne prekida. (S. M. Ćirković)

close
Lekcija o neophodnosti skromnosti 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.