Od heroja do budale

Novinarka Blic televizije Milana Pejić pre dve godine postavila je to pitanje ljudima na ulicama. Od 10 do 15 pitanih samo su dvoje znali, otprilike, odgovor. Ekipa pod vođstvom (reditelj) Stanislava Gajice napravila je taj dokumentarac. Od februara 2018. na Jutjubu pogledalo ga je više od 20.000 ljudi. Film je u velikoj meri zasnovan na knjizi Mire Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića.

Znate li vi ko je Stjepan Stevan Filipović? I otkud da mu je ime i Stjepan i Stevan?

Ne znate? Ne, nije iz Farme, Zadruga, Parova… Pa znali biste. Fudbaler, glumac, kontroverzni biznismen, pevač, vladika, političar… Ne. Pa znali biste.

Ne prave se o njemu filmovi, serije, kao što se nagoveštava da će se snimati o Arkanu, Slobi i Miri, tajkunima, knjazu ovom ili onom, kriminalcima… Za pomenuta imena danas ne treba objašnjavati ko su. To i deca znaju.

Ali možda moja pitanja koja liče na zagonetku i nisu neka zagonetka jer uz ovaj sastav vidite fotografiju koja vam otkriva o kome je reč. Ali ima znatan broj onih koji ni po fotografiji ne bi prepoznali o kome se radi, sudeći po odgovorima pitanih pred kamerama. Pretežno to su mlađi ljudi. Ali ne može im se to zameriti. Zameriti se može samo onima koji odlučuju kakvo će potomcima biti znanje, i sećanje.

Na jučerašnjim naslovnim stranama novina nije bilo ni pomena godišnjice njegove smrti. Jedino je jedan tabloid obeležio godišnjicu smrti glumca Velimira Živojinovića: Koraćica zaboravila Batu.

Ko je zaboravio Stjepana Stevana Filipovića?

Iako je ta fotografija Stjepana Stevana Filipovića u holu Ujedinjenih nacija (koju je prva objavila Politika 4. novembra 1944). I, kažu, poznata širom sveta. Nisam siguran. Poznata je retkima, ogromnoj većini ne. Jer više nisu u modi junaci koji život daju za ideale. Za ideale ginu budale, kako pesma kaže. Isplivala su bića iz podzemlja, na visoko popeli se sutereni, kako kaže druga pesma.

Zato neznatan broj ljudi zna ko je i šta simboliše mladić koji je obešen u 26. godini. I ko ga je obesio, zbog čega?

Na jučeranji dan, 1942. godine, u 11 sati, na pijaci, u Valjevu, obešen je Stjepan Stevan Filipović. Prošlo je 78 godina.

Šta kažu enciklopedije, vikipedije i slično? Najsažetije: Stjepan Filipović (Opuzen, 27. januar 1916 – Valjevo, 22. maja 1942), bio je partizanski komandant i politički komesar i tokom Drugog svetskog rata pripadnik jugoslovenskih partizanskih odreda. Zbog izuzetne hrabrosti za narodnog heroja Stevo Filipović proglašen je 14. decembra 1949. godine…

Sada postaje jasno dvojstvo njegovog imena. Kršten je kao Stjepan, a drugovi u Srbiji prekrstili su ga u Stevan, iliti Stevo Kolubarac.

Stjepan Stevan Filipović izdat je u decembru 1941. Nije poznato ko ga je izdao. NJega i još dvojicu zarobili su četnici Koste Pećanca. Kad je počelo mučenje njegovog kurira, rekao je: Ja sam taj Steva Kolubarac!

Onda su u Šapcu i njega mučili, natenane. Pa kad nisu ništa izvukli, predali su ga školovanijim majstorima, gestapovcima, na intenzivno saslušavanje, kako su to fašisti službeno nazivali. I oni ga mučiše koji mesec, da otkrije saradnike, veze, planove… Na kraju, preko njegovog dosijea glavni gestapovac crvenom olovkom (postoji faksimil) napisao je: Nemoguć slučaj.

Na smrt vešanjem osuđen je početkom maja. U zatvoru, potom, govorio je drugovima: Nemojte se ničemu nadati. Ovde neće zalutati dobro. Budite hrabri kad vas budu streljali. Nemojte pokazati da naša smrt znači njihovu pobedu!

Dan pred vešanje pitali su ga za poslednju želju. NJegova želja ne liči na neku koja bi se očekivala od nekog heroja. Kao što biva u filmovima i legendama.

Poželeo je porciju pasulja.

Sutradan, Srpska državna straža (Nedićevci) sprovela ga je na vešanje ulicama Valjeva, od zatvora, do pijace. Zapisano je da je na pijaci bilo oko tri hiljade ljudi. Kažu i da su deca iz škola dovedena. Pod vešalima, pre nego mu se izvuče klupa ispod nogu, imao je pravo na sveštenika, cigaretu i da kaže ako šta ima.

Prema svedočenju sada starice Milice Raković, u pomenutom filmu, kazao je šta ima: Nemojte samo gledati, ubijte gadove! Vadite zarđale puške! Ako budete samo posmatrali, gadovi će nas jednog po jednog ubijati! Dole Hitler! Dole fašizam! Živeo SSSR! Živela Crvena armija!

Podignutih pesnica vikao je: Živela Komunistička partija Jugoslavije! Proleteri svih zemalja, ujedinite se!

Stjepan Stevan Filipović borio se za radnike zlopaćene u kapitalizmu, za viziju da će doći vreme kad će radnici odlučivati o svom radu. I protiv okupatora.

Nisu ga obesili Nemci.

Oni su presudili. Stevu Kolubarca (ime po kojem je tada bio poznat) obesili su Srbi. Jer sada je moderno govoriti šta je ko po naciji. Tada – nazivali su se slugama okupatora. Nije zapisano ko mu je izmakao klupicu, ko mu je stavio omču oko vrata. Imena su nevažna. Na fotografiji, samo jedan Nemac stoji, sa strane. Svi drugi su Valjevci. Preciznije, pripadnici Srpske državne straže, iliti Nedićevci.

Nije nemoguće, danas, da će i neko od potomaka tih Nedićevaca, ako se odvaži, podstaknut novonastalom praksom, zatražiti da se i ulica nazove po izvršiocu vešanja komunističkog zločinca. U Beogradu ima nekoliko, istina obodnih, ulica nazvanih po Stjepanu Stevanu Filipoviću. Da li je slučaj ili ne, ne znam, ali prošle godine jedna od njih, u Beogradu, prekrštena je u ime Emila Perška, jednog od ustaških prvaka. Pa je posle povike to ispravljeno. Zasad.

U Hrvatskoj, u rodnom Opuzenu, hrvatski nacionalisti su mu srušili spomenik, škola se više ne zove po njemu. U Valjevu, veličanstveni spomenik Vojina Bakića nije srušen ali je tokom 1990-ih skrnavljen raznim grafitima i gadostima.

Ne zna se gde mu je grob. Niti ga neko traži. Niti pravi novinske serije, feljtone koji vode do otkrivanja gde je zakopan, jedne noći, u potaji.

Tri dana vijao je na omči, na valjevskoj pijaci, glave ukošene, ne mogavši više išta da kaže, osim što je obešenim, mrtvim telom kazivao. A dok je bio živ, pred smrt, rekao je (svedočila je Milica Raković), ponavljam: Nemojte samo gledati, ubijte gadove, vadite zarđale puške, a ako budete samo posmatrali, gadovi će nas jednog po jednog ubijati. Dole Hitler! Dole fašizam! Živeo SSSR i Komunistička partija Jugoslavije!

Od tada, Nemci, fašisti, nisu više dozvoljavali poslednje reči na smrt osuđenog.

Danas je teško mladima (u godinama koje je imao Stevan u trenutku smrti) prikazati, objasniti da su postojali ljudi koji su se borili za ideju bratstva i jedinstva, jednakosti i da su, verujući u pobedu, za to ginuli.

Pročitao sam ovo devojci koja baš ima 26 godina. Uz smeh, rekla je: Budala! Šta je time postigao?