Često smo tokom školovanja ali i u svakodnevnoj komunikaciji izloženi raznim jezičkim podukama kojima nam se sugeriše da neke jezičke navike treba da promenimo jer nisu dobre, ne kaže se tako, nije pravilno.
Verovatno smo čuli ili smo pokušali da naučimo sagovornika da se ne kaže u zadnje vreme, nego u poslednje vreme, da drva mogu da se slažu, ali su ljudi saglasni, da nije po meni, nego po mom mišljenju, da ne može na telefonu, već kraj telefona… O tome koliko su takvi jezički saveti smisleni i da li doprinose negovanju jezičke norme ili joj, naprotiv, štete, razjašnjava lingvista Pavle Ćosić u knjizi Jezičke nedoumice – zablude i mitovi (Prometej / Kornet, Novi Sad 2022).
Autor u predgovoru navodi da ne podležu sve situacije jezičkoj normi.
NJome se reguliše komunikacija u zvaničnom, službenom registru, kome pripadaju mediji, obrazovne i druge javne ustanove, ali u neformalnim situacijama, kako naglašava, niko ne mora da poštuje normu.
Time Ćosić implicira da nije neophodno (ponekad ni pristojno) ispravljati sagovornike, posebno što se kroz takve sugestije često afirmišu jezičke zablude tj. raširena mišljenja o upotrebi jezika koja se ne poklapaju sa utvrđenim jezičkim pravilima.
Nakon što navodi principe uspostavljanja jezičkih zabluda, do kojih uglavnom dolazi zato što se ne konsultuju jezički priručnici, autor nabraja primere ustaljenih uverenja o upotrebi jezika, koja svrstava u četiri poglavlja, i obrazlaže zašto su ona pogrešna.
U prvom poglavlju govori o polisemiji ili višeznačnosti, pod kojom se podrazumeva da reči osim osnovnih značenja imaju i proširena, što se pretežno ostvaruje metaforom i metonimijom.
Upravo se sporenje polisemije ispostavlja kao najčešći generator jezičkih zabluda i mitova.
Ovde spadaju pomenuti primeri nije u zadnje nego u poslednje vreme, ljudi su saglasni a drva se slažu, a da ove tvrnje nisu tačne autor potkrepljuje i opisima ovih odrednica u rečnicima.
U mitove spada i stav da nije pravilno reći na telefonu, budući da telefon može da znači isto što i telefonska linija, a isto tako je pogrešno verovanje da je trenerka samo odevni predmet, a ne i žena trener ili da je poslanica samo pismo.
U drugom poglavlju daje pregled najčešćih zabluda zasnovanih na pravopisu, dok je treće posvećeno zabludama zasnovanim na pogrešnom shvatanju stila, odnosno verovanju da stil može biti nepravilan.
Ovde se navode primeri kao što je pleonazam, za koji se neretko tvrdi da je greška iako se tu ne radi o gramatičkoj nepravilnosti, nego je reč o stilskom problemu.
Poslednje poglavlje obrađuje mitove zasnovane na nepoznavanju gramatike, gde obrazlaže zašto je u redu reći po meni isto koliko je u redu i po mom mišljenju, da je puno hvala jednako dobro kao i mnogo hvala, a obrađuje i zablude vezane za famozni glagol trebati.
U opisivanju primera pogrešnih uverenja o jeziku autor se oslanja na sve relevantne priručnike normativne lingvistike.
Mada smatra da ova knjiga neće puno doprineti iskorenjivanju jezičkih zabluda, jer je ljude teško odučiti od znanja koja su usvojili tokom odrastanja, sigurno će biti od pomoći onima koji imaju potrebu i volje da se od takvih pojava argumentovano brane.
Knjiga je namenjena svima kojima je jezik struka i sredstvo.
Prema rečima recenzenata Danka Šipke i Rajne Dragićević, ova knjiga doprinosi širenju jezičke kulture tako što razbija pseudonormativne tendencije, a obraća se onima koji agresivno i s najdubljim uverenjem zastupaju nepostojeća jezička pravila.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
