Nedelja na točkovima

Realizovali smo je na njihov poziv a sa idejom da slovenačkoj publici odabirom od 86 umetničkih dela i radove 37 umetnika stvorimo izložbu koja je istovremeno ogledalo umetničkih kretanja u srpskoj likovnoj umetnosti i istorije naše kolekcije.

U savršenom izložbenom prostoru, dela odlično izgledaju a brojna publika je sinoć bila oduševljena.

Među posetiocima ministri kulture obe države, brojne muzejske kolege, stari prijatelji Slovenci, naši koji duže ili kraće žive u LJubljani, ali i brojni prijatelji koji su došli čak iz Novog Sada i Peruđe zbog izložbe.

Tu je i Milan Kučan, kao veliki ljubitelj umetnosti.

Sa kolegama iz Narodne galerije Bojanom Kuharom i Andrejom Smrekarom moja koleginica Jelena Ognjanović i ja sumiramo utiske sa sinoćnjeg otvaranja i nazdravljamo uspehu.

Nakon toga pravo Art poslepodne.

Gostujemo u stanu /ateljeu našeg prijatelja Romana Uranjeka, koji je zajedno sa Radenkom Milakom kod nas realizovao izložbu DATES.

Prisustvujemo nastanku umetničkog dela, uživamo u njegovoj kolekciji.

Privilegija!

Veče završavamo u čuvenom restoranu As, kažu najboljem restoranu u LJubljani koji naravno drži naš čovek iz Kule, Raspopović. Fenomenalni specijaliteti, vino kuće a moji prijatelji iz Italije očarani uslugom i kvalitetom hrane.

Petak, 31. januar

Kako je svaki uspešan posao zasnovan na poverenju i naša izložba u LJubljani nastala je na dugogodišnjem prijateljstvu i saradnji sa direktoricom Barbarom Jaki.

Zato, na kraju oproštajna kafa u njenoj kancelariji. Uz čuvene novosadske Eugen čokolade, kao univerzalni poklon za sve prilike, razgovaramo o daljoj saradnji.

Dogovaramo da 2022. godine priredimo izložbu iz kolekcije Narodne galerije Slovenije kod nas i to u godini u kojoj obeležavamo 175 godina Galerije Matice srpske.

Posle podne se spuštamo do Pirana, grad dragulj u Istarskom zalivu koji je najavio kandidaturu za Evropsku prestonicu 2025. godine. Iz iskustva znam da je pred njima dug i uzbudljiv puta ali verujem da Piran to zaslužuje.

Ručamo kod moje prijateljice Andreje Rihter, predsednice Foruma slovenskih kultura, organizacije koja se bavi promocijom i povezivanjem nasleđa i savremene umetnosti slovenskih država. Kuća na vrhu brda s pogledom na Piranski zaliv.

Čist hedonizam!

Subota, 1. februar

Danas je otvaranje Rijeke kao Evropske prestonice kulture.

Jako se radujem jer sa nestrpljenjem očekujem narednu godinu kada će to biti Novi Sad.

Interesuje me kako će to sve izgledati jer ih pratim i sarađujem nekoliko godina.

Odlučila sam se da otvaranju prisustvujem nezvanično, kao običan turista.

Putujemo gradskim autobusom od Opatije do Rijeke.

Slušamo komentare lokalaca i očekivanja od te posebne večeri za sve njih. Obilazimo, a šta bi drugo nego Muzej savremene umjetnosti u kom je prethodne večeri otvorena nesvakidašnja izložba Davida Maljkovića „S kolekcijom“.

Šetamo gradom u kome je sve ukrašeno zastavama a od posvuda se čuje muzika. Na ulicama pregršt ljudi svih doba i nacionalnosti. Pobedu odnosi vesela atmosfera uprkos lošem vremenu.

Budući da počinje kiša sedamo u restoran na rivi i u društvu lokalaca pratimo otvaranje.

Ispred nas je u daljini scena na kojoj se odvija Opera industriale ali su svuda ekrani preko kojih se lepo prati događaj.

Tokom jutrašnjih najava na TV bila sam skeptična najavom programa. Vriska, varničenje, klepetanje zvona, 25 električnih gitara nisu mi obećavale umetničku dimenziju po mom ukusu.

Ali, na tom mestu između lučkih dizalica, magacina, malih barki i raskošnih jahti, ambijent luke, prostranstvo mora i miris gareži bili su savršena scena za muzički doživljaj jedinstvene opere.

I konačno završetak programa izvođenjem pesme „Bella Ciao“ otvorio je revoluciju Rijeka 2020 pod nazivom Luka različitosti.

Fascinira me što se niko ne žali na kišu, hladnoću ili kvalitet programa.

Svima je super što se to dešava i ponosni su.

Svi pozitivno komentarišu u autobusu.

Gospođa pored mene kaže: muzika nije bila po mom ukusu, ali mi je drago što sam ovo doživela i bila deo ovog spektakla.

I ja sa njima delim taj osećaj, iskreno verujući da je to smisao Evropske prestonice.

Nedelja, 2. februar

Povratak kući. Divno je putovati, obilaziti lepa mesta, videti drage ljude. Ali, nema ništa lepše od povratka domu svome.

A tu pozorište u kući!

Naravno, tokom prethodnih dana malo dete se razbolelo, od njega i srednji sin.

Samo se najstariji drži!

Na svu sreću tu je baka servis koji je, kao i uvek, sve držao pod kontrolom.

Ulazeći u stan čujem čuvenu rečenicu: „mama mi smo jako gladni“ i s vrata počinjem da kuvam, a šta drugo nego špagete.

Ponedeljak, 3. februar

Prvi dan u kancelariji posle sedam dana.

Posla preko glave! Rešavam svakodnevne stvari, gostujem na Novosadskoj televiziji povodom izložbe u Sloveniji i sedam u kola put Beograda.

Moj dragi kolega Slobodan Nakarada ima oproštajnu zabavu.

Od prošle nedelje više nije v. d. direktora Muzeja savremene umetnosti, iako je učinio izuzetne stvari za tu ustanovu: Otvorio je rekonstruisani muzej posle 10 godina i priredio fenomenalnu izložbu Marine Abramović – „Čistač“.

Ali, nažalost dok se pakuju dela Marine Abramović i on pakuje svoje stvari. Neobičan prizor: prazna kancelarija bez i jedne stvari, a puna kolega iz MSU.

Dirljiv oproštaj sa saradnicima.

Utorak, 4. februar

Početak godine je vreme pravdanja i planiranja, odnosno pisanja izveštaja i usvajanja planova. S tim u vezi danas sednice Nadzornog i Upravnog odbora.

Priča o onom što je bilo i što će tek biti…

Sreća je kad u tim telima važnim za uspešno delovanje muzejske ustanove imate dobronamerne ljude koji vas podržavaju i razumeju pa sve funkcioniše.

Timski rad je osnov za kvalitet rada u muzeju.

Za nama je fenomenalna godina puna velikih uspeha i nagrada a ispred nas, kao i uvek, ambiciozna sledeća i još ambicioznije naredne dve.

Za 2021. godinu pripremamo niz programa za Evropsku prestonicu.

Maštamo kao nikad pre da napravimo nešto dosad neviđeno, za Novosađane da budu ponosni i strance da dožive najbolje od naše kulture.

Posle podne opet Beograd…

Sreda, 5. februar

Opet sastanci, sastanci i sastanci.

U toku je pisanje Zakona o muzejima koji treba da uredi tu oblast kulture i stvori uslove za njeno bolje i savremenije funkcionisanje.

Pravi momenat za tu aktivnost.

Odlična grupa posvećenika i stručnjaka koja iskreno veruje u važnost ovog posla zaseda već treći put a tek će… bar šest meseci, jer se zakon ne može napisati preko noći.

A zatim, sastanak izvršnog odbora Nacionalnog komiteta ICOM-a, odnosno svetske muzejske organizacije i opet brojna pitanja kako bolje, kvalitetnije profesionalnije doprineti razvoju struke.

U povratku iz Beograda, svraćam na aerodrom da pokupim goste koji dolaze na veliku međunarodnu konferenciju Muzeji, Mladi aktivizam koja počinje sutra.

Namera nam je da kroz razmenu iskustva sa kolegama iz Austrije, Francuske, Italije, Poljske, Slovenije, Hrvatske i Srbije stvorimo platformu za otvaranje muzeja ka mladima, da kreiramo muzeje za mlade koji će biti mesta aktivizma, kreativnog razmišljanja i napretka zajednice. Iluzija ili realna očekivanja?

Videćemo narednih dana…

I na kraju dana doček mog dragog prijatelja Alesandra Debona, muzealca iz Valete.

Prvi put je u Srbiji jer učestvuje na našoj konferenciji.

Kao direktor muzeja čije formiranje i otvaranje je bilo jedan od najvažnijih projekata na Malti u okviru Evropske prestonice kulture pričaće nam o modelu formiranja stalne postavke, odnosu muzeja i lokalne zajednice, muzejima kao mestu dijaloga i kohezije i budućnosti umetničkih muzeja.

Jako se radujem jer smo dogovorili da imamo kao neku formu otvorenog intervjua pred kolegama i publikom.

On se potpisuje kao muzejski mislilac i to me oduševljava.

Želim biti on kad porastem!

Sve u svemu, iza mene je još jedna burna nedelja na točkovima.

Od LJubljane, preko Pirana, Opatije, Rijeke, Beograda do Novog Sada.

A sve se u mom životu zapravo vrti oko muzeja i poslednjih par godina oko Evropske prestonica kulture.

Ne bih to menjala, ali bih bar ponekad malo usporila.

Autorka je upravnica Galerije Matice srpske i predsednica UO Fondacije „Novi Sad 2021“ – Evropska prestonica kulture