Ljudi su moja domovina 1Foto: FoNet/ Milica Vučković

Četvrtak, 11. novembar: Probudila me je tupa i pulsirajuća glavobolja i osećaj poznat „kao da je valjak prešao preko mene“.

Spavala sam malo, iskidano i kao u groznici.

Adrenalinski šok koji sam preživela u utorak tek sada daje svoje rezultate.

Utorak posle podne i veče su još uvek magloviti, dok ležim pokušavam da procesuiram sve što se desilo u tih nekoliko sati i da nekako smestim u pripadajuću mentalnu i emotivnu fioku.

Juče to naprosto nije bilo moguće, od ranog jutra su počeli pozivi iz medija iz čitavog regiona, na momente je delovalo kao da sam na pomahnitalom rolerkosteru.

Ispod tuša vidim da imam modrice na rukama i jedva podižem desnu ruku u kojoj još jedvije držim tuš.

Po savetu advokata, neophodno je uraditi opservaciju povreda.

Oko podneva me D. vodi najpre u Urgentni, potom na Institut za ortopediju na Banjici, gde ustanovljavaju lakše telesne povrede i preporučuju mirovanje.

Kasno poslepodne i veče uključenja u razne BiH televizije.

Događaj od pre dva dana tamo je izazvao ogromno interesovanje.

U studiju TV Sarajevo govore Munira Subašić, predsednica Udruženja Majki Srebrenice, i bivši gradonačelnik Srebrenice, Ćamil Duraković, govore o dženazi Hajre Ćatić, istinske heroine Srebrenice koja ni nakon 26 godina od srebreničkog masakra nije dočekala da ukopa kosti svog sina Nina.

Raspadam se emotivno i nekontrolisano plačem u direktnom prenosu.

Mislim da nikad neću uspeti da procesuiram 1990-e.

Sinoć u Pressingu na sarajevskoj N1 general Blagoje Grahovac i ja govorimo o fašizaciji Srbije.

Zanimljiva je generalova primedba da se desničari više boje mene nego ja njih.

Radi se naravno o simboličkoj i višeznačnoj temi borbe dobra i zla i ta borba je uvek neravnopravna, zlo je uglavnom mnogo moćnije, silnije i sveprisutnije, ali dobro uvek odnosi pobedu na kraju.

Faustovska teza koju general Grahovac zastupa je moj modus vivendi poslednjih trideset godina i nikad nisam požalila zbog takvog izbora.

Petak, 12. novembar

Telefon i dalje zvoni, mediji iz celog regiona žele da čuju moju verziju onoga što se desilo u utorak.

Većina govori da su oči regiona uprte u Beograd i da je normalnim ljudima drago da opet, posle dugo vremena, neke drugačije poruke stižu iz glavnog grada Srbije.

S Jelenom (Jaćimović) razgovaram svakodnevno, kao da imamo potrebu da jedna drugoj prepričamo ono što se desilo koji dan ranije.

Nekim mojim prijateljima se upućuju pretnje, što me posebno ljuti. Iste, nasilničke metode s početka 1990-ih pokušavaju da uplaše rodbinu i prijatelje, da od nas načine ostrva, ne bismo li postali laka meta za pritisak i zastrašivanje.

Na društvenim mrežama poruke koje dobijam, ali i u inboxu, dvojake su: pretnje, salve mržnje i preporuke da se iselim iz zemlje, uvrede i pretnje smrću, s jedne, i stotine poruka podrške, s druge.

Ljubav i snaga koji u talasima dolaze do mene čine da se osećam blagosloveno.

Antifašisti iz celog regiona šalju poruke solidarnosti i podrške, javljaju se desetine meni nepoznatih ljudi iz celog sveta. Celoga dana pevušim – ljudi su moja domovina.

Subota, 13. novembar

Za večeras je zakazano novo okupljanje pod nazivom Mural mora pasti, organizatori su Društvo za održivu budućnost Koraci, Inicijativa mladih za ljudska prava, Građanske inicijative, a tu su i drugari iz Inicijative NDBG.

Okupljamo se na Cvetnom trgu i dok se vozimo do tamo, na ulicamo vidimo kordone policije, specijalaca, ali i huligana, sve izgleda kao ratno stanje.

Pripadnici policije su vrlo kooperativni i predusretljivi, ali savetuju da večeras ne idemo u Njegoševu, bezbednosne procene su da je previše rizično.

Nas antifašista i antifašistkinja ima tek par stotina, sve su to ljudi koje godinama poznajem, okupio se pristojan i hrabar svet, ljudi kojima ništa nasilničko nije blisko.

Desničara ima na svakom ćošku, dobro su organizovani i verovatno naoružani, ali bez obzira što sam sigurna da je direktiva sa vrha države takva da fizičkih napada ne sme biti, teško da je moguće kontrolisati situaciju.

Nama koji smo organizatori skupa jasno je da bi sva odgovornost bila prebačena na nas i za najmanji incident, a da bi vlast iskoristila sva raspoloživa oruđa da nas prikaže kao rušitelje režima.

Uostalom, stalno izvrtanje činjenica i permanentna inverzija se ciljano usmerava ka tome da se režim prikaže kao žrtva, a mi pristojni građani kao rušitelji sistema i vlasti.

Dok govorimo, čuju se zvižduci, urlanje i skandiranje da smo ustaše.

Ja im se obraćam bez gneva, što zaista i osećam.

Žalim te mladiće, neki od njih tek su ušli u punoletstvo.

Poznata mi je metodologija regrutovanja i indoktriniranja mladih koji pripadaju društvenim marginama.

Na izvestan način su i oni žrtve jer su svedeni na nivo topovskog mesa koje treba da brani sve nervozniji režim Aleksandra Vučića.

Dobra je vest da je subota osvanula sa iscrtanim Srebreničkim cvetovima po zidovima Dorćola.

Meni je srce puno jer shvatam da u Srbiji nije sve pojeo mrak i da ima mladih ljudi koji nisu odnegovani na nacionalističkoj mržnji.

Nedelja, 14. novembar

Neukusni komentar advokata Vladimira Gajića da sam deo Vučićeve kampanje već dva-tri dana izaziva burne polemike na društvenim mrežama.

U nemoći da se mom radu nađe konkretna i argumentovana zamerka, obično se pribegava lažima. Zanimljivo je da ovakve poruke šire uglavnom oni koji su po svojim stavovima i načinu rada mnogo bliskiji Vučiću, a neretko su i direktni saradnici.

Ponedeljak, 15. novembar

Jako sam zabrinuta za svog prijatelja i saborca, novinara Dejana Kožula, koji je u prošli utorak, uz pisca Vladu Arsenijevića i novinarku Jelenu Diković, jedini pokušao da pomogne Jeleni i meni.

Ovih dana mu prete, buše gume, daju do znanja da prate njegov privatni život. Slične stvari se mesecima unazad dešavaju Snežani Čongradin, Ženama u crnom, Inicijativi mladih za ljudska prava.

Njihove prostorije su pod konstantnom opsadom desničarskih hordi, a oni pojedinačno dobijaju stalne pretnje.

Očito je da Vučić podiže lestvicu nasilja, stoga i priprema parapolicijskih desničarskih grupa koje će kidisati na svaki znak javne kritike i reakcije na stalnu i sve vidljiviju fašizaciju Srbije.

Utorak, 16. novembar

Sa nevericom konstatujem da se bombardovanje murala desilo prošlog utorka. Na jedan čudan način sve izgleda kao da se desilo pre više meseci, a opet sve izgleda kao da se desilo jutros.

U javnom diskursu mural i odnos prema osuđenom ratnom zločincu postaju lakmus za sve aktere na političkoj sceni Srbije.

Ratni zločini moraju da postanu naša crvena linija i granica ispod koje se ne sme ići.

Izbegavanje ove teme će opozicionim strankama trenutno obezbediti malo više glasova na izborima, ali nas kao društvo sačekaće iza sledećeg ugla i svom snagom nas tresnuti u stomak. Budućnost Srbije se naprosto ne može graditi na vrednostima ratnih zločina.

Uveče se okupljamo u CZKD, na otvaranju izložbe koja je deo projekta Mapiranje strategija sa zaštitu braniteljki i branitelja ljudskih prava.

Srećem mnogo divnih ljudi, ali CZKD će za mene zauvek ostati mesto na kome sam sretala Borku. Preveliko nedostajanje…

Sreda, 17. novembar

Za danas imamo zakazan sastanak organizatora i učesnika okupljanja na Cvetnom trgu.

Zajednički stav je da nema stajanja, da je Srbija u procesu fašizacije i da se, bez obzira koliko nas je, moramo i dalje odupirati ovoj pošasti. Ključno pitanje je kako animirati mlade i kako menjati vrednosni sistem.

Konstatujemo da većina ljudi u Srbiji ne razume da naša propast nije počela ni juče, ni pre deset godina, kad je SNS došao na vlast, već pre više od trideset godina, onda kad je većina građana u Srbiji prigrlila nacionalizam, šovinizam i mržnju kao osnovne vrednosti.

Kad društvo prihvati te vrednosti, sledeći korak je otvaranje mogućnosti za njegovo dalje propadanje, nakaradne zakone, otimanje zemlja, vazduh i voda i svaku drugu destrukciju.

Četvrtak, 18. novembar

Danas šaljem pozive kolegama iz medija za sutrašnju presicu, koju ćemo moj advokat Aleksandar Olenik i ja održati, a u cilju obaveštavanja javnosti da sam tužila Admira Muratovića, odbornika u Skupštini grada Novog Pazara i jednog od najrevnosnijeg jurišnika Stranke pravde i pomirenja Muamera Zukorlića. Naime, Muratović poslednjih nekoliko godina sistematično širi laži o navodnoj krađi veka koju sam, navodno, izvela sa svojim partnerom (u to vreme saradnikom Luksemburške razvojne agencije) i Rasimom Ljajićem.

O svemu ću detaljnije pričati na samoj pres-konferenciji, ali javnost stalno treba podsećati da permanentni progon trpim od svojih.

Nije lako živeti decenijama u konfrontaciji sa srpskim i bošnjačkim nacionalizmom, ali se nikad nisam pokajala zbog takvog izbora.

Autorka je aktivistkinja za ljudska prava, istoričarka umetnosti

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

4 reagovanja na “Ljudi su moja domovina”

  1. Kazete da trpite progon i od svojih. Znaci da Srbe ne smatrate svojim. Zato, onda, prvo pocistite svoje dvoriste.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.