Milan M. Ćirković: Opasna delatnost koja ljude košta života 1

Živimo, reklo bi se, u paralelnim svetovima: dok nauka postiže ogromne uspehe, mediji nas zasipaju budalaštinama raznih vrsta – od vračara i lažnih proroka, do iscelitelja, kao da im je zadatak da zatupljuju mozak javnosti.

Ozbiljne knjige o nauci, pisane popularnim stilom, kao da se stide stvarnosti pa se „kriju“ po ćoškovima knjižara ili se skromno predstavljaju publici. Malobrojni su naučnici koji se odlučuju da se bore sa neznanjem i poluznanjem; jedan od njih je naš sagovornik Milan M. Ćirković (Beograd, 1971), naučni savetnik „Astronomske opservatorije“ u Beogradu i istraživački saradnik „Instituta za budućnost čovečanstva“ pri „Filozofskom fakultetu Oksfordskog univerziteta“. Bavi se astrofizičkom kosmologijom i astrobiologijom, a autor je više naučnih monografija, od kojih je najnovija „The Great Silence: Science and Philosophy of Fermi’s Paradox“ u izdanju „Oxford University Press“.

Ćirković je autor i sjajne knjige „Opšta teorija žirafa“ koju je 2017. objavio beogradski „Heliks“, u kojoj se strasno, argumentovano i duhovito bori za popularizaciju nauke, a protiv nazadnih mišljenja da je ona bauk. U intervjuu za „Danas“ razgovaramo o odnosu nauke i pseudonauke koja preti da naše društvo utopi u opasnu neukost.

Iako su u nauci postignuti ogromni uspesi, svetom vlada neokonzervativizam. Koji su razlozi da smo se u 21. veku našli u vremenu 18. i 19. veka?

– Prosvetiteljstvo i racionalizam, ne kao specifične istorijske epohe već kao „način života“ i pristup vrednostima, doživljavaju ciklične plime i oseke i to je tako od kad postoji ljudska civilizacija. Naravno, često je nemoguće da te procese sagledamo kao savremenici. Da li je ova oseka racionalizma kojoj prisustvujemo (a plima populizma, primitivizma, pseudonauke i iracionalnosti svake vrste) samo mala fluktuacija ili pak trajnija pojava, samo će vreme pokazati. Ipak, smatram da ima razloga za optimizam, jer je za razliku od prethodnih naleta varvarstva, danas ipak daleko lakše sačuvati relevantna znanja i vrednosti – ne kao što je nekada bilo, samo iza debelih zidina manastirskih biblioteka po Irskoj ili Vizantiji.

Dodaću i da je konzervativizmu svake vrste otvoren put onda i samo onda kad se iz intelektualne lenjosti ili frivolnih ideoloških razloga otpor pruža alternativi koja je sama srž prosvećenosti i prosvetiteljstva – liberalizmu.

Sredinom prošle godine u Srbiji je ponovo počela priča o reviziji Darvinove teorije evolucije u školama. Šokantno je da je ovo anahrono bunilo poteklo od ljudi među kojima su akademici i doktori nauka a da mu se jedan broj sveštenika usprotivio! Otkuda takav otpor Darvinu?

– Problem napada kreacionista na teoriju evolucije je globalni problem i ta borba traje u jednom ili drugom vidu od 1859. i objavljivanja Darvinove knjige. Ultimativno, problem je u psihološkom otporu „Kopernikanskoj revoluciji“ i ideji da čovek, „homo sapiens“, nije nikakav centar univerzuma, već samo uzgredna pojava u veličanstvenom procesu univerzalne kosmičke evolucije. O tome je sjajno pisao u periodu između dva svetska rata Brana Petronijević, da pomenem samo jednog od naših velikana evolucionističke misli koji bi u ovom, kao i u drugim pogledima, trebalo da služi za uzor.

Ono što otpor darvinizmu čini akutnim u domaćem kontekstu jeste to što se on veštački spojio sa pojavom koju možemo opravdano nazvati „turbo-religioznost“, odnosno pomodna i površna sklonost ka verskom fanatizmu i guranju religijskog mišljenja u sve moguće neprilične kontekste, bilo da se radi o kobasicijadi u Turiji, koncertu grupe „Rezidents“, populističkom „krštavanju“ prilikom prolaska autobusa pored svake crkve, ili nakaradnom argumentu da je „evolucija samo teorija“, te da je zbog toga treba izbaciti iz škole. Turbo-religioznost je ozbiljna prepreka modernizaciji srpskog društva i povika na Darvina (koji je, ironično, bio veliki prijatelj tadašnje Srbije, o čemu postoji dosta istorijskih dokumenata) je tu najmanji problem. Između nauke i religije ne mora nužno da postoji sukob, nauka ga svakako ne traži, posebno ne u našoj sredini, ali se na turbo-religiozne provokacije ove vrste, kao što su „peticije“ naučno nepismenih ljudi protiv teorije evolucije, mora odgovoriti.

Istinsku nauku razlikujete od, kako kažete, kartonske verzije nauke. Da li današnji mediji snose veliku krivicu za njeno promovisanje?

– Svakako da veliki deo odgovornosti leži na medijima. Dobar deo ljudi iz medija ili ne nalazi za shodno da se temeljno uputi u oblast o kojoj pišu ili govore, ili to radi na površan i traljav način koji jasno odaje istinsko neznanje. Kao što je Euklid, po legendi, odgovorio kralju Ptolomeju kada se ovaj žalio da mu je geometrija kojoj se podučavao teška: „nema kraljevskog puta!“ Kao što je neophodno godinama pratiti neki sport i obrazovati se u njegovoj istoriji i specifičnostima da bi se bilo dobar sportski novinar (kojih iz istog tog razloga manjka), tako isto su neophodne godine truda i napora da bi se bilo kvalitetan naučni ili tehnološki novinar. Zašto je ta elementarna činjenica tako teška za razumevanje, ostaje tajna. Naučno novinarstvo se „uči“, i to učenje traje manje-više čitav radni vek.

Dodatni problem jeste predrasuda koja postoji kod nas, a to je da sadržaji iz nauke i tehnologije nisu zanimljivi publici, odnosno „ne prodaju novine“. Protiv te predrasude velikani popularizacije nauke, poput Karla Segana ili nažalost nedavno preminulog Stivena Hokinga, borili su se decenijama, a kod nas je ta borba tek u začetku.

U Srbiji vlada „bitka za vakcinu“ dok, u međuvremenu, ljudi umiru od morbila. Kako se boriti protiv pseudonauke?

– Tu nema mnogo „mudrovanja“ – ključ je prepoznavanje pseudonauke ne samo kao dokone zanimacije, već kao izrazito opasne delatnosti koja košta ljudske živote. U nas se ljudi smeju kada čuju da u subsaharskoj Africi pojedini politički lideri tvrde da je „AIDS“ posledica crne magije – a ne shvataju da to nije nimalo različito od iracionalnosti domaćih sledbenika raznih Endrjua Vejkfilda, Slađana Velkovih, Jelena Karleuša i drugih promotora pseudonaučnog antivakcinacijskog pokreta. Mediji koji daju platformu antivakcinalistima su saučesnici u svakom nepotrebno izgubljenom životu.

Naravno da temeljni problem leži u domenu obrazovanja. Umesto besmislenog busanja u prsa kako su „naše škole dobre“, valja jasno preispitati razvoj naučne i filozofske pismenosti i njihovo (ne)prisustvo u školskim programima. Od toga se počinje. I nikakav uspeh se ne može očekivati preko noći, s obzirom da, kao što sam pomenuo, ova sredina pruža otpor idejama Prosvetiteljstva još od njihovih začetnika, kao što je bio Dositej Obradović. Dva veka nakon Dositeja, njegovi naslednici u ovdašnjim prosvetnim vlastima bave se perifernim pitanjima za zamajavanje i skretanje pažnje (npr. školskim uniformama), a ne pada im na pamet da se zapitaju zašto učenici izlaze iz škola naučno nepismeni i skloni da se od predivnog pomračenja Sunca sakrivaju po podrumima, ili da ozbiljno uzimaju u obzir odavno odbačene teze kako vakcine izazivaju autizam.

Kritični ste, ne bez razloga, prema naučnoj i kulturnoj sceni u Srbiji. Složićemo se da su danas u našem društvu najglasniji lažni autoriteti, lažni doktori nauka, poluobrazovani i neobrazovani ljudi. Gde vidite izlaz iz toga?

– Kao i u drugim pitanjima kojih smo se ovde dotakli, izlaz vidim u povratku vrednostima „Prosvetiteljstva“, pre svega poštovanju znanja i racionalnog mišljenja. To nije stvar do koje se stiže prečicom, već zahteva kontinuirani, naporni rad brojnih činilaca društva, među kojima su školstvo i mediji dva najznačajnija. Razumevanje da nismo ni po čemu posebni, da smo deo odavno globalizovanog sveta i uključivanje u ključne svetske debate o pitanjima od univerzalnog značaja za opstanak čovečanstva kao što su problemi globalnog zagrevanja, energetske budućnosti, održivog razvoja, robotizacije i veštačke inteligencije i slično, su među najznačajnijim preduslovima za prevazilaženje kulturne, tehnološke, ekonomske i svake druge stagnacije u kojoj se nalazimo. Pri čemu ovo nije neka posebno pesimistička konstatacija, naprotiv; uzimajući u obzir katastrofalna zbivanja na ovim prostorima, a pre svega odliv mozgova koji je neuporediv sa bilo čim drugim u novijoj evropskoj istoriji, stagnacija se može tumačiti i kao „uspeh“. Mada se odliv mozgova ne može – niti treba – potpuno zaustaviti, ipak je nužno da on dobije razmere koje su u saglasnosti sa demografskom realnošću, a još više da se obezbedi i podstakne plodotvorna interakcija domaćih institucija sa našom akademskom i korporativnom dijasporom.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

4 reagovanja na “Milan M. Ćirković: Opasna delatnost koja ljude košta života”

  1. Na ovaj dobar interviju samo mali dodatak: Pseudonauka je samo jedna od posledica „naopake kulturne matrice“. Evo samo jednog primera iz epidemologije. Viljem Hanter – empiričar koji nas je spasao od izumiranja je evo i u 21 veku potpuno nepoznatu u Srbiji. U doba smrtonosne epidemije pegavog tifusa 1914-1915. koja je pretila da nas zbriše kao narod falilo je znanje iz epidemiologije, vakcina, lekarske opreme, lekara… Ne poznajući pravu prirodu bolesti, vlast je da bi Valjevo rasteretila tolikog broja bolesnih, lakše obolele puštala kućama. To je i doprinelo da se epidemija munjevito proširi po celoj Srbiji. Obolelo je stoga više od milion ljudi, od čega je umrlo preko 150.000. Misija epidemiologa engleza Hantera (30 lekara) bila je efikasna, utvrdili da je glavni prenosilac bolesti bela vaš i da da se treba usmeriti ka njenom uništavanju tj. ka prevenciji – bila je mometalna, jednostavna i lako primeljiva. Sredinom marta čitava Srbija bila je oblepljena plakatima sa podacima o prirodi bolesti, uputstvima i naredbom šta svaki pojedinac mora da uradi. Čistoća tela bila je osnovni preduslov, ali još važnije bilo je da se bela vaš uništi u odeći, posteljini, jorganima, u svakom delu kuće. U opštem ratu protiv vašaka najdelotvornije se pokazala zabrana poseta civila bolesnoj rodbini, mešanje zdravih i bolesnih, a ponajviše izum doktora Hantera i njegovih lekara. Bilo je to takozvano srpsko bure, neobično sredstvo za dezinfekciju koje se pokazalo kao izuzetno jednostavno, jeftino, uspešno i, najvažnije, moglo je da se napravi u svakom selu. Umesto da svaki naš čovek, a stručnjake da i ne spominjem, znaju za Hantera, teško da bi nas zadesile ove poslednje epidemija boginja. Teoretičara zavere koji održavaju našu nekrofilsku kulturnu matricu – iz hira ne dozvoljavaju da se zna o tom herojskom poduhvatu samo zato što je Hanter englez – pa im opovrgava mantru o tome kako su nam englezi „oduvek radili o glavi“ – Hanter je bio na čelu misije engleske vlade!

  2. Intervju je ok ali kada je došao do pitanja vakcina eto naučnog sledbenika, da ne kažem vernika koji priča u skladu sa dogmom i bez imalo poštenja i pameti. Znate li vi „vakcinaši“ koliko je ozbiljnih dokaza protiv vakcina? Koliko se vakcinama spasilo života a kom broju dece je podaren autizam? Nauka uvek sumnja i sve stavlja na proveru i samo kvazinaučnici mogu mirno da tvrde da im je sve jasno po pitanju vakcina.

    • Držati se danas Ajnštajna je isto kao 1944. otići u četnike. Institut za budućnost čovečanstva? Bravo majstore! A što se tiče vakcina, zar vi @Arso niste čuli da je živa u krvotoku veoma zdrava. Još kad se pomeša sa aluminijumom?

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.