Ni protiv Srbije ni protiv Ahtisarija

Na predlog ambasadora Rusije u Ujedinjenim nacijama Vitalija Čurkina, Misija Saveta bezbednosti UN na ambasadorskom nivou u poseti je Kosovu i Metohiji, a Vlada Srbije od nje očekuje da se upozna sa činjeničnim stanjem i uslovima života tamošnjih Srba. Šef Misije Johan Verbeke, belgijski ambasador u UN, naglasio je da je cilj misije da nakon posete Beogradu i Prištini i „opipavanja pulsa“ na terenu, Savet bezbednosti dobije „izbalansiranu sliku“ situacije na Kosovu, dok se zvanična Srbija nada da će ta slika izbeći dosadašnje frizirane izveštaje i Potemkinova sela. Zvanična Priština Misiju doživljava kao još jednu „stepenicu“ koja se mora preći ka „konačnom cilju“ koji je za albanski politički vrh „sve izvesniji“. U diplomatskim krugovima, Misija se doživljava i kao posledica „ruskog manevra“, kao „ruski test Ahtisarijevog plana“, ali i kao „prolongiranje“ i „uzimanje daha“.

Usaglašeni Tadić i Koštunica

Razgovori koje su Tadić i Koštunica vodili sa ambasadorima Saveta bezbednosti demantovali su spekulacije da između njih postoje nesuglasice u vezi sa Kosovom i da bi to mogao biti jedan od glavnih razloga zašto još nije formirana vlada Srbije. I Dušan T. Bataković, član Pregovaračkog tima Srbije za Kosovo i Metohiju, za Danas je potvrdio da su nastupi predsednika i premijera bili usaglašeni, a da su ambasadori Saveta bezbednosti dobili „sliku sa dovoljno detalja“. Za Batakovića ovo su bili „više nego korisni susreti na kojima su na jedan zaokružen način predstavljeni stavovi Srbije o rešavanju problema“. Iako se do skora mogao steći utisak da je Ahtisarijev plan jedina opcija, a da mu je alternativa status kvo, za koji se sad svi slažu da je neodrživ, Bataković ukazuje da je ideja o suštinskoj autonomiji „izazvala dobar utisak“ kod ambasadora.

Uglavnom, dolazak Misije pratila je očigledna konfuzija, jer niko od zvaničnika u Beogradu, do pre neki dan, nije najpreciznije znao plan poseta, i odnos „kancelarijskih“ i „terenskih“ razgovora.
Predlog ruskog ambasadora „oberučke je prihvaćen“ od strane Srbije, a na njega su neke članice Saveta bezbednosti pristale „nevoljno“, kako kažu srpski zvaničnici. Iako Unmik dva puta godišnje podnosi izveštaje o stanju standarda i ispunjavanju Rezolucije UN 1244, dosadašnji redovni izveštaji Unmika uglavnom su bili frizirani, kako ukazuje Slobodan Samardžić, koordinator Pregovaračkog tima Vlade Srbije o Kosovu i Metohiji. On je uveren da članice Saveta bezbednosti imaju izveštaje o pravom stanju stvari, ali mnoge od njih su bile spremne da zatvore jedno, ili oba oka na realnu sliku. Srbija pred Misiju izlazi sa jakim argumentima: Činjenica je da je na Kosovu napravljeno etničko čišćenje, da je proterano dve trećine nealbanskog stanovništva, njih 250 hiljada, od kojih su 200 hiljada Srbi. Iako Unmik govori da se vratilo 10 odsto proteranih, vratilo se, ističu srpske vlasti, svega nekoliko procenata. Na Kosovu je i 150 spaljenih crkava i manastira, od čega 30 samo u martovskom pogromu. Samardžić se pita čemu nova rezolucija UN o Kosovu , ako ni prethodna, 1244, nije ispunjena u pogledu bezbednosti, ljudskih prava i povratka?
Srbija je nastojala da Misiji UN sugeriše da tokom boravka na Kosovu što više bude na terenu, da obiđe srpske enklave, da razgovara sa običnim ljudima i starešinama spaljenih crkava i manastira, „a što je delom prihvaćeno“. Iako pristigli ambasadori priznaju da je Misija „kratka“, oni nisu propustili da srpskim vlastima skrenu pažnju i da je „izuzetna“, jer Kosovo nije jedina tema Saveta bezbednosti, a toj „izuzetnosti“ doprinosi i molba da se „uvaže komplikovani logistički zahtevi Misije“.
Predsednica Koordinacionog centra za Kosovu i Metohiju Sanda Rašković Ivić izrazila je „doziranu skepsu“ povodom mogućih učinaka Misije, što zbog njenog kratkog trajanja, što zbog činjenice da se „iz helikoptera (kako će Misija putovati), ne može videti sva strahota i beda spaljenih srpskih kuća u kojima su čak i cigle raznesene“. Prema njenim rečima, kap koja je prelila čašu u „monitoringu“ Kosova bio je izveštaj šefa Unmika Joakima Rikera na osnovu koga se stiče utisak da umesto Kosova, on opisuje švajcarsku federaciju. Misiju UN, vlasti Srbije podsećaju na surove egzaktne podatke da je od 1999. godine na Srbe izvršeno sedam hiljada napada, od toga 4. 585 iz vatrenog oružja. Od tada je ubijen 931 Srbin i nealbanac, a još niko zbog toga nije u zatvoru. Iako se za mnoge slučajeve „vrše istrage“, to ne umanjuje sliku o Unmiku koji, smatraju u Vladi Srbije, „ignoriše stanje stvari“. Opet, s albanske strane, iznosi se protivargument da je bilo „samo“ 29.800 zahteva za povraćaj imovine, i da su svi srpski zahtevi obrađeni.
Pored posete vladici Artemiju u Gračanici, Vlada Srbije je sugerisala Misiji da poseti i prihvatni centar – „kontejnersko naselje“, koje se nalazi svega jedan kilometar od središta eparhije. Pored niza enklava, iz Vlade Srbije su sugerisali Misiji da poseti i „indikativno“ selo Svinjare, obnovljeno nakon 17. marta, „da se uvere zašto se ljudi ne vraćaju“, jer je „devastirano i ono što je tamo bilo urađeno“. Rašković Ivić je pozvala ambasadore da dođu i do graničnog prelaza Rudnice gde su stigli interno raseljeni Srbi da bi demonstrirali želju za povratkom.
Samardžić je negirao da je kamp kod Rudnice i pokušaj povratka „režiran“, ili „radna obaveza“, kako neki cinično primećuju, ističući da Srbi imaju potrebu da pred UN ukažu na svoju muku. Misija nije posetila prihvatni centar u Krnjači, najbliži Beogradu, iako je to najavljivano kao predlog. Izostala je i poseta kampu kod Rudnice, na koji se „tipovalo“. Iako je šef Misije Johan Verbeke u četvrtak u Beogradu insistirao na zadatku prikupljanja informacija, bez prejudiciranja, najava da će ambasadori pored srpskih enklava posetiti i jedno albansko selo, i jednu „multietničku zajednicu“, sa srpske strane širi skepsu o „razvodnjavanju“ priče. Skepsu donosi i „evropski kontekst“ Misije, što bi moglo da znači najavu „obeštećenja“ Srbije evrointegracijama u onome što Verbeke naziva „globalnom jednačinom“. Ambasadori su od Koštunice i Tadića dobili potvrdu pozicija srpske strane, „rezime i sintezu“, ali je premijer tempirao stvari kako bi „dodatno artikulisao“ ono što on naziva „nadgledana autonomija“, a iza čega se, nazire nada, kako se ponegde dalo čuti, da Srbija „retoričkim pariranjem“ traži da se ispoštuje bar njen virtuelni suverenitet, tamo gde on realno, na terenu, nije moguć, a oko čega ni premijer, kažu, nema iluzija. Bilo je teško sakriti naglašenu srdačnost članova Misije prema Srbiji i srpskim zvaničnicima, od toga da su ih na momente maltene „impresionirali“, pa do toga da je Srbija „dragocen član UN“. Od toga je možda važnije da je Verbeke naglasio, i to nakon razgovora sa čelnicima NATO u Briselu, koji su prethodili dolasku u Beograd, da „postoji volja da se spreči bilo kakvo nasilje, ili pretnja nasiljem“.