Foto: Stanislav Milojković

Devetog i desetog jula bio sam u Beogradu. Bio sam pozvan da učestvujem na konferenciji koju je organizovao Tanjug i Albanska državna telegrafska agencija (ATSH). Tema konferencije je bila „Srbija i Albanija – kojim putem dalje“, a pozvani učesnici bili su iz Beograda i Tirane. Bio je tu i tamo još neki Albanac koji je došao iz Preševske doline (Fatmir Hasani, poslanik u srpskom parlamentu), ali plan je bio da to bude razmena mišljenja između Srba i Albanaca u Albaniji. Tako je bilo odlučeno, izgleda da bi se „slon“ držao u jednom ćošku. Ali „slon“ se nalazio nasred sobe. Hoću da kažem da su pozvani govorili samo o Kosovu. Ne samo što se nisu trudili da izbegnu tu temu, nego su učinili sve da bude na stolu. Prvi je bio Ivica Dačić, koji je na otvaranju pozdravio ovaj susret.

Nije mi se dopao njegov govor. Izgledao mi je kao da je izvučen iz nekog sanduka, gde on drži upotrebljene stvari. Činilo mi se da slušam jedan govor koji sam slušao ranije na desetine puta. Pao mi je na pamet jedan događaj od pre nekoliko godina s Ismailjom Kadareom na jednom festivalu kulture u Torinu, gde sam učestvovao i ja. Festival je imao lajtmotiv Nadu, čak i naslov je bio “Nada – kako da gledamo u pravcu budućnosti”. Međutim, Kadare je održao jedan govor kakav je govorio više puta. Gledaoci koji su se bili okupili da ga slušaju (bilo ih je oko hiljadu), u svakom slučaju sve vreme su ga slušali pažljivo i na kraju je izgledalo da ih on nije razočarao. Naprotiv, retko mi se desilo da vidim auditorijum toliku usisan od govornika. LJudi su uživali u svakoj reči pisca iz Đirokastre, nije im padalo na pamet da zahtevaju saglasnost između njegovih reči i teme festivala. Uživali su u načinu na koji je Kadare zaključio svoj nastup: “Nadam se da je na ovaj ili onaj način govorio o nadi”. U stvari, uopšte nije govorio o nadi nego, kao što rekoh, niko nije mario za to. Došli su tu da slušaju Kadarea.

Eto, to mi je palo na pamet, dok sam slušao ministra spoljnih poslova Srbije koji je govorio samo o Kosovu na toj konferenciji pod nazivom “Srbija i Albanija – kojim putem dalje“. Kada se približio kraj govora, ja sam očekivao da će da završi u Kadareovom stilu rečima: „Nadam se da sam dao neku ideju kako Albanci i Srbi mogu da idu napred gledajući u budućnost“. Ali, srećom, poštedeo nas je tog završetka. Završio je govor pričajući dosetke s evropskim parlamentarcem Edvard Kukanom, koji nam je postao kao ukućanin iz ovih krajevima. On je došao pripremljeniji da govori o temi konferencije, ali stvar je u tome da ko dolazi na Balkan da govori jezikom UE, on je osuđen da ne kaže ništa. Izgleda da Evropljanima zadaje muku da nađu rešenje balkanskim zagonetkama.

Uzgred, koliko bih voleo da njihovim očima vidim ovaj naš Balkan! Razume se, ne očima Edvarda Kukana, koji je Slovak, i izgleda nekako da je više familijarizovan u ovom našem svetu, ali s daljim pogledom jednog Evropljana genija, sasvim nevičnog u prevarama, lukavstvima, dvoličnostima, prepotentnosti, zamkama, zabijanju noža u leđa u stilu “uvaliti kome vrući krompir”, što je za nas uobičajenije i potrebnije nego gest uriniranja. Činio mi se kao vežba iz znatiželje da gledam ovaj moj svet očima drugog. Prvi put sam uhvatio sebe s ovim iskušenjem kada sam čitao beleške putopisaca iz XIX veka, među kojima i “velike Srpkinje” Georgine Muir Mackenzie i “velike Albanke“ Edith Durham. U vezi s ovim dvema gospođama hteo sam da razumem kako se to desilo da su bile toliko zadivljene ovim našim svetom. Ali javila su mi se pitanja jedna za drugim, pomoću kojih sam doveo u sumnju šta su one osećale o Srbima i Albancima: Da li je to bila njihova ljubav ili milost? Simpatija ili empatija? Bilo je to sve, zato što su razumele ili nisu razumele? Ili je to bila jedna mazohistička vežba dve neispunjene i umorne žene, u tom njihovom jako rafiniranom svetu ili je bila jedna od onih ženskih mahinacija, koje nam čine da žene izgledaju neobjašnjive i misteriozne? Hm, samo jednom Balkancu može da padne na pamet da diskutuje o tome, ili da obezvredi ljubav drugog, kao što u ovom slučaju činim ja. Možda samo jednom Albancu.

Ali, vratiću se tamo gde sam bio, kod događaja u Beogradu. Dragi Mustafa, uzeo sam reč i ja na toj konferenciji. A kada sam se vratio u Tiranu, otkrio sam da sam rekao “strašne” stvari. Video sam sebe pod napadima mnogih ljudi, naročito na Kosovu. Bio je to jedan čitav hor, koji mi se obraćao rečima “izdajniče, prodao si se u Srbiji, renegatu i dr.”. a to je bio elegantniji deo napada. Bilo je i drugih, i oni su bili u većini, koji su mi pominjali majku, sestru “I sve što imam u kući”. Psovanje majke i sestre su najteže psovke kod nas. I zato su raznovrsne. Ne možeš da misliš koliko smo mi Albanci kreativni kada treba da psujemo na ovaj način. Mi smo i pesnici, i u tom pravcu mnogo nam pomaže gramatički način optativa u izražavanju.

“Ta qifsha nënën” (jebem ti majku) kažemo mi na standardnom albanskom jeziku, i ovaj optativ izražavanja kao da ti više dočara seksualni čin koji proizlazi iz psovke. Dok u govoru Albanaca na Kosovu, zbog eliminisanja palatalnog suglasnika “q” i lenjog samoglasnika “ë”, ovaj gramatički oblik postaje još optativniji: “ta kjajsha nanen”. Ko zna koliko su Albanaca ubili jedan drugog zbog psovanja majke. I razume se zašto. U jednom patrijarhalnom društvu, kao što je bilo (u jednoj meri, nastavlja da bude) i albansko društvo, čast jednog muškarca se nadovezuje prvo sa čašću žena u porodici, majke, supruge, sestara, ćerki. Među Albancima, muškarac koji jebe, prosto je muškarac koji jebe, dok jedna žena koja se jebe je jedna gadura, koja čini sramotu muškarcu, muškarcima, porodici, plemenu itd. (Izvinjavam se čitaocima Danasa i Mapoa za ove termine, koji nisu primereni za novinarstvo, ali u ovoj korespondenciji želim da budem što autentičniji).

Ovaj napad na mene, u stvari, počeo je ranije, tada kada sam ti poslao poslednje pismo, u kome sam kritikovao ponašanje DŽake i Šaćirija na stadionu u Kalinjingradu. Ali u Beogradu sam, koliko mi se čini, prepunio čašu. Trudio sam se da dam neko javno objašnjenje, ali što više sam se trudio da objasnim, toliko su me više napali. I veoma brzo sam shvatio da tu nije bilo reči o nekom nesporazumu. Mene su napali ne zato što su me pogrešno shvatili, nego naprotiv. Napali su me zato što su me shvatili onako kako treba. I to je bilo užasno.

A šta sam ja rekao tamo? Rekao sam da bismo dobro uradili da smo izbegli slona u sobi, drugim rečima da smo jedno vreme izbegavali razgovor o Kosovu, da izbegavamo diskusiju o jednom argumentu koji nas deli, a da se fokusiramo na druge stvari koje nas spajaju, pošto mislim da postoje mnoge stvari koje nas spajaju. Mislim da Srbi i Albanci imaju mnogo zajedničkih stvari, koje smo kroz vekove davali i uzimali jedan od drugog, integrisali smo se i asimilirali jedan s drugim, itd. Rekao sam da kada Kosovo više ne bi bio problem među nama mi bismo bili veoma dobri susedi. Na kraju, u osvrtu govorio sam koju sam mogućnost imao da uradim posle moje posete Preševu, o čemu sam ti pisao u jednu od pisama koje sam ti poslao.

I rekao sam: “U Preševu sam video iIi sretao Albance koji se telom nalaze u Srbiji a u mislima su u Tirani i Prištini; i ja bih mnogo voleo da Edi Rama, ili neko drugi koji ima uticaj u tim krajevima, kaže jednog dana: ‘hej prijatelji, potrudite se da gradite svoj život ovde gde ste: nemojte da držite i svoju decu za taoce težnjama, strastima, željama, možda svojim lažima i razočarenjima; odustanite od snova za promenom granica, i dajte vašem životu jedan smisao ovde gde ste’; istim rečima bih voleo da se i Aleksandar Vučić obrati Srbima na Kosovu, generalno, a posebno onima u Mitrovici, ili Srbima u Bosni; istim rečima bih hteo da se i Cipras obrati Grcima u Albaniji, koji su sve vreme očima i mislima upereni u pravcu Atine; zato što će etničke manjine na Balkanu nastaviti da budu casus belli, a ne razlog za saradnju”.

To je bilo suština onoga što sam rekao. I dok sam se vraćao u Tiranu, nisam živeo ni trena s idejom da sam mogao da kažem nešto čudno, kontroverzno, što bi moglo da povredi patriotske sentimente mojih sunarodnika, i da provocira debate. Sada mi pada na pamet, s onim što sam rekao u Beogradu, možda sam povredio i srpska osećanja. Pada mi na pamet: da bi mogao da se pojavi neki čitalac Danasa, koji bi mogao da mi se obrati rečima: ”Gospodine, Srbi i Albanci nemaju ništa zajedničko. Ne dao Bog da imaju nešto zajedničkog. Mi smo večiti neprijatelji, i takvi ćemo ostati.” Može li da se desi ovo, dragi Zorane?

Prevela: Nailje Malja-Imami