Kipar sam obilazio u januaru 2008. godine.
Oštra i hladna bura rasterala je tanke oblake, koji su jedva ispustili nekoliko kapi kiše, a onda se okomila na more podižući kratke, ali belim krunama bogate talase.
Rt Kiti smatra se najjužnijim delom Evrope.
Možda je baš tu počela uzburkana povest kontinenta, koja se ne smiruje.
Svojim položajem i bogatstvom Kipar je od davnina privlačio mnoge koji su hteli njime da ovladaju.
Njihovo brodovlje ni do danas ne da moru mira.
U bronzano doba dolaze Grci, potom Feničani. Egipćani ga osvajaju 1600. godine stare ere.
Posle njih smenjuju se Asirci, Perzijanci, Aleksandar Makedonski, Rimljani. Propašću Rimskog carstva Kipar ostaje u sastavu Vizantije.
Arapi ga povremeno zauzimaju.
U 12. veku krstaši, predvođeni engleskim kraljem Ričardom Lavljeg Srca, osvajaju Kipar i na ruševinama starog osnivaju današnji grad Limasol.
Kralj prodaje ostrvo vitezovima Reda sv. Jovana, a oni francuskoj porodici Lizanjan.
Mlečani osvajaju Kipar 1489, a turski sultan Selim II ih potiskuje 1571. godine.
Od tada pa do 1878. je pod Turcima, kad postaje britanski protektorat, odnosno kolonija.
Unošenjem razdora i semena zla među Grke, kojih je na ostrvu oko 80 odsto, i Turke, nastaje kriza koja još traje, naročito oko eksploatacije nafte i gasa sa morskog dna.
Kipar se izborio za nezavisnost 1960. godine, a Turci vrše invaziju 1974. i od tada je ostrvo podeljeno na četiri dela: grčki, turski, engleske vojne baze i liniju razdvajanja.
Svako od osvajača ostavio je neki trag.
Naročito hrišćani koji na ostrvu deluju od prvog veka.
Na Kipru je rođen apostol Varnava, koji zajedno sa apostolom Pavlom već od 45. godine misionari.
Kiparska pravoslavna crkva stekla je autokefalnost još na Trećem Vaseljenskom saboru u Efesu 431. godine.
Pre toga monaštvo se uveliko širi i podižu se prvi manastiri.
Zanimljivo je da već u V veku carigradski patrijarh odobrava poglavaru Kiparske pravoslavne crkve da nosi purpurnu mantiju, vladartski žezal i da se potpisuje crvenim mastilom, kojim su se potpisivali vladari, a zelenim mastilom patrijarsi.
Običaj koji je ostao do naših dana.
Treba naglasiti da je arhiepiskop Makarios III 1960. godine, kad Kipar postaje republika, postao njen prvi predsednik.
Kipar obiluje brojnim hrišćanskim znamenitostima.
Na primer, u crkvi Angeloktistos nalaze se vizantijski mozaici iz VI veka.
Za ovu priliku pažnju poklanjam crkvi posvećenoj svetom Lazaru, Isusovom prijatelju.
To, naravno, nije slučajno, jer kad je Isus vaskrao Lazara posle četiri dana, Jevreji su ga hteli ubiti. Lazar je izbegao na Kipar i tu postaje episkop.
Po legendi živeo je još trideset godina.
Na Kipru je i sahranjen.
Kad je u IX veku pronađen njegov grob, a grob ili sarkofag se na grčkom jeziku kaže larnaks, nad njim je 890. godine podignuta crkva.
Od reči larnaks nastalo je ime Larnaka, grada goji se tu razvio.
Bilo je to vreme vizantijskog cara Lava VI Mudrog, koji je svečeve mošti preneo u Carigrad.
U to vreme Vizantija postaje sila, jer period koji je prethodio, poznat u istoriji po borbi onih koji nisu poštivali ikone i onih koji jesu, vodio je u propast.
Pobeda poštovalaca ikona imala je odjeka i na Kipru i to mnogo godina nakon pomenutih krvavih događaja.
Naime, kad je na temeljima stare Lazareve crkve u Larnaki u XVII veku sagrađena nova, koja i danas postoji, u njoj je postavljen jedan od najlepših ikonostasa uopšte sa čak 120 ikona!
Delo ikonopisaca Hadži Savasa i Hadži Mihaela. Ima i nekoliko ikona iz XII veka.
Posebno su lepi rezbareni ukrasi sa motivima grožđa.
Samostalna kiparska pravoslavna crkva stalno je bila izložena unijaćenju i islamizaciji.
Jedno vreme je bila pretvorena u rimokatoličku i tada su pravoslavni sveštenici morali klečati pred rimokatoličkim biskupom.
Turci su je pretvorili u džamiju i kaluđerima su često stavljali samar na leđa i jašili ih. Godine 1589. vraćena je pravoslavcima.
U crkvenoj porti nalazi se lapidarijum sa izvanredno oblikovanim poklopcima i nadgrobnim spomenicima engleskih velikodostojnika.
Najveći praznik koji ova crkva slavi je Lazareva subota. Tada, i uopšte o Vaskrsu, hiljade vernika iz čitavog sveta posećuju grob Sv. Lazara.
Sažeti novinski način pisanja često je nezahvalan, jer neminovno mora da izostavi neki važan sadržaj.
Kad je reč o Kipru dva je teško zaobići, muzej Pierides u Larnaki i spomenik kamenu u selu Kakopetrija.
Porodica Dimitrosa Pieridesa (1811-1895) sakupila je oko hiljadu predmeta drevnih civilizacija i tako omogućila da se istorija Kipra prati od neolita do vremena Vizantije.
Što se tiče spomenika kamenu u Kakopetriji, on već svojim postojanjem, kao jedinstven na svetu, zaslužuje pažnju.
Kakopetrija se stisnula u kamenom klancu reke Karkotis u podnožju Trodosa, najvišeg vrha Kipra (1951 m).
Ime je dobila po tvrdom, crnom kamenu koji je okružuje.
Selo je sačuvalo autentičnu seosku arhitekturu, pa je i po tome značajno.
Međutim, u selu se nalazi spomenik kamenu u obliku jajeta.
Zovu ga Petra tou androginu, što znači kamen za muško i žensko.
Posle venčanja mladenci, uz pratnju sveštenika i svatova, tri puta obilaze spomenik.
Veruje se da to pomaže da brak bude dug i plodonosan.
Molitve su očigledno uslišane, jer da nisu pitanje je da li bi Kiprani opstali s obzirom na nedaće koje su ih pratile kroz istoriju.
Možda bi sličan spomenik kamenu dobro došao i narodima koji muku muče sa natalitetom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
