Odlaganje dijaloga Beograda i Prištine

Adriatik Keljmendi: Gospodin Kurti je bio protiv dijaloga kako se do sada vodio – bez transparentnosti, bez rezultata i uz sporazume koji se ne poštuju. On takođe smatra da je neophodan dijalog sa srpskim narodom na Kosovu, a posle da se ide u dijalog sa Beogradom.

Goran Bogdanović: Mislim da ko god da je pobedio na izborima na Kosovu i Metohiji – bilo da je to Aljbin Kurti, Isa Mustafa, Kadri Veselji ili Ramuš Haradinaj – u Beogradu će ga tretirati na isti način.

Ali, s obzirom da ja živim na Kosovu i Metohiji, za mene je najbitnije šta srpski narod očekuje od Aljbina Kurtija i novog rukovodstva. Srbi pre svega očekuju da ovde zavlada mir, da nema uzajamnih pretnji, da napokon počne borba protiv organizovanog kriminala koji je nepodnošljiv, ne samo na severu gde ja živim, nego i na čitavom Kosovu i Metohiji.

Ne vidim razlog da Beograd sutra ne razgovara sa Aljbinom Kurtijem bez obzira što on možda zagovara Veliku Albaniju, ali je bar transparentan. Kaže ono što misli za razliku od drugih koji su jedno pričali, a drugo na terenu sprovodili.

Karabeg: Mislite li da je razmena teritorija definitivno odbačena?

Keljmendi: Razmenu teritorija, ili ono što Vučić zove razgraničenje, nije baš tako lako izvesti. Da jeste to bi se odavno radilo na Balkanu.

To se nije dogodilo ni nakon ratova i opasno bi bilo da se sada dogodi. Predsednik Srbije Vučić više puta je povezao pitanje Kosova sa onim što on naziva rešenjem problema dva najveća balkanska naroda – Albanaca i Srba. Ali problem dva najveća naroda na Balkanu ne može se rešiti pomeranjem granica između Kosova i Srbije. Albanci žive i u Albaniji, i na Kosovu, i u Makedoniji, i u Srbiji, i u Crnoj Gori.

Isto tako Srbi pored Srbije žive i na Kosovu, i u Bosni i Hercegovini, i u Crnoj Gori, i u Makedoniji. Šta bi se u slučaju prekrajanja granica dogodilo sa Srbima i Albancima koji žive u drugim zemljama? Ako se zalažemo za podelu Kosova, onda se zalažemo i protiv sporazuma iz Rambujea, Kumanovskog sporazuma i Ahtisarijevog plana, a i protiv normalizacije odnosa između Kosova i Srbije.

Amerika i Evropska unija htele su da i na Kosovu, i u Srbiji, i u Bosni i Hercegovini, i u Makedoniji društvo bude multietničko. Zašto bi se sada to menjalo?

Bogdanović: Razmena teritorija je nešto najgore što bi moglo da se desi srpskom narodu na Kosovu i Metohiji. Slažem se sa ovim što je rekao gospodin Keljmendi.

Ali to mora da kaže Tačiju. Jer je reč o inicijativi Tačija i Vučića. Opozicija u Srbiji stalno napada ideju razgraničenja, a u Prištini, sem Haradinija i Aljbina Kutrija, malo je onih koji su javno protiv toga.

Nismo čuli glasove kosovskih nevladinih organizacija, dok se one u Srbiji žestoko tome protive. Razmena teritorija može da podeli ne samo srpski narod na Kosovu i Metohiji nego i da ugrozi ostale narode na Balkanu. Jer, kao što je rekao gospodin Keljmendi, i Srbi i Albanci i Bošnjaci i mnogi drugi narodi žive u više zemalja bivše Jugoslavije.

Razmena teritorija bi samo izazvala domino efekat koji bi razbuktao nacionalističke strasti i apetite. Mislim da kod nekih zapadnih lidera i dalje postoji ta ideja, a više sam nego siguran da i dalje postoji kod Vučića.

Karabeg: Da li će Kosovo kao uslov za nastavak pregovora zahtevati da Srbija prekine kampanju za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova?

Keljmendi: Mislim da treba da se uspostavi neki minimalni nivo poštovanja između Beograda i Prištine. Kampanja za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova ne doprinosi ničemu dobrom. Jer svaka akcija izaziva reakciju na drugoj strani. Po mom mišljenju to je minimum što bi Srbija trabalo da učini pre nastavka pregovora.

Bogdanović: Nikoga ne treba da čudi što Srbija lobira za povlačenje priznanja Kosova. Pošto Srbija ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu potpuno je normalno da nastoji da što više zemalja povuče priznanje. I Priština treba da vodi svoju kampanju, a ne da se samo oslanja na Bedžeta Pacolija i njegov novac. Niko ne može kriviti Srbiju što vodi tu kampanju, jer Srbija ne priznaje Kosovo. I verujte mi, ja sam više no siguran da ga neće nikada ni priznati.

Keljmendi: Poštujem vaše mišljenje, gospodine Bogdanoviću, ali Srbija je svojevremeno rekla da neće priznati ni Hrvatsku, ni Sloveniju, ni Bosnu i Hercegovinu, ni Crnu Goru, pa ih je na kraju priznala. Tako da ne možete da kažete da Srbija nikad neće priznati Kosovo jer smo videli šta se dogodilo sa drugim državama Zapadnog Balkana.

Bogdanović: Delimično se slažem sa ovim što kaže gospodin Keljmendi. Dobro, u politici nikada ne treba reći – nikad. Ali, ja i dalje ne vidim kako bi u bliskoj budućnosti bilo ko u Srbiji mogao priznati nezavisnost Kosova. Ne postoje ni klima, niti uslovi za tako nešto.

Karabeg: Amerikanci, koji su se u poslednje vreme snažno angažovali oko pregovara između Beograda i Prištine, zahtevaju da se dijalog završi obostranim priznanjem uz kompromis. Šta bi, po vama, bio taj kompromis?

Keljmendi: Ne vidim koji bi mogao biti veći kompromis od Ahtisarijevog plana. Jer tim planom toliko je proširena autonomija Srba na Kosovu da je normalno funkcionisanje kosovske države maltene dovedeno u pitanje. Svaka promena bi ozbiljno ugrozila funkcionalnost te države.

Beograd nije hteo da prihvati Ahtisarijev plan, nije hteo da prihvati ni sporazum iz Rambujea. Ne znam koje bi drugo rešenje moglo da zadovolji obe strane.

Bogdanović: Ne znam da li gospodin Keljmendi zna da Ahtisarijev plan nikad nije bio prihvaćen od međunarodne zajednice – ni od Ujedinjenih nacija, ni od Evropske unije. Prihvaćen je samo od određenih zapadnih zemalja. Nije mogao da prođe u Savetu bezbednosti zbog veta Rusije i Kine.

Ja mislim da Ahtisarijev plan ne može da bude kompromis. Često sam govorio da bi Ahtisarijev mogao da bude dobar – da nema klauzulu o nezavisnosti Kosova. Mislim da je taj plan solidan kad je reč o zaštiti nacionalnih manjina i kulturno-istorijskih spomenika. Inače, kad Vučić i Tači govore o kompromisu bojim se da misle na razgraničenje, odnosno na podelu Kosova i Metohije.

Keljmendi: I Priština i Beograd drže svoje građane kao taoce. Obe vlade nemaju rešenja za stvarne probleme koji muče građane, pa međuetničke odnose drže na prvim stranicama novina. Obe vlade govore o međuetničkim odnosima da bi izbegle razgovor o nezaposlenosti i korupciji.

To je tema na kojoj se kupuju jeftini politički poeni. Tači i Vučić nastupaju zajedno na konferencijama u Alpbahu i Beču i poručuju da samo žele mir. Ali kada dođu kući svašta govore jedan o drugom.

Bogdanović: Dok se ne formira vlada u Prištini iluzorno je očekivati da će pregovori biti nastavljeni. A kako stvari stoje, bojim da vlada neće biti formirana pre početka januara. Prvi susreti dve delegaciji bi mogli da budu u februaru. Ja bih bio najsretniji kada bi pregovori počeli što pre. Jer ovo stanje je nepodnošljivo. I za Srbe i za Albance.

Keljmendi: I Srbija ima izbore na proleće tako da ne vidim kako će se razgovori nastaviti dok ne prođu izbori u Srbiji. Možda ćemo u međuvremenu imati neku vrstu šatl diplomatije.