Miloš Crnjanski: Privlačnost nesreće 1

Čitao je stihove pred prepunom salom. U ono vreme u ondašnjoj Jugoslaviji, širom nje, održavali su se mitinzi poezije, književni susreti i bezbrojne literarne večeri. Kao po pravilu najbolji pesnici loše su govorili stihove dok su mediokriteti izmamljivali pljesak i od njih je publika tražila da recituju što duže. Miloš Crnjanski očigledno je želeo da se prisutnima dopadne, pa i on se, kako je to primetio Gustav Krklec „lako premetnuo u galamdžijskog kanarinca“.

Čitao je mladalačke ljubavne stihove iz „Lirike Itake“, zbirke pesama objavljene 1919. kod S. B. Cvijanovića. Pesnik je stvorio dobru atmosferu među studentima i đacima kojih je najviše bilo. 72-godišnjak čita pesme koje je 27-godišnji mladić napisao. Brojke su samo obrnute 72. i 27. Život je kao dno mora na kom školjke pevaju a vizija zvukova dugo čuva sve što je prohujalo. Pesnik je oronuli starac, više propošan nego prkosan, promuklim glasom poput daleke grmljavine kotrlja slovo r kao da ih je deset u svakoj reči.

Zabeležio sam koje je pesme Crnjanski čitao te večeri: „Rastanak kod Kalemegdana“, „Mizera“, „Ja, i ti, svi savremeni parovi“, „Sumatra“, „Serenata“, „Stražilovo“ i „Lament nad Beogradom“. Pesnik naglašava da poemu prvi put čita, i to u Beogradu koji mu nedostaje i kad je u njemu! Zbog ove poeme vredelo je doći. Poema je začeta pod ogromnim nostalgičnim teretom bez nade i iznedrena na zvezdani breg na kom sunce najjače sija.

Slušajući kako govori autor očaravajuće stihove ja sam zažalio što ih nije govorio Miša Žutić ili Miša Janketić. I skoro da sam bio razočaran što nije govorio rodoljubive pesme. „Oda vešalima“, „Spomen Principu“, „Vojničku pesmu“. U njima je sav Crnjanski. On je antitradicionalista, njega tradicioljublje ne zaslepljuje, i ne opija. On domovinu voli bolom i gnevom. Pesnik njoj duguje samo istinu pa ma koliko ona bila razočaravajuća.

* * *

Na književnoj večeri bilo je malo književnika. Sedeo sam pored Gustava Krkleca i Slobodana Markovića (sa njima sam prethodne noći dugo ostao u „Prešernovoj kleti“). Krklec je pokušao da se sastane sa Crnjanskim ali nije mu se moglo prići pa smo se uputili u Klub književnika. Jedva smo našli mesto, ugurali se nekako u veću grupu novinara. I na moje iznenađenje nas trojica slušamo od njih koji nisu bili u Kolarcu šta se tamo desilo. Novinarka „Politike“ Olga Božičković kaže da je čula od njene poznanice da se Crnjanski zagledao u neku studentkinju pa se sapleo, i pao na pod i da je jadno i ponižavajuće, onako krezub izgledao. Zapamtio sam i rečenicu Gustava Krkleca: „Ovo je uvod u veliku muku koju će Miloš imati sa onima koji se kunu u njega. A i oni sa njim.“ Krklec je šest godina mlađi od Crnjanskog i kaže da ga dobro poznaje i da se čudi kako je još živ jer svakog dana je umirao od zavisti i surevnjivosti.

Novinar „Borbe“ Simke pita Krkleca ko je od njih trojice – Krleža, Ivo Andrić ili Crnjanski – veći pisac. „Od te trojice veća su trojica pisaca – Bora Stanković, Tin Ujević i Branislav Nušić – kaže Krklec. Za jedne novinare Crnjanski je filofašist. Obožavalac Hitlera. Antisemita. I da čeka ogromni posao da iz svojih tekstova prebriše kompromitujuće rečenice kojih ima na pretek. Za druge pojedinosti o Miloševom povratku, u najmanju ruku, su čudne. DŽavid Husić poseduje fotografije iz Opatije gde je Crnjanski letovao. Crnjanski u društvu Aleksandra Rankovića i ambasadora Srđe Price i njihovih supruga.

* * *

Dve intrige o Crnjanskom kružile su Beogradom. Udešene tako da je svako mogao da doda ponešto, i da se ne posumnja u verodostojnost priče. „Prosveta“ je 1966. izdala celokupna dela Crnjanskog, i on je prve primerke sa posvetom Aleksandru Rankoviću odneo u poštu. Uveče čuo je na radiju da je Ranković, na Brionima, smenjen sa svih funkcija. Odmah je potegao sve moguće veze da poštari ne odnesu njegovu pošiljku kome je upućena. Sve što mu se neposredno posle toga i kasnije dešavalo Crnjanski je povezivao sa tim događajem. Miodrag Pavlović, pesnik, urednik „Prosvete“, u „Prosveti“ objavljuje „Antologiju srpskog pesništva“. Crnjanski je zastupljen samo sa dve pesme.

A pre tri godine, dok je još bio u Londonu, ozbiljni književni kritičar Zoran Mišić sastavio je, takođe, Antologiju srpske poezije. U njoj je Crnjanski sa Rastkom Petrovićem i Oskarom Davičom najzastupljeniji pesnik. Smatrao je da ništa nije slučajno, i sve što se njemu dešava potiče iz nekog tajnog psihološko-obaveštajnog centra. Branimir Ćosić, rano preminuli pisac i novinar, proročki je naslutio u intervjuu sa Crnjanskim 1926. u „Politici“ čemu će pesnik ostati veran i dosledan čitavog života. to je sadržano u tekstu rukom Kneza Mihaila napisano na francuskom, i sačuvano na parčetu hartije: „Le malher et le peril ont pour guelgues-us la meme seduction gue pour autres la fortune et le succes“ (Nesreća i opasnost imaju za neke isto privlačenje kao za druge sreća i uspeh). Od tog parčeta hartije, na kom je rukopis Kneza Mihaila, Crnjanski se nije odvajao. Nosio ga je svuda sa sobom. Dirljivu kneževu sudbinu saosećao je kao sopstveni fatalizam.

* * *

Relata refero. (Prenosim ispričano). Predlog koji je potekao iz SANU da Crnjanski postane dopisni a ne redovni član, pesnika je duboko povredio. Smatrao je to smišljenom namerom da se on ponizi. Crnjanski predlog odbija i kaže da je to bezobrazluk pisaca koji vode glavnu reč u Akademiji i dodaje da naslućuje zbog čega to rade. „Nisam mogao da čitam njihove romančiće i pesmice po meri malih ćifti i literatora među kojima ima i falsifikatora. A to što su pisci u Akademiji intelektualno nesposobni za istinske vrednosti u kulturi, već samo za politikantske, mračne i smicalice, to je pitanje njihovog obrazovanja. Svi zajedno od škole nemaju ni veliku maturu gimnazije.“ Crnjanski odapinje strelu.

On u bilo kojem društvo da sedi – ćuti. Čeka trenutak da progovori. Zna da će iste večeri biti prenete njegove reči onima kojima su i upućene. Pominje se Ivo Andrić da je rekao: Crnjanskog prvo treba primiti za dopisnog člana a posle za redovnog. To ga je tek razgnevilo. Reći će da nema pisca koji se nije obrukao u velikom haosu svetskog rata, i posle rata, sem Andrića. Jedan je Ivo Andrić. Samo je on živeo u nepomućenom dostojanstvu. „Ne bi on na mene krenuo, ništa dobrog ja njemu nisam učinio“, Crnjanski kaže smešeći se.

* * *

Crnjanski je u „Ekscelzioru“ gde čeka na stan u zgradi na Vračaru u kojoj su završni radovi. Lokaciju je tražio sam pesnik. U hotelu rade dvojica kelnera Žoja i Duško. Oni su moji poznanici iz kafana kad sam imao dosta vremena da živim besno i bez dinara u džepu. Pričaju mi da pesnika opsedaju raznorazni tipovi, a naročito pisci koje oni poznaju kao nesnosne gnjavatore. Kažu da je pesnik inače paranoičan, i da se vidno uznemiri u prisustvu nepoznatih posetilaca. Kažu da ima i takvih, nažalost, pisaca koji i ne pitajući ga da li mogu da sednu za njegov sto – sednu i deru se: „Kelner, donesi piće za mene i najvećeg srpskog pisca!“ Tada dolazi jedan od njih dvojice i kaže Crnjanskom da ima telefonski poziv.

Crnjanski ustaje i odlazi ne pogledavši pridošlicu. Za ovu dvojicu kelnera Crnjanski je dobar čovek koji je isceđen kao imun, i da u njemu nema ničeg sem gorčine i straha. „On kao da živi u šumi i vidi iza svakog drveta tajanstvenu uhodu.“ Kažu da su pomalo iznenađeni da pesnika često posećuju Brana Crnčević i Draško Redžep. Duško priča i zgodu sa novinarom iz televizije koji svako jutro donosi dnevnu štampu i čeka da razgovara sa Crnjanskim. Neko je napravio grubu šalu i pesniku došapnuo da novinara šalje Udba. Sledećeg jutra Crnjanski je odbio da primi štampu rekavši nesrećnom novinaru da ne želi više da ga vidi.

* * *

Jednom u predvečerje banuo sam u hotel sa lepom devojkom stjuardesom S. G. (njeno ime još uvek ne mogu da pomenem). Sala skoro da je bila prazna. Sa Crnjanskim sedeli su za stolom kelneri Žoja i Duško, koji su mi se obradovali i upoznali sa Crnjanskim. Pesnik videvši ovu, zaista lepu dvojku, ustao je i pomalo obešenjački rekao: „Pardon! Izvinite gospođice, jeste li vi, možda jedna boginja?“ Na to mu je stjuardesa veoma ženskim šarmom prave dame odgovorila: „Gospodine, imate pred sobom jednu boginju.“ Crnjanski je ustao, poklonio se lupnuvši petama na oficirski način i kavaljerski poljubio ruku. Devojka je upitala pesnika da li je to stih iz neke njegove pesme. „Ne. To je rečenica kojom se Viktor Igo u mojim godinama obraćao devojkama vaših godina.“ I na francuskom izgovara: Pardon! Excusez-moi, mademoiselle, ne seriez pas peutetre, vous etes une deesse. Onda sam ja upitao Crnjanskog da li je Viktor Igo najveći francuski pesnik, ili je nažalost najveći francuski pesnik kako kaže Andre Žid. Crnjanski kategorički kaže da je Igo najveći pesnik francuskog romantizma. „Šta to znači nažalost?

Ah, taj Žid sa kompleksima. I taj prevodilac njegovog romana Podrumi Vatikana koji je mene živog sahranio još sa dvojicom pesnika.“ Jasno mi je da je taj prevodilac Marko Ristić. I taman sam hteo da kažem da Marko Ristić nijednom nije doveo u pitanje visoku vrednost njegovih pesama, a pogotovo ne poeme „Stražilovo“. Ali ni reč nisam izustio, i to je najbolje što sam mogao da učinim. Crnjanski je upro oči u mene, obraćao se meni. Preda mnom čovek pun gneva, koji mora da progovori, i da je to nešto poput greha kojeg ako bi se odrekao, odrekao bi se sebe.

* * *

Posle upoznavanja u „Ekscelzioru“ Crnjanskog sam često susretao ali ga ništa nisam zapitkivao ili šta od njega tražio. Niti mu prilazio kad je bio u društvu. Došao sam sa nekoliko fudbalera Partizana u „Orač“, na ručak. Gužva je, nigde slobodnog mesta. Za stolom sedi sam Crnjanski. Maše mi rukom i pokazuje da za njegovim stolom ima mesta. Nisam ni trebao da mu predstavljam fudbalere, uradio je to kelner sa nadimkom Maršal. Kelner je obigravao oko stola.

Prvi put video sam Crnjanskog raspričanog, i da se hvali igranjem fudbala u Pančevu i na Rijeci. Ivan Ćurković je pročitao njegove knjige „Roman o Londonu“ i „Seobe“, a Velibor Vasović kaže da je upoznao brata njegove supruge, čuvenog predratnog internacionalca Jovana Ružića. Sećam se da je Crnjanski nekoliko puta ponovio Vladici Kovačeviću rečenicu: „Ako ti je mač kratak, priđi korak bliže.“

* * *

Susret Crnjanskog sa Oskarom Davičom bio je neprijatan. Ispred Doma omladine stajao sam sa Oskarom. Crnjanski se uputio u zgradu „Politike“ na neki prijem. Videvši nas prišao je i obratio se Oskaru da mora sa njim da razgovara. Davičo je okrenuo glavu i rekao da njih dvojica nemaju o čemu da razgovaraju.

* * *

Lela Matić, Lela Duškova pozvala je LJilju i mene da ih posetimo. LJilja tek što je izašla iz bolnice posle operacije raka dojke. Kod Matićevih zatekli smo bračni par Crnjanski. Gospođa Vida sedi pored svog supruga i drži ga za ruku. Vida i Lela prijateljice su iz mladosti. Igrale su hazenu i tenis, i važile za lepe devojke iz dobrostojećih beogradskih porodica. Dušan Matić bio je sekundant Crnjanskom kad je ovaj izazvao na dvoboj nekog avijatičarskog oficira zbog uvrede časti njegove supruge. Crnjanski ima osamdeset i dve, a Matić pet godina manje. Vida i Lela, u zanatu braka, znale su svoje mesto.

Matić drži između velikog prsta i kažiprsta upaljenu cigaretu, rukom pravi veliki krug pre nego što će je prineti tankim stisnutim usnama. On sedi u fotelji, uzdignutoj, u beloj košulji, ogrnut šalom. Ukočen, sed, izbrijan. Rimski papa. Crnjanski je utonuo u fotelju. Zgrčen, i on sed, sa slepljenim ostarelim vlasima. U njegovim modrim vodenim očima nema sjaja. Glas je promukao. Mrtvi grom. Matićeva energija se pokrene kad intriga krije nešto logično i istovremeno provokativno. On ističe da sve što je ljudsko njemu nije strano. Paskalovu sentencu njegovi učenici navode kao originalnu misao svog gurua. Za njih Matić je veliki pesnik kome su sa pravdom dodeljene sve nacionalne i državne počasti, nagrade, titule… ali on kao pravi nadrealista prezire ih i podsmeva im se. Boža Timotijević u svojoj ljubavnoj pesmi obraća se devojci: „Što reče fluoroscentni Matić“.

Miloš Crnjanski išao je dugim drumom punim zavoja, odrona i lokvi. Život nije isto što i u polju skupljanje plodova. Crnjanski pun srdžbe, namerno, izgovara, pogrešno, imena kako kaže „literatotarnih kondotjera iz terazijskog podzemlja“. Mislim u sebi Dučić i Rakić su stakla naše poezije. Crnjanski je čaša žuči. U „Embahadama“ nalazi se rečenica njegova: „Taj prokleti Hrist reče: Pogledajte ljiljane u dolu. Ja kažem pogledajte pse na ulici.“ Gnev je opasan auk, ali sa njim naučiš da budeš slobodan.

Ja sam odlučio da ne progovorim ni reč. Matića i Crnjanskog što spaja, neka ih i razdvaja. Matić pecka, provocira. Ovog puta obraća se meni bez mnogo uvijanja: „Video sam na TV tebe, Boru Radovića, Vaska Popu, Bobu Selenića, Cicija Pavića u Gradskom komitetu na sednici Komisije za kulturu. Na TV ni reči, ni u štampi nijedne reči da si i ti govorio, a svi pričaju da si tražio da se obelodane imena pisaca koji su radili za tajnu policiju.“ Matić nastavlja i kaže da je razgovarao sa novinarima koji su bili na toj sednici, i da su puna usta mog imena Staši Marinkoviću i Nikoli Burzanu: „Da li je on uopšte svestan kakvu je bacio bombu, i dirnuo u osinje gnezdo?!“ Ja kažem da mi je dosta njih koje najviši partijski rukovodioci danju prozivaju kao velike nacionaliste a noću sa njima loču, kockaju se i kadrovišu. A to što štampa nije zabeležila moje pitanje, kažem da đavo brine o svojim ljudima, i da su sve hulje koje poznajem, našle utočište u patriotizmu. Nacionalizam je postao najunosnija privredna grana. Crnjanski se sav uneo u mene i iz punih pluća kaže: „Bogca ti tvog!“

(Odlomak iz dužeg teksta)