Ovoga puta okupili su se veterani i invalidi rata spremni da poruše „ruglo i sramotu“ ispred njih ali je ta ideja ostala u sferi fantazije. Porušili bi oni spomenik „odmah sad“ kažu, „ali nisu divljaci“. Nešto kasnije otišli su do Andrićevog venca da protestvuju zbog nerešenih stambenih pitanja. Ispred Spomenika njih je smenila Grupa Spomenik. U društvu studenata, umetnika i teoretičara umetnosti s teritorije nekadašnje Jugoslavije Milica Tomić, umetnica i članica Grupe, govorila je o spomeniku, koji je, kako je razgovor odmicao, sve manje bivao spomenik, a sve više postajao fantom.

Na pitanja u čemu je problem, zašto „ne verujemo“ svojim očima, zbog čega se gotovo svako, ko dođe ispred ovog „spomenika“, ljuti i čudi , a uz sve to, on je ubrzo pošto je postavljen počeo i da rđa, da bi bio uklonjen pre nego što smo se na njegovo prisustvo navikli, Milica Tomić kaže da ovaj spomenik proizvodi konflikte od raspisa prvog konkursa 2002. godine pa do danas jer se politika ove zemlje u odnosu na ratove koje je vodila 90-ih pa do sada nije promenila.

– Država s jedne strane odbija i prikriva nepobitnu činjenicu da je učestvovala i vodila ratove na celoj teritoriji bivše Jugoslavije, kao i da u Srbiji danas ima više stotina hiljada veterana i invalida rata. Ljudi su dolazili sa ratišta a nisu mogli ni javno ni privatno da govore o tome. Oni i danas imaju isti problem. Umesto da je govor o ratu postao javan, o tome se i dalje ćuti. Nudi im se spomenik, koji treba da im zatvori usta, nadomesti gubitak i učestvovanje u projektu koji je uništio živote tolikim ljudima i koji je od početka bio osuđen na propast… S druge strane, podizanje spomenika na ovom mestu danas, njegov dizajn, nije ništa drugo, do pokušaj normalizacije i neutralizacije politika rata iz 90-ih. Njegova dvostruka uloga, utaje i normalizacije učestvovanja Srbije u ratu, sama je po sebi kontradiktorna. I proizvodiće konflikte sve dok ova pitanja ne postanu deo javnog govora – konstatuje Tomićeva u razgovoru za Danas.

Grupa Spomenik osnovana je 2002. godine ubrzo posle konkursa za spomenik, koji su raspisale gradske vlasti. Zbog čega je tada bilo važno reagovati?

– Nebojša Milikić, jedan od inicijatora grupe Spomenik, danas urednik KC Reksa, pred grupom umetnica/ka, teoretičara/ki i arhitekata/ca predstavio je prvi raspis ovog konkursa čiji je naziv tada bio: „Palim borcima i žrtvama ratova od 1990-1999 uključujući NATO bombardovanje na celoj teritoriji bivše Jugoslavije“. Za nas je to bilo važno, pre svega zato što se država po prvi put obratila umetnicima i otvorila u javnom polju pitanje umetnosti i politike. Bila je to prilika da javno govorimo o svim pitanjima koja su nas mučila, a koja su bila upisana u samom raspisu konkursa: koje politike i ideologije stoje iza ovog konkursa, odnosno, ratova 90-ih, zašto se o tome ćuti, kakav je odnos države i vlasti naspram rata, kakva je naša uloga i kakav je naš odnos prema tome, ko su žrtve, a ko počinioci, zašto nismo bili u stanju ni tada, ni sada da proizvedemo dovoljno snažnu i jasnu politiku sposobnu da se odupre nacionalizmu, pljački društvenog vlasništva i radničke klase, kojoj smo i sami navodno pripadali, zašto su naši sugrađani u ime te iste klase proizvedeni u ljudski otpad završili u masovnim grobnicama, kako se zove rat koji se vodio 90-ih i zašto još uvek nemamo ime za njega. Jelena Petrović i Branimir Stojanović iz Grupe Spomenik tvrde da je ovaj rat bio kontrarevolucionaran i da je spomenik na Savskom trgu zapravo spomenik kontrarevoluciji.

Grupa Spomenik bavi se sećanjem, traumom i njihovom ugradnjom u polje umetnosti i javne rasprave, to jest, nikad završene rasprave, ne bi li se na taj način došlo do rešenja. Kako vidite rezultate i efekte takvog dosadašnjeg angažovanja Grupe?

– Grupa Spomenik zapravo tvrdi da javnost ni ne postoji, jer ne uključuje govor svih. Odnosno, ne uključuje govor onih čiji se problemi sakrivaju. Smatramo da je javni govor o problemima koji se skrivaju, potiskuju i negiraju zapravo produkcija javnosti. Krećemo se u polju umetnosti i u tom polju razvijamo različite strategije produkcije i različite forme javnosti. Takođe, uvodeći pitanja negiranih i isključenih tema preispitujemo samo polje umetnosti i njen kapacitet da proizvodi javnost.

Ali kada je umetnički rad izložen u Muzeju, koliko on istinski ima snage da gurne u javnu sferu određena pitanja i time pokrene njihovo rešavanje a koliko ostaje samo eksponat izložen pogledima umetnika, rodbine, prijatelja, to jest, ipak malom krugu ljudi?

– Ovo je jako bitno jer se odnosi na pitanje: Da li umetnost ima uticaj na društvo i može li da ga menja? Direktna veza društva i umetnosti je davni san svakog kritičkog umetnika/ce i mislioca. Polje umetnosti je neka vrsta laboratorijske situacije u kojoj je sve moguće i gde možete eksperimentisati do mile volje, jer polje umetnosti može SVE da podnese. Ovako koncipiran „slobodni prostor“ je produkt zapadnog „demokratskog“ društva koji poručuje – koliko „slobodnog“ prostora za umetnost, toliko „demokratije“. Problem je u tome što tako definisan prostor jeste slobodan samo na prvi pogled. Zapravo, on je u potpunosti kontrolisan od strane institucija i sistema umetnosti, od svih koji opslužuju i proizvode u ovom polju. To polje možemo nazvati „ram umetnosti“. Postavlja se pitanje da li iko više shvata umetnost ozbiljno i da li ona ima bilo kakav uticaj na društvo. Vlada mišljenje da totalitarna i nedemokratska društva ne uvažavaju „slobodni“ prostor umetnosti, da postoji cenzura. Ako nešto prođe mimo nje, izložbe se zatvaraju, radovi uništavaju, umetnici/ce hapse. U zapadnom demokratskom društvu to nije čest slučaj, jer se cenzura već događa… I to kroz jednostavan akt u kome neku akciju, čin ili rad imenujemo umetnošću. Samim nazivom – Umetnost, svaki uticaj, politička ozbiljnost, radikalnost i opasnost, koju jedan takav akt može da ima u odnosu na državu i društvo, gube na značaju. Mene upravo zanima kako učiniti taj kruti ram umetnosti propustljivim, kako ne odustati od tog polja, a dovesti ga u pitanje.

Kako vidite nekonfliktno dogovaranje, a kako konflikt u javnoj sferi? Čemu ste bliži kao sredstvu? Pitam vas to, između ostalog, i zbog rada u kojem ste s mitraljezom prošetali Beogradom. U tom činu ima i pretnje i otvorenog poziva na konflikt.

– „Jednog dana umesto noći, bljusnuće rafal iz mitraljeza kad drukče svetlost ne može doći“ (iz poeme Oskara Daviča) je intervencija u javnom prostoru Beograda koja je trajala skoro dva meseca i nematerijalni spomenik, način da se obeleže uspešne akcije NOB-a i NOP-a, kao i običnih građana tokom Drugog svetskog rata u Beogradu. To je rad o istorijskoj reviziji, brisanju NOB-a i antifašizma iz javne istorije i javnog sećanja, ali i novim oblicima fašizma i to ne samo u Srbiji. Živimo u vremenu kada je fašizam svuda oko nas, jer je ugrađen u zakone i administraciju – nije ga uvek lako prepoznati.

Svetska kompanija u bivšem logoru

Angažujete se i u radnoj grupi Četiri lica Omarske. U tom procesu ona se razmatra kao mesto rada, traume, kapitala i spektakla. Koja je vaša projekcija Omarske u budućnosti?

– Sve tri epohe Omarske duboko su povezane i jasno govore o raspadu Jugoslavije i o sudbini svih nas. Rudnik Omarska iz vremena socijalisticke Jugoslavije 1992. godine tokom rata 90-ih u Bosni preobrazio se u logor masovnog ubijanja i torture nesrpskog stanovništva, da bi onda gotovo nepromenjen, pre nekoliko godina postao rudnik u većinskom vlasništvu svetske kompanije Arcelor Mittal Steel na teritoriji Republike Srpske. Memorijal, sećanje na žrtve ne postoji, rudnik radi punom parom, na istom mestu, koristeći iste prostorije koje su nekad bile prostor mučenja i ubijanja, kao da se nikad ništa nije dogodilo. Na kraju, Omarska postaje „studio“ za snimanje istorijskog filmskog spektakla („Sveti Georgija ubiva aždahu“, prim. A. Ć.) i učestvuje u konstrukciji novog srpskog identiteta i istorije. Današnja Omarska pre svega govori o strategijama brisanja i negaciji genocida, etničkog čiscenja i terora tokom 90-ih. Tranzicija iz socijalizma u kapitalizam koja je otpočela tokom rata 90-ih i još uvek traje. Na primeru Omarske jasno se vidi proces pljačke javnih dobara i društvenog vlasništva i veza neoliberalnog kapitala i lokalnih upravljačkih struktura.

Robinje iz samousluge

Zašto kesa u drugoj ruci tokom akcije?

– Svako jutro kupujem u Maksi samoposluzi, i svako jutro razgovaram sa ženama koje su tu zaposlene. Svako jutro sam svedok da korporacija koja upravlja Maksijem drži svoje radnice, koje uglavnom imaju preko 50 godina, u totalnom ropstvu jer one nisu u mogućnosti da daju otkaz i nađu drugi posao. Zbog toga one rade po 12 sati dnevno, subotom nedeljom i praznicima, za bezobrazno male plate. Obavezne su da nose dresove fudbalske reprezentacije Srbije kao pokretni ljudski bilbord advertajzing kampanje Maksija, da gazdi štede na najlon kesama, dužne su da administriraju nagradne igre… Akcija je takođe posvećena i njima.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.