No, stvarnost je, u stvari, još starija! Danas je zaista stariji od Danasa! Jer, sve ono što sad već 22 godine predstavlja i ovaploćuje ovaj list postoji mnogo duže, mada nije precizno određeno hronometrom vremena.

Današnji „Danas“ je, budimo određeniji, troimeni list što je pod jednako poznatim i cenjenim nazivima „Borba“ i „Naša Borba“ u tri razdvojene faze jednog istog ili srodnog novinarskog projekta znatno duže od tri decenije predano i bez predaha branio, zastupao i predstavljao jasna i prepoznatljiva novinarska načela, trajne i nepromenjive građanske i ljudske vrednosti. Mora se, svakako, reći i da je taj list i pre toga, pod svojim prvim imenom „Borba“, povremeno i ne baš retko, zalazio u opasne i uzburkane vode nezavisnog novinarstva i slobodne reči u teškim „vunenim vremenima“ znatno pre pojave i uspona Slobodana Miloševića.

Taj su „trezveni brod“ kroz brojne Scile i Haribde višenacionalnog „jednopartijskog“ sistema vodili urednici i novinari koji su „Borbu“ krajem šezdesetih godina uveli među „najkvalitetnije i najprestižnije“ elitne listove (osmo mesto) na svetu, koji su profesiju i njene principe stavljali iznad svojih (različitih) nacija, koji nisu prihvatali da budu „društveno-politički radnici“ s različitim nacionalnim predznacima i koji su duboko verovali – mada svi to nisu uvek mogli ili smeli da kažu dovoljno glasno i otvoreno – u slobodnu reč i misao. A njihovi su naslednici „Danasu“ doneli prestižna priznanja „Pionir slobodnih medija“ bečkog IPI i američkog Fridom foruma, lista godine francuskog udruženja „Gid de la pres“, Nagradu za slobodu štampe austrijskog Presekluba Konkordia i druga.

Ovaj je autor imao tu sreću da mu jedan od tih pionira, Nikola Burzan, bude glavni urednik, drugi po redosledu, ali prvi po mnogo čemu drugom. S malo smelosti a bez preterivanja, Nikola Nidža Burzan mogao bi se nazvati „čovekom za sva (novinarska) vremena“.

Nakon Podgorice, u kojoj je 1935. rođen, preko Beograda, Banja Luke, LJubljane, Beograda, Varšave i ponovo Beograda na kraju, bio je neraskidivim nitima vezan za sva tri već pomenuta imena i sve ono što su ona oličavala u novinarskoj profesiji. I u svakom od njih ostavio je dubok, ponekad i neizbrisivi trag. Bio je jedan od stabilnih stubova slobodnog jugoslovenskog i srpskog žurnalizma, koji je čitav svoj radni vek proveo u ovom uzbudljivom i surovom poslu.

U Nikolinoj novinarskoj biografiji slikovito se prelamaju sva iskušenja kroz koja je prolazilo novinarstvo u bivšoj i sadašnjoj državi, pa i društvo u celini. Ali, ono što je Nikolu Burzana, kao novinara i urednika, izdvajalo od većine drugih bilo je stalno nastojanje da u svim političkim okolnostima otvori maksimum prostora za slobodu javne reči, da ne dozvoli da novinarska profesija bude zloupotrebljena u političkim igrama i mahinacijama različitih, pre svega političkih, moćnika.

U tome je najčešće uspevao i takav će ostati upamćen. Kao izuzetno vredan i pouzdan saradnik, dopisnik iz „unutrašnjosti“, izvanredan izveštač iz Savezne skupštine, agilni urednik najznačajnijih rubrika u listu, po godinama najmlađi, a po stažu najduži glavni urednik „Borbe“ (kada je 6. juna 1972. bio imenovan na taj položaj imao je samo 37 godina), sjajan i neumoran dopisnik iz Varšave (gde je radio šest godina, od 1983. do 1989) i jedan od najubojitijih i najprepoznatljivijih kolumnista.

Onima koji su imali privilegiju da ga bolje upoznaju i sarađuju s njim nije potrebno objašnjavati zašto je trag koji je ostavio bio toliko dubok. To neće biti samo zato što jedna od godišnjih novinarskih nagrada „Danasa“ nosi njegovo ime, niti zato što u mnogim današnjim redakcijama u Beogradu i širom sadašnje i bivše zemlje još rade neki njegovi saradnici, ili njihovi profesionalni učenici. Niti samo zato što je Nikola u poznatim „vunenim vremenima“ bio zaista teško uporediv izveštač, unutrašnjepolitički komentator i izuzetno hrabar glavni urednik. Biće to, pre svega, zato što je Nikola Burzan umeo i hteo da u svim tim ulogama bude pomalo svako od nas, njegovih kolega, saradnika i čitalaca, i da istovremeno uvek ostane svoj.

Ni u jednoj od tih uloga, naime, Nidža nije bio snishodljiv, savitljiv, prilagodljiv, poslušan. Bio je radoznao ali nije bio neuviđavan. Bio je smeo, ali ne i nepromišljen, ironičan ali ne uvredljiv, samosvojan ali ne tvrdoglav, temeljan do sitnica ali ne sitničav. U „surovo plemenitom zanatu“ bio je ponekad „glas onoga što viče u pustinji“. On koji je davno razumeo zašto je „ovaj svet raj za grešnike a pakao za pravednike“, upozoravao je odavno i često, i javnost i pojedince, kuda nas vode nacionalizam, ksenofobija, netolerancija i večito ponavljanje osnovnih lekcija iz istorije i života. I nije likovao zato što se pokazivalo da je najčešće bio u pravu.

Rukovođen najplemenitijim idealima profesije, Nikola se kao veteran upustio u avanturu stvaranja novih, nezavisnih medija kakvih u posleratnoj istoriji bivše SFRJ i sadašnje zemlje nije bilo. Devedesetih godina prošlog stoleća Nikola je, po razumevanju novog vremena, bio mnogo mlađi i svežiji od mnogih koji su imali znatno manje godina. Okrenuo je leđa istrošenom modelu državnog novinarstva i s kolegama sličnog senzibiliteta, posle povratka iz Varšave, učestvovao u stvaranju nove i slobodnije „Borbe“ Staše Marinkovića, potom „Naše Borbe“ početkom 1995, a zatim najdirektnije u pokretanju lista „Danas“, gde je, samo po godinama, bio najstariji osnivač.

Opsednut profesijom, novinar i urednik Nikola Burzan nije bio opsednut sobom. Za razliku od mnogih, znao je razliku između visine opštih vrednosti i klizavice ličnih sujeta. I, iako je dugo vremena bio svestan ko mu je poslednji protivnik, nije se predavao, niti je pokušavao da sebi za života gradi spomenik.

Ovoga 30. maja navršilo se punih 19 godina kako na sedmoj stranici našeg lista nema Nikoline kolumne „Sezame, otvori se“, koja se pojavljivala svakog utorka i zbog koje su neki čitaoci i kupovali „Danas“. Čitali su je i, kao i neki od nas, zajedno s njim nadali se da će se Sezam konačno zaista otvoriti.

Nije to bila samo navika. Bila je i ostala stalna potreba da se iznova uveravamo u to da zlo u drugima i u nama još nije uspelo da potpuno savlada duh slobodne misli i reči, da pobedi ljudsku i novinarsku profesionalnu savest i hrabrost.

A onda smo, upravo jednog utorka, umesto čitanja željene kolumne, čuli vest u koju nismo hteli, ali smo morali da poverujemo. I naglas ili u sebi, pojedinačno i grupno, i kao novinari i kao osnivači „Danasa“, obećali njemu i drugima da ćemo nastaviti putem koji smo zajedno odabrali.

Ostaje njegova (sada već malobrojna) novinarska porodica koja će s ljubavlju i uvažavanjem čuvati sve što je od njega naučila i nasledila. Među njima i neki koji će sigurno nastaviti da traže ključ za još nevidljivu Sezam bravu. Ti neki će, nadamo se, kad-tad, uspeti da ga pronađu.

Laureati nagrade „Nikola Burzan“

Zorica Miladinović (2018) – Dopisnica iz NišaNikola Burzan radio je u sve tri redakcije u kojima sam radila i ja. S identičnom energijom radio je na istraživačkim tekstovima ili kolumnama. Pri tom je bio i duhovit i šarmantan čovek s kojim se svako druženje dugo pamti.Kako mu je sve to uspevalo? Valjda zbog toga što je, ma šta da je radio, stalno bio na jednom te istom, a dobrom putu – novinarskom. I valjda zbog toga što je bio pravi novinar i profesionalac. Danas je, nažalost, takvih „novinarskih formata“ sve manje, kojih se uglavnom sećamo, s osmehom ili nostalgijom, svejedno. Iskreno se nadam da sam u „Borbi“, „Našoj Borbi“ i „Danasu“, gde su postojali ljudi poput Nikole, uspela dobro da „naučim“ te novinarske, pa i ljudske vrednosti. I da sam „naučenom“ dodala i nešto svoje…

Zoran Radovanović (2003) – Dopisnik iz Kragujevca

Upoznao sam ga sada već daleke 1991. u redakciji „Borbe“, čiji sam član postao upravo te godine. Bio je među vodećim novinarima i komentatorima te  „Borbe“ koja je, krajem 80-ih i početkom 90-ih, od zvaničnog organa SSRNJ postala najbolji i najugledniji dnevni list na prostoru bivše Jugoslavije, čemu je Nikola Burzan svojim raskošnim novinarskim iskustvom i talentom uveliko doprineo.Pamtim ga i iz Jagićeve, iz vremena početaka „Danasa“, ali ne samo kao starijeg i dragog kolegu, već i kao čoveka vedrog duha, koji je svima nama u redakciji tada bio tako potreban. Pamtiću ga, naravno, i kroz mnoge njegove tekstove, posebno komentare po kojima je bio nepogrešivo prepoznatljiv.Ponosim se što sam među dobitnicima nagrade koja nosi njegovo ime.

Safeta Biševac (2005) – Urednica Danasa

Nikola Burzan je bio novinarska legenda još u „Našoj Borbi“. Kada je, s grupom novinara i urednika, rešio da osnuje dnevni list „Danas“, bio je ime čiju veličinu niko nije sporio. Mogle su kolege ili čitaoci da se ne slažu s njegovim političkim stavovima, možda se nekima nije dopadao njegov često ciničan stil pisanja, ali niko nije mogao da mu ospori ugled i sve ono što je u našem poslu postigao.Voleo je da priča i sarađuje s mladim kolegama. Iako legenda, nije nikada glumio zvezdu, te kad god bismo se našli na putu na posao ili s posla, još dok nam je redakcija bila u Jagićevoj ulici, rado bismo analizirali novine, dešavanja u redakciji, gradu i zemlji… Pitao bi i saslušao odgovor, bez trunke nadmenosti. Neverovatno je koliko su teme kojima se bavio u svojim kolumnama i danas aktuelne. U jednoj od njih pokojni predsednik Slobodan Milošević obraća se svom telohranitelju Senti: ‘Pojma nemam da u ovoj zemlji ima i nezadovoljnih, a kamoli štrajkača?!’Zvuči poznato, zar ne?

Jasmina Lukač (2013) – Urednica Političke rubrike Danasa

Nikole Burzana se sećam kao uvaženog profesionalca koji nije žalio truda da utiče na mlade novinare. Recimo, kada sam u leto 1995. pisala o prisilnim mobilizacijama, u rubrici „Pisma“ u „Našoj Borbi“ objavljeno je pismo „čitaoca“ u kome objašnjava kako su mladi novinari površni i ne vode računa o gramatici i o pravopisu, samim tim ni o činjenicama, jer pišu „u LJermontovoj ulici“, a treba u „LJermontovljevoj“.Tadašnji glavni urednik Grujica Spasović pozvao me i upitao da li sam sada upamtila kako se tačno menja naziv ulice po padežima, i rekao mi da je to kolega Burzan napisao pod pseudonimom kako bih shvatila važnost svake napisane reči u novinama. Sećam se da mi je bilo vrlo čudno da se neko tim bavi ‘sitnicama’ u tako teško ratno vreme, ali sam upamtila koliko i te sitne stvari mogu da iritiraju ljude.

Jelka Jovanović (2004) – koordinatorka projekata u Redakciji Danas

Nikola Burzan je bio duhovit na način na koji to umeju samo ljudi koje krase u isto vreme dobra narav i snažan um. Žao mi je što nisam imala duže privilegiju rada i druženja sa njim, tek nepune tri godine koliko smo zajedno bili u Danasu. On već prekaljeni novinarski vuk koji je iskušao i kog su iskušali bukvalno svi novinarski poslovi i pozicije, mnogi u vremenima koja se pežorativno zovu vunena; ja još spremna da slušam i učim. Zato su ponedeljak i utorak bili pravi praznici, jer je Nidža dolazio u redakciju ili bar u njeno „istureno“ odeljenje, kafić preko puta, a utorkom su objavljivane njegove kolumne. Britke i jasne kao i njegov humor. Dupla škola uživo.

Povezani tekstovi