Ne krivite tranziciju

Deset godina Danasa proteklo je, kada je o ekonomiji reč, u vremenu mukotrpne i teške tranzicije koja još traje, a kraj joj se ne nazire. Taj povratak u kapitalizam nigde nije bio bezbolan, ali je u Srbiji bio bolniji nego u većini drugih država. Pri tom, tranziciju okrivljuju i za ono za šta ona uopšte nije kriva. Za ratove koji su vođeni i završeni bombardovanjem, za sankcije koje su ljude ostavile bez posla, za hiperinflaciju koja je potpuno dokrajčila privredu i osiromašila celo društvo nije kriva tranzicija. Kad se sve sabere biće da smo ipak žrtva ne toliko loše tranzicije koliko loše politike.
Ekonomisti se ne slažu o tome kada je kod nas tranzicija počela. Neki od njih misle da pre oktobarskih promena u vreme Miloševića nikakve tranzicije nije ni bilo. Naravno da greše. Ako je tada vladao diktatorski socijalizam, kako onda da se u tom socijalizmu izrodilo toliko bogataša? Reč je o pljačkaškom i kriminalizovanom sistemu u kojem je većina ljudi postajala sve siromašnija, dok su ljudi bliski vlasti sticali bogatstva često preko šverca, kršenja zakona, ali i preko čistog kriminala. Mediji su čak za takve izmislili i poseban izraz „kontroverzni biznismen“, što je značilo da se priča o njegovim kriminalnim rabotama, ali da mu zvanično ništa nije dokazano. Poreklo bogatstva je sumnjivo, ali zvanično to poreklo niko ne istražuje, niti mu to pada na pamet. Najveći broj tih ljudi je tako stečena bogatstva sačuvao do danas. Mnogi su to bogatstvo i uvećali. Neki su, dakle, dobro prošli. A ostali?
Privatizacija je, zapravo, počela još u vreme pred raspad Jugoslavije kada je premijer bio Ante Marković i nije bila usmerena na bogataše nego na obične građane. Zaposleni u privredi tada su počeli da na otplatu kupuju akcije svojih preduzeća, ali je onda stigla hiperinflacija pa su ljudi to iskoristili i mnogi za sitne pare kupili krupne pakete akcija. Kasnije je donet zakon kojim su te sitne pare valorizovane na njihovu stvarnu vrednost, čime su efekti ovog zakona najvećim delom poništeni. Radnicima je u najboljem slučaju od ove privatizacije ostalo vlasništvo od najviše deset odsto preduzeća, ali takvi primeri su sasvim retki. Zbog malog procenta udela u vlasništvu većini zaposlenih od tada uplaćenih akcija nije ostalo baš ništa. Nije valorizovana jedino kupovina stanova. Mnogi stanovi koji danas vrede po stotinjak hiljada evra otkupljeni su za samo 50 ili sto maraka. Niko danas i ne pomišlja da te uplate valorizuje i stanove vrati u državno vlasništvo, niti bi imalo ikakvog smisla i opravdanja da se to uradi. Vrednost stanova u socijalističkoj privredi je, inače, bila čak veća nego ukupna vrednost privrednih objekata, tako da je polovina državnog bogatstva praktično poklonjena.
Drugi talas privatizacije krenuo je u vreme Miloševićeve vlasti 1996. godine, kada je donet zakon prema kojem je svaki zaposleni, bez obzira na to da li je radio u privredi ili van nje, kao i svaki penzioner, stekao pravo na besplatne akcije u vrednosti od 400 maraka po godini staža. Poklon je bio baš izdašan, ali je već tada bilo jasno da akcija u toj vrednosti neće biti dovoljno za sve. Preduzeća koja su odlučila da krenu u privatizaciju mogla su da podele 70 odsto knjigovodstvene vrednosti kapitala. Prednost u dobijanju akcija imali su zaposleni i penzioneri preduzeća o kojem je reč, a ako preostane kapitala mogli su se javljati i drugi – penzioneri, zaposleni u prosveti i zdravstvu, vojna lica…
Problem je bio samo u tome da zakon nije obavezivao preduzeća da krenu u ovu podelu akcija, pa većina to nije ni učinila. Ne zbog toga što su radnici bili nezainteresovani za besplatne akcije, već što su direktori preduzeća bili uvereni da im je sigurnije i bolje da ne dele akcije, jer su sa statusom društvenog vlasništva mogli da se ponašaju kao da su preduzeća njihovo vlasništvo. Bilo je, međutim, i onih koji su stvari posmatrali drugačije.
Efekata te Miloševićeve privatizacije na kraju je ipak bilo. Zaposleni u Apatinskoj pivari, Knjazu Milošu, Niškoj fabrici duvana, Hemofarmu, Večernjim novostima i još nekim preduzećima dobili su zahvaljujući zakonu uz 1996. godine prava mala bogatstva, ili bar pristojne sume koje su znatno mogle da poprave standard. Uzgred, kada su te akcije prodavane čula se i priča kako je u Aranđelovcu održavan neki seminar prosvetnih radnika koji su čuli za podelu besplatnih akcija u Knjazu Milošu i masovno se prijavili za tu podelu. To je lep primer koji pokazuje da su profitirali i oni promućurniji, a ne samo oni koji su bili zaposleni u dobrim preduzećima čiji su direktori bili dovoljno mudri da se odluče za podelu akcija. Kažu, inače, da su u upisivanju besplatnih akcija bili najorganizovaniji penzionisani oficiri i da su i oni u ovoj privatizaciji dobro prošli. Akcija iz ove privatizacije još ima u privatnim rukama, ali je zakon odavno prestao da važi – besplatnih akcija više nema.
Treći talas privatizacije krenuo je posle oktobarskih promena i ljudi tom talasu najviše i zameraju. Neka preduzeća su veštački osiromašena, a onda prodata za sitan novac. Druga su kupljena sumnjivim kapitalom, a njihovi vlasnici uopšte nisu zainteresovani za proizvodnju ili prosto ne umeju da je organizuju. Mnogo je primera da su ljudi nezadovoljni novim vlasnicima, ali ima i suprotnih primera. Prodaja Smederevske železare mnogima je ličila na poklon, ali se pokazalo da je to zapravo bio pun pogodak. Američka firma US Steel je večitog gubitaša pretvorila u najvećeg izvoznika u Srbiji. U krugu uspešnih privatizacija su i Beočinska cementara i Niška fabrika duvana. Tamo gde su u Srbiju stigle ozbiljne firme one su napravile i ozbiljan posao. Da je politička situacija ovde bila stabilnija i tih ozbiljnih stranih firmi bilo bi više, a radnici i građani bi bili zadovoljniji.
Četvrti talas privatizacije bi tek trebalo da krene. Tek izabrana Vlada Srbije trebalo bi da realizuje obećanje da besplatne akcije dobiju i oni koji ih dosad nisu dobili. To joj svakako nije hitan posao i ovu podelu ne treba očekivati brzo. Mnogi od te podele mnogo očekuju, ali teško da će sada svi dobiti neki veliki novac. Računice pokazuju da je stotinjak evra, a i to na rate, maksimum što se može očekivati. A čekanje će dugo trajati.
Rasprodaja preduzeća, dakle, većini radnika nije donela neku neposrednu korist. Koristi će biti tek kada privreda počne bolje da funkcioniše i kada stignu domaći ili strani vlasnici koji će umeti bolje da koriste potencijale preduzeća. A da bi privreda bolje funkcionisala potrebna nam je dovoljno mudra vlada koja će odlučnije krenuti u reforme i približavanje propisa Evropskoj uniji i – politička stabilnost.