Janja Beč Nojman rođena je u kući na Dunavu u Zemunu. Diplomirala je tehnologiju na Univerzitetu u Beogradu a doktorirala sociologiju na univerzitetima u Zagrebu i Kembridžu. Od 1991. godine je antiratna a od 1994. godine i antigenocidološka istraživačica. Pisac je i predavač. Autorka je knjiga: „Zašto ratovi u Jugoslaviji“ (1993), „Pucanje duše“ (1997), „Sewing up the Blue“ (2002), „Arhipelag Atlantis“ (2004). Nominovana je za Nobelovu nagradu za mir 2005. godine.
Protekle sedmice, pod pokroviteljstvom predsednika Skupštine Vojvodine Bojana Kostreša, u poslaničkom klubu održana je promocija njene najnovije knjige „Darkness at Noon“. Knjiga je objavljena na engleskom jeziku i rezultat je postdiplomskog kursa „Ratni zločini, genocid i sećanje“, čija je autorka Janja Beč Nojman. Reč je o prvom i zasad jedinstvenom postdiplomskom kursu te vrste u regionu, pri univerzitetu u Sarajevu u kojoj je sada već peta generacija studenata i na kojoj predaju svetski stručnjaci za proučavanje genocida.

Prolazak kroz traumu

Kako se prolazi kroz traumu?

– Postoje metode koje koristim i koje su svetski priznate. Na primer, to je metoda profesora Dan Bar-Ona iz Izraela. Po njemu mi prvo moramo da sagledamo šta se desilo, kada se desilo i kome se desilo, ko su počinioci, ko su žrtve. Drugi nivo je stavljanje primera u kontekst – tada možete otkriti da li je konflikt pravni, istorijski, psihološki, sociološki i dr. Treći nivo je žestoka emotivna reakcija ukoliko uspete da prođete prva dva nivoa. Posle nje ide žestoka reakcija druge strane jer su u konfliktima uvek prisutne dve strane, a posle toga dolazi peti nivo – to je prolazak kroz traumu i zaceljivanje traume. To mi izučavamo već pet godina na međunarodnom postdiplomskom kursu. Moram pojasniti da je Univerzitet u Sarajevu samo dao prostor za Međunarodne postdiplomske studije „Ljudska prava i demokratija u Jugoistočnoj Evropi“ koji je bio deo Univerziteta u Bolonji. Dakle, kurs nije bio finansiran iz regiona. Bio je finansiran od strane Evropske komisije i italijanske vlade.

Želite da kažete da je svetu više stalo do utvrđivanja istine i organizovanja mera prevencije putem obrazovanja?

– Apsolutno. Svet shvata prvenstveno značaj prevencije. Već sada je na sceni, po svim kriterijumima, generacija koja se rodila malo pre rata, za vreme i neposredno posle rata. To su „deca rata“ o kojima mi malo znamo. Oni su odrasli u ekstremnom, čak ne ni nasilju, oni su odrasli u ekstremnoj surovosti. Mi ne znamo šta je njima u glavama. Znam jedino šta je bilo u glavama onih 200 studenata, koji su tokom pet godina prošli kroz studije. Znam koliko je njima bilo bolno da prođu kroz sve to. A, koliko je meni bilo teško da predajem nekome za koga na kraju školske godine saznajem da mu je 18 članova porodice stradalo, to samo ja znam. Ili da predajem nekome ko cele godine negira: nastava je na engleskom, svetski predavači, sve je super organizovano, a on celu godinu negira sve što se radi. Na kraju kursa, u Dubrovniku, taj student, Tanja Mrđa iz Banjaluke, ustane i kaže pred svima, a svaki student ima pravo na deset minuta izlaganja: „Ja ću kazati samo jednu rečenicu. Ja sam bila jedna od onih koji su poricali“. Znate li vi koliko je to značajno priznanje? To je nešto što je izuzetno teško. Ali, to ima svoje rezultate.

Duboko verujem da od našeg ličnog, privatnog, porodičnog pa do društvenog nivoa mnogo je bolje da prođemo kroz traumu nego da je prećutkujemo, guramo pod tepih, lažemo. To jeste teži put ali je to svakako bolji put. Član sam svetske Asocijacije za istraživanje genocida i uverena sam, kao i moje kolege iz sveta, da je to jedini ispravan put.

Bilo je to prvi put da se jedna knjiga o genocidu promoviše u zvaničnoj državnoj instituciji. Janja Beč Nojman je tom prilikom izjavila, uz zahvalnost Skupštini Vojvodine, da smatra da knjigu promoviše u jednoj vrsti „sigurne kuće“ jer da je promocija organizovana na bilo kom drugom javnom mestu ne bi bilo isključeno da kamenice polete prema govornicima. „Upravo zato ova knjiga nosi naslov „Pomračenje u podne“ zbog toga što živimo u mraku. Dokle god čovek ne otvori oči i sagleda šta se sve oko njega dešavalo i dokle god ne prizna da su se zločini događali, dotle ćemo biti u mraku“, naglasila je Janja Beč.
Mentalitet prećutkivanja u Srbiji doveo je do toga da njen rad, a ona je sada već svetski poznat stručnjak iz pomenutih oblasti, bude najviše ignorisan upravo u Srbiji. Ovaj intervju ima ambiciju da takav odnos bar malo koriguje.
Knjiga „Darkness at noon“ rezultat je postdiplomskih studija, koje ste organizovali pri sarajevskom univerzitetu. Možete li nam predstaviti šta se sve proučava u okviru kursa?
– Kurs „Ratni zločini, genocid i sećanja“ jedini je u celom regionu i on je jedina zvanična univerzitetska potvrda da ovde neko izučava „suočavanje s prošlošću“. U okviru njega mladi ljudi izučavaju genocid u Ruandi, Bosni i Hercegovini, uče o turskom genocidu nad Jermenima, autogenocidu u Kambodži i drugima kojima je, nažalost, XX vek bio prepun. Zločini i genocidi se predaju po svetu, ali ne i ovde kod nas. Taj podatak je veoma važan jer smo mi region koji je postgenocidni prema važećim kriterijumima Međunarodnog krivičnog prava. To je činjenica, a ne proizvod nečijeg mita ili nečije volje ili nečijeg sna. Mi jesmo postgenocidni region. Takvi regioni su najdublje traumatizirani regioni. Neprolazak kroz traumu, pojedinačnu ili kolektivnu, izvanredna je osnova da se tako nešto ponovo desi.
Kada govorim o abecedi genocida moram da istaknem da je u svetu prva rečenica prilikom izučavanja genocida: „Genocid je zločin države i njenih institucija i struktura“. Dva kriterijuma se uzimaju u obzir kada se pravi razlika između ratnih zločina i genocida i u međunarodnom pravu i u sociologiji: prvi kriterijum jeste da li je živa ideologija u postgenocidnom društvu koja je omogućila taj genocid, da li je živa i posle genocida koji se desio; i drugi je: da li su se društva distancirala posle načinjenog genocida i to ne samo u pravnom smislu, već i u kulturi, nauci, umetnosti, obrazovanju, politici i dr.
Ono što se, takođe, svuda u svetu predaje i ono što predstavlja osnovu predavanja o genocidu jeste: „Poricanje genocida je poslednja faza genocida“. To je, takođe, izuzetno važno.
Kako Vi vidite ovaj naš postgenocidni region?
– Pomenula sam prolazak kroz traumu. Ovaj region je bio periferija velikih carstava – Otomanskog, Austrougarskog, komunističkog, fašističkog, a periferijski regioni imaju ono što se u psihologiji zove „psihologija zadnjeg dvorišta“ koju karakteriše uglavnom vrlo nizak nivo samopoštovanja. Potiskivanje trauma taj nivo samopoštovanja još više snižava. Ovaj region vekovima nije prošao kroz svoje traume u kulturi ćutanja, u kulturi mitova, u kulturi laganja. Moj kurs ima u podnaslovu: „Govori, slušaj, promisli i veruj ponovo“. Iako to zvuči kao da je sačinjeno kao slogan za decu, to nije to jer mi smo ponikli iz kulture koja ne zna da govori, da iskaže, mi nismo naučili da slušamo. Radeći u svetu naučila sam da ukoliko hoćemo da nas iko sluša prvo mi moramo da naučimo da jasno govorimo bez laži i da naučimo da slušamo druge.
Da li je Vaša najnovija knjiga „Darkness at noon“, kao i prethodne, čin protiv ćutanja?
– Ova knjiga je kao ruka, kao dlan, ona je mala knjiga i kao što je Laslo Vegel rekao na promociji, ona je nežna knjiga iako ima stravične tekstove u sebi. To je zbirka tekstova onih koji su na kursu bili predavači. Knjiga je na engleskom i zato što je nastava bila na engleskom, ali i zato što na našim jezicima ova knjiga nikom ne treba. Da nekom treba, preveli bi je. Ona je namenjena studentima i svakome ko želi da prođe prvi nivo znanja šta se desilo, kako se desilo i kome se desilo. Da razume mehanizam ne zla, nego mehanizam ubijanja. Mehanizam zla uvek postoji a mehanizam ubijanja ne postoji uvek. Kada se on javlja? Mi na kursu radimo komparativno: i Kambodžu, i Argentinu i Sudan i Kongo i Bosnu i Hercegovinu i proučavamo taj mehanizam. U ovoj temi nema pojednostavljivanja jer je svako pojednostavljivanje opasno. Zato mi to radimo i interdisciplinarno. Proučavamo i istoriju i međunarodno pravo i psihologiju, i sociologiju, i filmove, i literaturu… Na sve te načine se mehanizam iskazuje. Samo Međunarodno pravo nije dovoljno.
Argentina je imala potencijal da posle tiranije, koju su imali za vreme hunte, sudi generalima vojne hunte. Ali je Argentina imala i pisca. Ernesto Sabato je bio predsednik Komisije koja je utvrđivala zločine i on je imao apsolutni dignitet i kredibilitet da to vodi. Radili su istragu. Sve žrtve, i to je svuda u svetu tako, to je pravilo, hoće da se sudi svima. Međutim, novac, vreme, potencijal sudskog aparata ograničavajuće su okolnosti. Sabatova komisija je imala godinu dana i napravili su izveštaj u kojem su od 50.000 stranica dokumenata stigli do 8.600 nestalih u Argentini. Policijske i vojne strukture u Argentini i danas tvrde da se to uopšte nije desilo. Umereniji iz tih struktura kažu: „Pa dobro, bili su neki teroristi“, a roditelji tvrde da ih je bilo 60.000. To su te igre brojevima. Ali, Argentina je bila u stanju da sudi javno svim generalima koji su bili vođe hunte. Luis Morelo-Okampo je imao samo 26 godina kada je bio pomoćnik tužioca. Zašto? Zato što su svi ostali, oni stariji, bili duboko uvučeni u tu strukturu koja je ubijala. To suđenje je bilo početak ozdravljenja tog društva i početak ponovnog verovanja u pravdu. Ipak, to što se događalo u Argentini nije pravilo.
Da li je ovo teško raditi?