Na početku beše rat 1Foto printscreen youtube

Reč je o arhetipu “ o onom večnom, besmrtnom. „Arhetipovi su“, kako primećuje Jung, „poput rečnih korita koja presušuju kada vode nestane, ali koja ih može ponovo pronaći u bilo koje doba. Jedan arhetip je nalik nekom starom rečnom toku duž kojeg je voda života tekla vekovima, kopajući duboko kanal za sebe. Što je duže tekla tim kanalom to je verovatnije da će se pre ili kasnije vratiti svom starom ležištu“.

Rat se ne može iskoreniti jer su čoveku ratnički instinkti neuništivi. On može biti samo privremeno i kratkoročno zauzdan, što potvrđuje i mitologema predočena u Ilijadi: Aloidi su okovi Areja i trinaest meseci ga držali zatvorenog u bronzanom loncu, sve dok to njihova maćeha nije otkrila Hermesu, koji ga je oslobodio.

Kao manifestacija borbe suprnotosti, rat je ono iz čega sve potiče i proističe. Kada nedostaje povratna sprega u suprotnostima, život postaje pravolinijski, a ubzo i statičan. Ta povratna sprega su, pored ostalog, problemi, neuspeh, bol, smrt, ukratko: sve ono što, nalik vatri, pročišćava.

Sagledavajući iz psihološkog ugla Heraklitova zapažanja, i Jung govori o parovima suprotnosti koji čine da život ne bude ravna linija. Suprotnosti donose dinamiku i kretanje; kada bi sve bilo ujednačeno, ništa se ne bi dešavalo. Možda se, između ostalog, i zato potpuna ravnoteža, mir i celovitost u ljudskom životu eventualno dosežu tek na kraju puta, u smrti.

„Energija može postojati samo tamo gde su na delu suprotnosti. (…) Ako se ukloni svaka suprotnost, ako nema nikakve hemijske tenzije, nema ni višeg nivoa, nema potencijala. Energija se rasipa“, kaže Jung. Sjedinjenjem suprotnosti oslobađa se ogromna energija; kroz sukob, suprotnosti se dodiruju, dopunjuju i međusobno oplođuju stvarajući nešto novo, treće.

„Konflikt proizvodi vatru, vatru afekata i emocija, i kao svaka vatra ima dva aspekta, sagorevanje i stvaranje svetlosti. (…) Emocija je glavni izvor svesti. Bez emocije nema promene od tame ka svetlosti niti od inercije do pokreta“, piše Jung. Ništa, dakle, ne postoji bez svoje suprotnosti, a razlikovanje suprotnosti je neophodno da bi se pojavila svest.

Kada shvatimo da je sukob preduslov svakog razvoja, postaje nam jasno zašto iz ljudskog života ne sme biti isključena ni Erida, tim pre što ta boginja ne otelovljuje samo razdor, neprijateljstvo i rat, već jednim svojim delom predstavlja i oličenje pozitivnog takmičarskog duha, odmeravanja, ogledanja. Na svadbu se, metaforično, mora pozvati i Erida; ona, štaviše, mora prisustvovati svakom životno važnom zbivanju, posebno kada je čovek nadomak nekog novog početka. Ukoliko je ne pozovemo i ne ugostimo, doći će i nepozvana, ali tada u gnevu i sa osvetničkim namerama.

Poput Eve sa svojom jabukom, i Erida donosi višu svest: svest o smrti kao ceni postojanja u ovostranoj realnosti, ali i o mestu prodora u ljudski život onog božanskog, transcendentnog. Uostalom, smrt se oduvek shvatala kao susret sa bogom. Ona je cena besmrtnosti.

Tek kada prihvati smrt čovek može da počne da stvara i oblikuje sopstveni život. Strah od smrti strah je od života; neretko se i javlja zbog neproživljenog života, zbog dubokog, nesvesnog osećanja da se nije živelo potpuno, do kraja, bez škrtarenja. Stoga samo onaj ko, poput Ahileja, hrabro živi, može otvorenih očiju poći i u smrt.

Poznato je da svakog pojedinca na početku ličnog razvoja, odnosno procesa individuacije, najpre očekuje suočavanje sa sopstvenom tamnom stranom i njeno osvešćivanje – osvešćivanje individualne Senke. Analogno tome, na početku evropske književnosti i zapadne civilizacije stoji Homerova pesma o ratu kao najsnažnijoj manifestaciji kolektivne Senke, pesma koja postaje veliki poziv čovečanstvu da se suoči sa svojom Senkom i osvesti je.

Jednako je važno osvestiti i želju za potpunim uništenjem neprijatelja, koja je u istoriji čovečanstva sveprisutna i ni u kom slučaju nije ekskluzivno vezana za drevne epohe i naroda. Čovek se, dakle, mora suočiti sa užasom saznanja za šta je sve, primera radi, u gnevu, lično sposoban, a ne za šta je, recimo u svom gnevu bio sposoban Ahilej. Koreni destrukcije počivaju u čovekovim htonskim dubinama; ta psihička sila prebiva i u nama samima.

Savremena istorija govori o vođenju „humanih ratova“, čiji ja navodni cilj odbrana i očuvanje osnovnih ljudskih vrednosti, određenog načina života i civilizacijskih tekovina. U dvadesetom i dvadeset prvom veku za ratom se poseže kako bi se, tobože, sprečio rat i sveopšta katastrofa.

Danas se, kako primećuje nemački pravno-politički mislilac Karl Šmit, vođenje rata opravda tvrdnjom da je to, tobože, „konačno poslednji rat čovečanstva“. „Takvi ratovi su, nužno, posebno intenzivni i nečovečni ratovi, zato što oni, prevazilazeći ono što je političko, neprijatelja istovremeno ponižavaju u moralnim i drugim kategorijama i moraju da ga pretvore u neljudsku gnusobu koja se mora ne samo suzbiti nego i definitivno uništiti, koja, dakle, nije više samo neprijatelj koga treba vratiti u njegove granice“.

No, Šmit nas podseća: „Ne postoji nikakva tradicionalna svrha, ne postoji ma koliko ispravna norma, ma koliko uzoran program, ma koliko lep socijalni ideal, ne postoje legitimnost ili legalnost koje bi mogle opravdati da se ljudi za njih uzajamno ubijaju“. Dragocen je Šmitov zaključak: „Čovečanstvo kao takvo ne može voditi rat, jer ono nema neprijatelja “ bar ne na ovoj planeti. Pojam čovečanstva isključuje pojam neprijatelja, pošto ni neprijatelj ne prestaje da bude čovek, i u tome ne leži nikakvo specifično razlikovanje. (…) Ako se neka država u ime čovečanstva bori protiv svog političkog neprijatelja, onda to nije rat čovečanstva, već rat za koji neka određena država pokušava da u odnosu na svog ratnog protivnika okupira jedan univerzalan pojam“.

Rat može i mora biti sagledan ne samo društveno-istorijski i politički, već i psihološki. Najdublji uzroci rata ne nalaze se u bilo kojim spoljašnjim, objektivnim razlozima, ili, kako se neretko veruje, u ekonomskoj nužnosti; oni počivaju u čovekovim psihičkim pobudama, koje se, opet, ispoljavaju u određenom, za to povoljnom trenutku. Uzrok ratova treba tražiti u nataloženim instinktima, bolje rečeno u aktiviranju mračnih neiživljenih sklonosti ljudske prirode, koje su prisutne u nesvesnom delu čovekove ličnosti.

Postoje vremena u kojima se tim silama ne može umaći; tada na površinu izbija „divlji“, zverski aspekt čoveka, koji počinje da uništava život i sva civilizacijska dostignuća.

Čovek tada pada na nivo životinje i sasvim gubi ljudskost, a instinktivni vidovi nesvesnog se ogoljeno ispoljavaju. Budući da su predugo bili potisnuti te stoga ostali neosvešćeni, oni traže da budu proživljeni.

Provala strasti aktivira vatru što teče venama svake kulture. Požar može buknuti i sve sagoreti, baš kao što se to desilo u Troji. Jer, kako primećuje Jung, „svaki iskorak iz naše velike nesvesnosti uvek je čovečanstvo koštao potoka krvi“. Cena koju su platili Trojanci bila je uništenje njihovog grada, naroda i svih kulturnih vrednosti koje su prethodno mukotrpno stvarali.

Razvoj ega dovodi se u vezu sa iskustvom zla i zločina, te je stoga posebno važno osvestiti i nikako ne gubiti iz vida da svaki čovek u sebi nosi zlo i seme uništenja. To saznanje nas, međutim, ne sme navesti da pokušamo da iskorenimo zlo, već da ga držimo u vidokrugu, ostavljajući prosotr za njega: prostor u sebi, u drugim ljudima i svetu koji nas okružuje. Ili, preciznije, treba mu dozvoliti da se ispoljava u malim dozama, na izvestan način ritualno, nikako ga ne potiskujući.

Čini nam se, međutim, da u slepoj rušilačkoj sili ili čovekovoj skamenjenosti pred njom, o kojima govori Simon Vej, posebnu strahotu predstavlja u njima prisutno odustajanje od svesti, odbacivanje ili napuštanje svesti, tog ekskluzivno ljudskog, mukotrpno stečenog i preskupo plaćenog dostignuća. Rušilačka priroda u čoveku strašnija je od svakog vulkana, zemljotresa, bujice i požara, od svake prirodne stihije, baš zato što ne dolazi od slepe prirode već od čoveka koji jeste i mora biti svesno biće, ali se tog dostignuća, posebno u ratu, odriče.

Tamna strana ljudske prirode ne može se suzbiti ili otkloniti bilo kakvim projektima, a posebno ne projektom „totalnog uništenja zla“. Zlo se, naprotiv, mora priznati, prihvatiti i uvažiti kao realnost. To je jedini način da se drži pod kontrolom. Samo pojedinac koji je svestan sopstvene tamne strane može izbeći masovnu psihičku zarazu nadirućeg zla, zarazu koja se uvek širi poput epidemije i na svom putu zahvata i ruši sve koje dotakne a koji nisu čvrsto ukorenjeni. Dubinsko-pihološki formulisano, infekciju kolektivnom Senkom može izbeći samo pojedinac koji je uspeo da integriše individualnu Senku.

Posleratna pesma

Nakon razaranja Troje, Grk Odisej će krenuti ka svom domu na Itaci, kako bi najzad živeo mirno, sa svojom suprugom, sinom i starim ocem. Trojanac Eneja će napustiti svoj grad u plamenu i potražiti novo boravište, mesto na kojem će iznova započeti život, stvoriti novi dom, zasnovati porodicu i postaviti temelje budućeg Rimskog carstva. A Homer će sačiniti svoju pesmu o ratu, sugerišući nam da se i nakon rata mogu, čak moraju, pisati stihovi.

Na početku beše rat 2

“Susret savremenog čoveka sa antikom, a tako je bilo u svim vremenima koja su svoj pogled upirala u starogrčku umetnost, više je izraz težnje za samopronalaženjem i kontaktom sa samim sobom nego sa starim Grcima” kaže Olivera Žižović u uvodu svoje knjige Ahilejeve suze (izdavač Fedon, Beograd 2018) posvećena analizi Homerove Ilijade

Držeći se ovakvog stava prema impozantnom nasleđu antike, autorka na stranicama ove studije razotkriva najdublje istine o ljudskoj prirodi i odnosima među ljudima koji se uvek iznova otvaraju pred svakom generacijom i svakim pojedincem.

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbog i oprema teksta redakcijski.