Lilit, Medeja i nešto novo 1Ljudmila Ulicka Foto: Privatna arhiva

Oko imena Lilit postoji čitav oblak najrazličitijih legendi, ali sve se svode na to da je Lilit – demonsko stvorenje ženskog pola.

Nećemo ovde razmatrati krug najzanimljivijih predanja vezanih za Lilit. Za nas je sada jedino bitno da se Lilit posmatra kao demonski princip svojstven ženskoj prirodi. U antropocentričnoj kulturi, kojoj mi pripadamo, postoji tradicija da se upravo ženama pripisuju specifični uzajamni odnosi s mračnim silama. Upravo kroz ženu, prema judeo-hrišćanskim nazorima, prvenstveno se ostvaruje taj uticaj na čoveka-muškarca.

Mit o Adamu i Evi, zavođenje Adama preko Eve sotone – veoma je jak znak, ukorenjen u svesti savremenog čoveka. Sigurno bi pravilnije bilo reći: u podsvesti.

U našem kulturnom prostoru postojala je jedna koncepcija apostola Pavla, široko poznata, ali kategorički odbačena u savremenom svetu. Meni se ona čini izuzetno vrednom. Ta koncepcija se formuliše u Poslanici Galaćanima (3, 28-29): Nema ni Judeja, ni neznabožaca, ni roba, ni slobodnoga, nema muškog pola, ni ženskog, jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu…

To učenje apostola Pavla moglo bi da posluži kao prelomni trenutak u životu čovečanstva: ono daje osnovu za uklanjanje mnogih predrasuda, ograničenja, nepremostivih granica, uključujući nacionalne, socijalne, granice polova… Nažalost, to se nije dogodilo – i nije ni moglo: reči Pavla bile su tako visoke, da ni on sam nije mogao do njih da dosegne.

Taj iskaz poništava mnoge stavove drevnog sveta, pre svega samu ideju posebnog greha ženskog pola uslovljenog odozgo. Nezavisno od toga da li je to bilo prihvaćeno judaizmom, koncepcija apostola Pavla, ako ne skida s naše pramajke odgovornost za istočni greh, bar rehabilituje žensku prirodu.

Sve ovo o čemu sam sada pričala nije predmet mog izučavanja. Sve te reči su izgovorene s jedinim ciljem – da sebi objasnim kako se međusobno odnose te figure – Lilit, pagansko božanstvo oličenje mračnog principa ženske duše i Medeja, antička heroina koja se potpuno predala vlasti te mračne stihije (uzgred, prema jednoj varijanti mita ona je bila čarobnica, sluškinja kulta Meseca) – s današnjim ženama o kojima ja mnogo pišem. Sasvim je prirodno da pišeš o onome o čemu mnogo znaš.

Jednaki pred Gospodom

Nisam uzalud na samom početku spomenula apostola Pavla koji je velikodušno izjednačio muškarca i ženu, doduše, ne određujući detalje po čemu su oni jednaki. U najopštijem slučaju – oni su jednaki pred Gospodom.

Bio je učinjen prvi korak na putu ka ravnopravnosti polova. Ako bismo razvijali tu ideju treba priznati da opšteprihvaćene glavne karakteristike, svojstvene muškarcima i ženama, možda treba preispitati. Hoćemo li ili nećemo, sviđalo nam se to ili nam se ne sviđalo, već danas osećamo smekšavanje te, reklo bi se, nepremostive granice među polovima. Rodna istraživanja pokazuju kako neumitno raste socijalna uloga žena; genetičari i biohemičari zajedno s lekarima obavljaju najsloženije operacije za zamenu biološkog pola; psiholozi i endokrinolozi, svaki iz ugla svoje profesije, primećuju feminizaciju muškaraca i maskulinizaciju žena.

A sada se okrenimo našem ruskom životu. U poslerevolucionarno vreme dogodio se (i događa se) izvestan demografski proces čiji je rezultat da se lice naraštaja menja: žena ima kudikamo više nego muškaraca. Tako je u Rusiji 2010. živelo 65 miliona muškaraca i 75 miliona žena, i to računajući da se u normalnom natalitetu na 100 devojčica rađa 106 dečaka! Te cifre nagoveštavaju demografsku katastrofu. Takva slika ime svoje objašnjenje: od 1904, od rusko-japanskog rata do današnjeg dana, u zemlji se stalno vodi rat – veliki ili mali, objavljen ili neobjavljen. U ratovima ginu mladi muškarci. Mladi ljudi koji se vraćaju iz Avganistana ili Čečenije umnogome se razlikuju od onih vojnika koji su se četrdesetih godina vratili kao pobednici nad fašizmom. Svaki rat deformiše ljudsku dušu, ali posebno ti lokalni ratovi protiv malih naroda, mirnog stanovništva, protiv žena i dece. Vojnik koji je prošao takav rat socijalno je neprilagođen. Da bi postao normalan muž, otac, ljubavnik, da bi se vratio u normalan život, on mora da prođe psihološku rehabilitaciju.

Drugi faktor koji povlači muškarce iz populacije su – zatvori. Kod nas je surovo zakonodavstvo i oko 900 hiljada muškaraca reproduktivnog uzrasta nalaze se u zatvorima. Na taj način su i oni isključeni iz normalnog života. I najzad, treća tužna okolnost je – alkoholizam. Alkoholozam takođe isključuje iz populacije muškarce u dobu za razmnožavanje, čineći ih neprihvatljivim i za ulogu očeva, i za vaspitanje dece, i za održavanje porodice.

Što su muškarci manje platežno sposobni i odgovorni, time se veća težina svaljuje na ženska pleća. Degradacija muškaraca odvija se kompenzacionim razvojem žena. Obrazovni cenzus žena za poslednjih sto godina se fantastično podigao: početkom XX veka samo su pojedine žene imale visoko obrazovanje. Krajem veka njihov broj je prevazišao broj diplomiranih muškaraca. Postoje struke, tradicionalno muške koje su za poslednjih sto godina postale ženske – medicina, pedagogija.

Velika većina žena istovremeno radi i vodi domaćinstvo, što je u uslovima u Rusiji kudikamo složeniji zadatak nego, recimo, u Nemačkoj. Postoje, naravno, i divni muževi sposobni da se odgovorno odnose prema porodici i svojoj socijalnoj funkciji, postoje i zdrave porodice po staromodnim pojmovima. Ali, nažalost, dobrih porodica i dobrih muževa je znatno manje nego odraslih slobodnih žena koje žele da imaju stabilnu porodicu.

Ženska psiha je u mnogo većoj meri orijentisana na produženje života nego muška. Muškarac stvara svet, žena dom: tako je čovečanstvo živelo vekovima. Može li ono tako živeti dalje?

Sve je veći broj žena koje žive kao samohrane majke, a među njima je sve veći broj onih koje same svesno biraju takav položaj, i one uopšte nisu žrtve porodičnih okolnosti.

Sasvim se iscrpla i istrošila mitologija: Gde je Lilit? Gde Medeja? Mračna i tajanstvena aura se rasplinula – ne postoji zla čarobnica, ali nema ni prelepe Jelene, nagrade pobedniku. Na poseban greh žena – zaboravimo! Mi, ljudi, muškarci i žene, treba zajedno da rešavamo probleme preživljavanja našeg vida Homo sapiensa, našeg prebivališta – planete Zemlje… Postaće neizbežna, po mom dubokom mišljenju, preraspodela funkcija i u budućem čovečanstvu, nadam se, u prvi plan će doći kvaliteti, povezani ne neposredno s polom već s drugim parametrima: intelekt, osećanje empatije, međusobno pomaganje.

Opšti pravac ljudske istorije dozvoljava da pretpostavimo da će se muški prioriteti – osvajanje prostora, utvrđivanje vlasti – zameniti ženskim – nastavljanje roda i očuvanje života potomstva, i tada se u korenu može promeniti celokupna svetska politika i ekonomija.

Otkriva se ogromni skok u ženskoj svesti. Pošto se nalazimo na samom početku preuređenja tradicionalnih uzajamnih odnosa među polovima, teško je predskazati kako će se taj proces razvijati.

Feminizacija muškaraca i maskulinacija žena

Svesno ne dotičem potpuno novi problem – problem jednopolnih brakova. Homoseksualni odnosi i u životinjskoj i u ljudskoj sredini ne čine veliku novost u XX veku, ali upravo se u poslednjoj deceniji razmatra tema jednopolnih brakova. Jednopolni partneri zahtevaju priznanje svojih odnosa punovažećim brakom i u nekim zemljama takvi zakoni su već doneseni.

U biološkoj evoluciji poznata su dva oblika razvoja: prema porastu polnog dimorfizma, kada se ženske i muške jedinke veoma razlikuju rastom, fizičkim i biohemijskim pokazateljima (kao kod mnogih viših primata), i po smanjenju tih razlika kada se muške i ženske jedinke malo razlikuju jedna od druge (kao kod vrabaca). Moguće je da će i naš vid, koji se nalazi u procesu evolucije, stvoriti nekakve drugačije međusobne odnose među polovima. Moguće da očigledna pojava – feminizacija muškaraca i maskulinacija žena – ukazuje na nastupajuće evolucione promene. Zasad otkrivamo samo spoljašnje, istovremeno i najvidljivije izdanje te pojave: moda XX veka stvorila je uniseks, pravac koji ranije nije postojao u odevanju i koji u potpunosti ignoriše razlike između polova.

Stiče se utisak da muška svest ne uspeva u potpunosti da se menja takvom brzinom kao što se menja ženska.

Razume se da sve što je rečeno ima veze isključivo sa evropsko-američkom kulturom a ne sa islamskim svetom. Međutim, bez obzira na jak konzervativizam, čak i u islamskom svetu nalazimo kako centrifugalne tako i centripetalne procese.

Šta se događa sa ženom u svetu koji se menja? Kako izmeriti taj proces?

U poslednjih sto godina na sceni se pojavila obrazovana žena. Ne žena-robinja, ne žena-poklon, nagrada, objekat borbe, ne žena – isključivo biće za reprodukciju. Obrazovana žena je suština svakog poretka.

Žena je uvek bila prisutna u kulturi, ali gotovo uvek anonimno. Ime Sapfo – redak je izuzetak. Sklodovska-Kiri je – jedinstvena. Čak i kao glumice žene su se pojavile veoma kasno, bila je to muška profesija. Žene su od pamtiveka živele u muškom svetu gde im je pripadalo određeno mesto – gineka.

Svet je bio i ostao prevashodno muški. Odvija se dečačka igra rata i lova koja se, kad je potrebno, prekida zbog razmnožavanja. Oštrina seksualne naslade je elegantan omotač tog procesa.

Šta se promenilo u današnjem svetu? Proces reprodukcije odvojio se od seksualnog života zahvaljujući kontraceptivnim sredstvima. Ljudi biraju vreme i mesto kada hoće da naprave dete i ne potčinjavaju se prirodi, a prirodu koriste u potrebnom proizvoljno određenom trenutku. Žena je prestala da se plaši seksa jer je prestala da se plaši da će da zatrudni. Izmenila se sama priroda odnosa između muškarca i žene.

Oslobodivši se straha, žena je, kao u otvoreni kosmos, ušla u život kulture, nauke i politike.

Danas u nauci i kulturi žene zauzimaju sve značajnije mesto. Žena-fizičar, žena-profesor matematike – nije više retkost. Taj proces dotakao je i politiku: pojavile su se krupne delatnice – Kondoliza Rajs i Angela Merkel, Margaret Tačer i Tarja Halonen. Broj žena predsednica i premijerki u XX veku nije tako lako prebrojati: desetine i desetine. Među njima ima dosta njih muškog sklopa – agresivnih, autoritarnih, koje se po stilu vladanja malo razlikuju od muškaraca. Ali postoje i mekše, manje agresivne, koje poklanjaju više pažnje socijalnoj sferi nego ratnim igrama. Žena je neprijatelj rata po svojoj prirodi i to se odražava u njenoj delatnosti.

Čini se da savremeni naučnici-evolucionisti još nisu izrekli hipotezu da je sam feministički pokret znak evolucije: socijalne životinje vrste Homo sapiens razvijaju se u smeru smanjenja polnog dimorfizma. Tema je sama po sebi izuzetno zanimljiva: veza evolucije i civilizacije!

Sve izrečeno danas nema nikakve veze sa islamskim svetom koji, živeći u susedstvu s nama, živi po drugim principima. Ali i taj svet je živ, razvija se i, kad prevlada svoje bolesti, doći će, na kraju krajeva, na opšteljudske norme: da se više ceni ljudski život, da se priznaje ravnopravnost žena, pravo na svaki religiozni izbor ako on ne ugrožava život drugog čoveka.

A sada da se vratimo Medeji i Lilit. Duboka jednakost ljudi je iza granica polnih razlika – to je jedna od glavnih, ali rđavo artikulisanih ideja novog vremena. Ako ona bude prihvaćena, treba da se oprostimo od jednog ustaljenog mita: magične veze žene s mračnim silama, posebne vlasti žene nad zarobljenim muškarcima. Izgubivši čaroban oreol zla, žena gubi i deo svoje privlačnosti. Za dostizanje jednakosti verovatno treba proći proces demitologizacije!

Vreme se kreće narastajućom brzinom: bilo je potrebno tri hiljade godina da se uzdrma fundamentalna ideja o primarnom ženskom grehu. Za utvrđivanje ideje o ravnopravnosti muškaraca i žena bilo je potrebno više od dva stoleća ako granicom smatramo Francusku revoluciju.

Možda će naši potomci doživeti vreme kada neće biti bitna pripadnost polu već kvalitet ličnosti i kada će upravo pobeda sopstvenog ljudskog načela završiti mnogovekovnu, nespretnu, punu drama i tragedija borbu za ravnopravnost žena. Sledeća etapa borbe za ravnopravnost treba da se odvija u svesti ljudi, pre svega, u svesti muškaraca koji su kudikamo manje spremni za taj preokret nego žene.

Zadovoljstvo uzajamnog druženja

Sad smo došli do škakljive teme moje vlastite biografije. Bila sam u braku tri puta. Svi moji muževi bili su čestiti ljudi (uz male primedbe) i u drugim okolnostima možda se nije trebalo ni razvoditi jer je to mučan i stresan posao. Moram da priznam da se moj prvi brak raspao bez obzira na jaka osećanja, zbog borbe dva samoljublja, stalnog samopotvrđivanja dva mlada ambiciozna čoveka koji nisu želeli da prave ustupke. Činilo mi se da me muž nedovoljno uvažava i naš brak se završio tog trenutka kad se pojavio čovek koji me je svojim divljenjem podigao do neslućenih visina… To je trajalo neko vreme. Završilo se, međutim, kad sam rodila dvoje dece i zasela u kući. Patila sam zbog gubitka profesije, a muž, koji me je nekada toliko uvažavao, počeo je da gleda u meni isključivo domaćicu i to ne baš najviše klase. Nije mu se imalo šta prebaciti – to je bio njegov porodični model, upravo su takvi bili odnosi njegovog obrazovanog oca i neobrazovane majke. A piroške je svekrva pekla mnogo bolje nego što sam to činila ja.

I tada sam se zaljubila. I veoma brzo sam se razvela od drugog muža. Posle čega sam ostala sama s dosta malim sinovima, i tek kad su oni odrasli, udala sam se treći put za istog onog čoveka zbog koga sam otišla od drugog muža. S trećim mužem živim zajedno više od trideset godina i za to vreme mnogo smo naučili jedno od drugog. Oboje znamo da u očuvanje braka treba svakodnevno ulagati mnogo napora, bez kojih brak lako propada. Oboje smo nezavisni i slobodoljubivi ljudi, umemo i volimo da živimo svako za sebe, ali upravo zadovoljstvo uzajamnog druženja nas drži zajedno. Pre dvadesetak godina formalno smo stupili u brak, nastale su životne okolnosti koje su tome doprinele. Oboje se držimo stanovišta da je dobar brak – dobro, a rđav nešto bez čega se može.

Mladi naraštaj mi se čini u celini srećnijim nego što smo mi i naše mame. Ta generacija – i muškarci i žene – žele od ljubavi da dobiju zadovoljstvo i ne žele da pate. Ono što je u Rusiji činilo posebnu aromu života – interesovanje i ljubav prema patnji – njima je potpuno strano. Međutim, srećnih porodičnih parova, kao i u vreme naših baka i deka, nema tako mnogo.

Demografija dovodi do još jedne okolnosti: u starijem uzrastu asimetrija u sastavu muškog i ženskog stanovništva je još uočljivija: prosečna starost žena u našoj zemlji je 73 godine, a muškaraca nepunih 59.

Ta asimetrija sama po sebi ukazuje na još jednu razliku između života muškaraca i žena u svetu (u našoj zemlji u manjoj meri). Žene imaju duži život, tačnije, imaju dužu starost. Zato muškarci imaju dužu mladost! Parovi kod kojih je muškarac mnogo stariji od svoje žene više nisu takva retkost.

Tu okolnost treba imati u vidu, primiti je k znanju i potruditi se da se za to pripremi koliko je to moguće. Ma koliko bio srećan brak, jedan od supružnika, po pravilu, odlazi ranije. Bajkovit kraj – živeli su dugo i umrli u jednom danu – događa se češće u bajkama nego u životu. Kako je to žalosno da, potrošivši toliko snage na građenje dobrih bračnih odnosa, na kraju života čak i one najpametnije i najtrpeljivije, koji su dostigli harmoniju i srećan zajednički život – često čeka samoća. I to je još jedan, možda poslednji zadatak braka – naučiti da živiš sam. Ali to je već sasvim druga umetnost.

Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.