Obavezujući društveni ugovor umesto predizborne retorike

Nespremnost „njegove“ Vlade da prihvati naš Prvomajski zahtev da za godinu-dve minimalac dosegne do minimalne a prosečna zarada do vrednosti prosečne potrošačke korpe od današnjih 600 evra vodi me zaključku da nije važno šta se traži nego ko traži ili u ovom slučaju obećava.

Hoće li sada odlazeća Vlada i njeni ministri koji se posle izbora neće ili hoće ponovo naći na ministarskim mestima zavisno od njegove ocene, usuditi da Vučiću kažu nešto u stilu da je to izazovan i hvale vredan, ali teško ostvariv cilj, pogotovo u okviru (ne)postojeće aktuelne ekonomske i socijalne politike.

Data obećanja, ako su išta više od predizborne demagogije, podrazumevaju dugoročni rast od ne manje od pet odsto uz rast zarada od bar 10 odsto godišnje.

NJega svakako nema bez promene razvojne strategije, vladavine prava i ozbiljnog redukovanja korupcije i sive ekonomije. Zbog veštački držanog kursa koji limitira izvoz a time i rast nije bitan sam iznos u evrima već osetno realno poboljšanje privrednih i socijalnih pokazatelja.

Data obećanja jedinstvena su prilika da ne samo Vučiću i SNS već i svim drugim političkim akterima koji hoće ili neće izaći na izbore uputim, u ime Nezavisnosti i iskreno se nadam svih zaposlenih i građana koji hoće da misle svojom glavom, poziv da reaguju na sledeća pitanja i dileme.

Može li se do tog cilja bez ozbiljnog ulaganja u obrazovanje i razvoj, odnosno bez kontrole investicija i ulaganja?

Obradujem se, recimo, svakom novom putu ali imam pravo da pitam zašto kasni i ima veću cenu od početno dogovorene.

Slažu li se da treba, umesto subvencionisanja ulaganja baziranih na niskim i srednjim subvencionisati ulaganja bazirana na visokim tehnologijama? Ulaganja u industriju motanja kablova stimulišu se umesto subvencija smanjenjem poreskih opterećenja na niske zarade.

Obećani investicioni bum i državna, odnosno ulaganja novca nas poreskih obveznika, neće biti Potemkinova sela i koruptivno rasipanje samo ako postoji kontrola zainteresovane i obaveštene javnosti. Šta vide kao sopstveno samoograničenje, odnosno kako će građani i njihove organizacije uticati na to jesu li prioriteti kanalizacija, pijaća voda ili stadioni, fontane, odnosno podizanje spomenika sebi?

Mogu li da garantuju da neće biti daljeg odlaganja nakon 2021. godine uvođenja platnih razreda, odnosno reda i pravde u ukupan javni sektor?

Podsećam ljubitelje neoliberalne frazeologije da su, kao i udeo penzija, udeo plata zaposlenih u javnom sektoru u budžetu već limitirane i komparativno posmatrano nisko određene veličine.

Sledi logično pitanje čime garantuju da će prestati praksa partijskog postavljenja i zapošljavanja?

Misle li da je bez toga moguće zaustaviti odlazak mladih i svih kvalifikovanih iz zemlje. Ili bar stvoriti uslove za njihov povratak?

U kom roku i kako misle da iskorene rašireno siromaštvo i smanje nejednakosti dvostruko veće od evropskog proseka?

Ključno pitanje je zapravo pitanje garancija, odnosno konkretno pitanje da li su na pet godina spremni da potpišu obavezujući društveni ugovor o razvoju i zapošljavanju koji bi se proveravao i javno evaluirao svake godine?

To je jedini osnov za beg iz demagogije i istovremeno osnov za utvrđivanje političke odgovornosti.

Potpisivanje socijalnog pakta Nezavisnost nudi još od 2003. godine a da se do sada nijedna politička elita ovde, za razliku od prakse u demokratskom svetu, nije upecala na ovaj demokratski mamac.

Da podsetim, paktom o razvoju i zapošljavanju Vlada i reprezentativne organizacije poslodavaca i sindikati zaposlenih se obavezuju da će preduzeti sve mere kako bi dogovoreni rast zarada i penzija bio vezan za makroekonomske pokazatelje poput rasta proizvodnje, produktivnosti, kretanje inflacije ili udela javnih investicija u društvenom proizvodu.

Pritom svako preuzima konkretne obaveze u svojoj zoni odgovornosti. Jedino tako se da utvrditi ko ima a ko nema ni volje ni sposobnosti da realizuje dogovoreno.

Što se mene i Nezavisnosti tiče, kada i ako u aprilu preuzmem, a trebalo bi po redosledu, predsedavanje Socijalno ekonomskim savetom, odmah ću pitanje društvenog ugovora, uz već definisan predlog, uključiv i konkretne veličine, staviti na dnevni red.

Naravno i uz prateći zahtev da se on razmatra dva puta godišnje i veže sa raspravom o budžetu i njegovoj realizaciji.

Zaposleni i građani nisu i ne treba da budu političke ovce za predizborno šišanje.

Autor je predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ i profesor Fakulteta političkih nauka