U dan pred doček Nove 2007. sretosmo, sticajem nekih neobičnih okolnosti, studente Uglješu Stošića i Nemanju Jakovljevića i njihovog prijatelja-na-točku Momira Kostića, trojicu biciklista koji su već premerili mnoge kilometre puteva po Srbiji, a sada se spremaju za daleke trase. Strasno su pričali o svojoj jedinoj želji za godinu koja dolazi. Toliko strasno i lepo da to vredi da se zabeleži u ovo vreme kada po strastima ove plemenite vrste pada prašina bljutave svakodnevne utilitarnosti. Dobili su reč

Osećaj na kvadrat

„Voziti bicikl po stranoj a nama bliskoj zemlji Rusiji, između Moskve i Sankt Peterburga, okolnim putevima valdajske visoravni – znači podići osećaj slatke neizvesnosti na kvadrat, znači susrete s novim ljudima, novim predelima kakve niko od nas do sada nije video. To znači doživeti široku rusku zemlju na sasvim nov način, na način koji nam ne mogu preneti ni televizija, ni novine, ni Puškin ni Šalamov ni Šolohov. Severozapad Rusije sa svojom divljom prirodom, šumama, rekama, jezerima, sa svojom istorijom, čeka nas kao knjiga koju treba pročitati, ali ne na silu, kao školsku lektiru, nego polako i s uživanjem, unapred žaleći što ova prelepa knjiga ima kraj…“.

„Daljine su privlačne… daljine su u nama… daljine nisu tako daleko…“, pokušavaju beogradski biciklisti da racionalno objasne svoj san o putu Moskva – Sankt Peterburg, na kojem uz pomoć pedala treba preći čitavih 1.300 kilometara. Već su nedeljama nagnuti nad mapama iz kojih proučavaju utvrđene etape puta: Moskva – Ržev – Ostaškov – Velikie Luki – Novgorod – Sankt Peterburg. Zvuči primamljivo?
„Voziti bicikl znači susresti se s drugačijom stvarnošću, svojim telom doživeti svaki kamen, svaku neravninu na putu. Svojim ušima čuti svaki zvuk predela kroz koji se prolazi, osetiti vetar i mirise. Videti čiste boje, nezagađene sigurnosnim staklima. Osetiti praiskonski strah od Prirode kada se sile udruže protiv bicikliste i podignu vremensku nepogodu na putu. Osetiti materinsku sigurnost kada se u šatoru i vreći za spavanje biciklista odmara posle dugog puta…“. Tako glasi san o vožnji biciklom. „Za jedan dan preći rastojanja koja se savremenim sredstvima pređu za par sati, a doživeti ono što se u savremenom svetu retko ili nikada ne doživi. Poželeti dobar dan usamljenoj seljanki koja žuri kući prašnjavim putem. Pozdraviti zemljodelca i podeliti s njim poslednju jabuku. Nabasati na kozu koja se jari. Nabrati punu kesu voća iz domaćinovog voćnjaka i popiti s njim kafu. Okupati se u planinskoj reci…“ – a ovo su iskustva Uglješe, Nemanje i Momira koji su do sada na točku stigli i do Rumunije i Crne Gore.