Omer Karabeg: Ima li u današnjem društvu solidarnosti među ljudima ili se solidarnost potpuno izgubila, posebno kada sadašnju situaciju poredimo sa onom kakva je bila u bivšoj Jugoslaviji?

Mario Reljanović: Meni se čini da u današnjem srpskom društvu ima značajno manje solidarnosti nego što je bilo ranije. Ono što se dešavalo prethodnih decenija na ovim prostorima dovelo je do zatvaranja ljudi, pa je solidarnost skrajnuta ili u potpunosti dovedena u pitanje.

Zlatan Begić: Danas je u Bosni i Hercegovini daleko manje solidarnosti nego što je nekada bilo. U ratnom sukobu nisu ubijani samo ljudi, već i ljudskost, a nakon rata je uspostavljen sistem vlasti koji ubija solidarnost. Vlast u Bosni i Hercegovini stavila je pod svoju kapu većinu sindikata koji su oduvijek bili centri radničke solidarnosti. To ide dotle da se ovih dana vlada Federacije BiH umiješala u izbor rukovodstva i predsjednika Saveza samostalnih sindikata. Kako smo došli u takvu situaciju? Prvo se išlo na razbijanje velikih privrednih sistema, jer nam je neko rekao da treba da razvijamo mala i srednja preduzeća, mada su svugdje u svijetu nosioci ekonomskog razvoja upravo velike kompanije. Uništavanjem privrednih giganata razbijeni su i radnici i sindikalno organizovanje, a ono što je preostalo od sindikata stavljeno je pod političku kontrolu.

Omer Karabeg: Da li sindikati u Srbiji pružaju ikakvu zaštitu radnicima?

Mario Reljanović: Sindikati u Srbiji su visoko politizovani – ne samo rukovodstvo, nego i samo članstvo. Radnici se sve češće učlanjuju u vladajuću partiju, jer se nadaju da će tako sačuvati svoja prava. A kakva je danas uloga sindikata najbolje pokazuju prošlogodišnji štrajk u Fijatu, gde su radnici započeli štrajk bez pitanja sindikata. Nažalost, sindikalno rukovodstvo se kasnije umešalo i znate kako je taj štrajk završio. Sindikati ne štite prava zaposlenih, oni su više okrenuti svojim posebnim, pa čak i ličnim interesima sindikalnih funkcionera. Zbog toga nema sindikalne borbe, a kada nje nema – nema ni radničke solidarnosti.

Omer Karabeg: Gospodine Begiću, koliko znam u Tuzli postoji jedan mali sindikat – to je Sindikat solidarnosti, koji se dosta razlikuje od sindikata o kojima ste govorili.

Zlatan Begić: Taj sindikat se rodio kao rezultat velikih radničkih protesta 2014. godine u Federaciji BiH. Prilikom registracije Sindikat solidarnosti bio je suočen sa ogromnim preprekama, jer je vlast htjela da spriječi pojavu sindikata koji bi se istinski borio za prava radnika. Budući da sam blizak rukovodstvu i članstvu tog sindikata, znam da su pod stalnom represijom. Ne znam koliko se prekršajnih postupaka već vodi protiv njih. Predsjednik tog sindikata je ovih dana opet na suđenju. Kad se vode stečajni postupci aktivisti tog sindikata dolaze na sjednice odbora povjerilaca, jer se na njima često donose odluke na štetu radnika. Odatle ih izbacuju, sve u pratnji policije. Kad organizuju mirne proteste, protiv njih se pišu prekršajne prijave. Međutim, Sindikat solidarnosti nije više mali sindikat. On je uspio okupiti veći broj obespravljenih radnika. Sada se radi na osnivanju saveza samostalnih sindikata, koji će predvoditi Sindikat solidarnosti. Taj sindikat ima kontakte i sa radnicima iz Srbije i Hrvatske. Vjerujem da će Sindikat solidarnosti brzo postati vrlo respektabilna snaga.

Omer Karabeg: Kako je bilo moguće da sindikalni lideri u Srbiji na ovogodišnju prvomajsku protestnu šetnju pozovu ministra rada Zorana Đorđevića, koji je šetao zajedno s njima? Sa njima je, dakle, u koloni bio čovek koji je direktno odgovaran za narušavanje njihovih prava.

Mario Reljanović: Čini mi se da je to jedna od najvećih sindikalnih sramota poslednjih godina. A bilo ih je dosta. Gospodin Đorđević je ne samo učestvovao u tome, nego je i predvodio sindikalnu kolonu, što je šamar svim onima koji su došli da iskažu nezadovoljstvo zbog politike vlade čiji je on član. To je bilo zaista neočekivano, čak i za srpske prilike. To pokazuje da su sindikati u Srbiji, zapravo, državni sindikati, da postoji veoma jaka sprega između rukovodstva tih sindikata i vlasti. Čelni ljudi sindikata – ne svi, nego oni koji se pitaju – podređuju kolektivne interese svojim ličnim interesima. Oni od sindikata prave tampon zonu, koja služi da se radničko nezadovoljstvo ograniči, suzbije i prikrije. Sindikati su na taj način obesmislili prvomajski protest. Pretpostavljam da naredne godine na prvomajski protest neće doći ni ono malo ljudi koji su došli da podrže sindikat, jer su se osetili prevarenima. Oni su poslužili kao dekor ministru rada dok je davao izjavu da radnička prava u Srbiji nikada nisu bila više poštovana nego danas, što je čista ironija kada znamo da su ona najviše ugrožena za poslednjih šest godina, otkako je Srpska napredna stranka na vlasti. Kap koja je prelila čašu u ovoj režiranoj predstavi bila je kada je policija privela nekoliko mladih ljudi koji su počeli da postavljaju neprijatna pitanja ministru. Nije tu bilo nikakvog vređanja. Oni su pitali zašto je smanjena naknada za trudnice, zašto je smanjen dečiji dodatak, šta ministar misli o radniku Goše koji se ubio zato što nije mogao da prehrani svoju porodicu. Nakon što su ti mladi ljudi odvedeni u policijsku stanicu na saslušanje, umesto da krenu pred policijsku stanicu i traže da ih puste, sindikalne vođe su nastavile šetnju sa ministrom – kao da se ništa nije desilo.

Zlatan Begić: I ja bih pomenuo jedan sramotni primjer sindikalnog djelovanja koji se desio znatno ranije – 2010. godine. Tada su predstavnici Samostalnih sindikata potpisali ugovor sa vladom Federacije BiH o – zamislite – zajedničkom djelovanju. Zapamćena je slika kako predsjednik Saveza samostalnih sindikata pridržava stolicu premijeru Federacije da bi ovaj na nju sjeo.

Omer Karabeg: Čini se da su politički sistemi, koji vladaju u postjugoslovenskim državama, sveli ljude na borbu za preživljavanje. U bedi i siromaštvu svako gleda sebe – tako da su vrlo retki slučajevi da zaposleni stanu u odbranu nekog kolege koji je nepravedno kažnjen ili otpušten. Oni ćute i gledaju svoja posla bojeći se da će, ako dignu glas, i njih zadesiti ista sudbina.

Zlatan Begić: Sistemi su od ljudi napravili robove, s tom razlikom što je, po meni, robovlasnički sistem bio na neki način humaniji. Robovlasnik je vodio računa o tome ima li mu rob šta jesti i piti, ima li gdje spavati. Sistem koji je nakon raspada Jugoslavije uspostavljen u postjugoslovenskim državama išao je za tim da uništi radničku klasu. Evo primjera iz Bosne i Hercegovine koji pokazuje da je radnik posljednja briga države. U stečajnom postupku državni fondovi – Fond mirovinskog osiguranja i Fond zdravstvenog osiguranja – imaju prednost nad isplatama radničkih plata. Kako se može uplaćivati doprinos za penzijsko osiguranje na platu koja nije isplaćena radniku? S druge strane, radnik nema ništa od toga što se novac uplaćuje u zdravstveni fond, jer on nema pravo na zdravstvenu zaštitu, pošto mu poslodavac nije uplaćivao doprinos za zdravstveno osiguranje. To je sistem koji je radnike doveo u nepodnošljivu situaciju. Pljačkaju ih, a oni nemaju mogućnost da zaštite svoja prava.

Mario Reljanović: Tačno je da ljudi, pre svega, gledaju svoje interese, ali kada bi država štitila radnika, postojao bi veći stepen solidarnosti među radnicima. Radnika niko ne štiti kad mu poslodavac nanese nepravdu. O tome govori primer radnice fabrike Geox kojoj nije produžen ugovor, praktično je otpuštena, zato sto je htela da organizuje sindikat. To je bio nezakonit postupak i očigledna diskriminacija, ali nijedna državna institucija nije reagovala. Imamo primer i radnice fabrike Jura kojoj poslodavac nije produžio ugovor zato što je bolesna od raka. Direktor Jure je u televizijskom intervjuu otvoreno rekao da ne želi da joj produži ugovor, jer je pokrivena zdravstvenim osiguranjem. On je, dakle, pred kamerama priznao svoj nezakoniti postupak. Umesto da država interveniše i vrati radnicu u fabriku, slučaj je završen tako što je radnica nakon ogromnih administrativnih peripetija dobila invalidsku penziju. I jedna i druga fabrika su u stranom vlasništvu. Država želi da na svaki način sačuva strane investitore, pa stradaju radnici.

Omer Karabeg: Da li je moguć generalni štrajk?

Mario Reljanović: To je misaona imenica. To apsolutno nije moguće u atmosferi u kojoj se čak i bezazlene kritike smatraju napadom na predsednika Vučića, a samim tim i na državu. Osim toga, dva glavna sindikata su marginalizovana, a njihovo članstvo je dobrim delom angažovano u vladajućoj partiji. Mislim da je vrlo teško organizovati čak i neki granski štrajk, a o generalnom štrajku mislim da uopšte ne treba razmišljati.

Zlatan Begić: Ni u Bosni i Hercegovini nije moguć generalni štrajk, jer je ova zemlja podijeljena Dejtonskim sporazumom. Nakon toga su nacionalne stranke nastavile da dijele društvo. Svako ima svoje radnike i svoje sindikate koje drži pod kontrolom.

Omer Karabeg: Čini mi se da ljudi ipak nisu zaboravili na solidarnost. Ona se danas najviše ispoljava kada se prikuplja pomoć za lečenje teško bolesne dece u inostranstvu. Bilo je dosta slučajeva u Srbiji i u Bosni i Hercegovini da je na taj način omogućeno lečenje teških bolesnika u inostranim klinikama.

Zlatan Begić: To je tačno. Tu se, zaista, ispoljava solidarnost. Ali sjetimo se poplava 2014. godine, kada su ljudi zaboravili i na ratne traume i na etničke podjele i priskakali jedni drugima u pomoć. Čovjek ne može biti loš, ali je sistem takav da ubija ljudskost. Recimo, zakonodavac je u Bosni i Hercegovini djecu koja ne pohađaju osnovnu školu isključio iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. Znači, kažnjeno je dijete koje zbog bolesti ne može da ide u osnovnu školu. Nezaposlene trudnice takođe nemaju pravo na obavezno zdravstveno osiguranje. Riječ je, dakle, o uskraćivanju osnovnih socijalnih prava.

Mario Reljanović: Gospodin Begić je pomenuo poplave. U Srbiji je tokom poplava 2014. godine ispoljena izuzetna solidarnost. Na punktovima Crvenog krsta i humanitarnih organizacija ljudi su u kolonama čekali da predaju ono što su namenili ugroženima – lekove, hranu, odeću, obuću i sve ostalo. Isto se dešava i sa lečenjem teško bolesne dece. Svakih nekoliko nedelja javnost se aktivira da pomogne nekom bolesnom detetu, za čije je lečenje u inostranstvu potreban veliki novac koji Fond zdravstvenog osiguranja neće da izdvoji. Po pravilu se taj novac skupi za relativno kratko vreme. Sve to govori da solidarnost nije iščezla. Ona se najčešće ispoljava onda kada nekome možemo da pomognemo, a da ne ugrozimo sebe i svoju egzistenciju, što bi nam se desilo kada bi se pobunili protiv nepravednog otpuštanja kolege na poslu. Zanimljivo je napomenuti da su akcije prikupljanja pomoći imale različite ishode. Kada je država prikupljala novac za stradale u poplavama on nije bio transparentno potrošen, dok je u slučajevima kada je novac prikupljala porodica ili neka humanitarna organizacija, cela stvar bila mnogo čistija.

Omer Karabeg: Gospodine Begiću, zašto su ljudi koji imaju teško bolesnu decu prinuđeni da traže pomoć preko društvenih mreža kada, koliko znam, u Republici Srpskoj i u Federaciji BiH postoje državni fondovi za lečenje teških bolesnika u inostranstvu?

Zlatan Begić: Ni u Federaciji BiH, ni u Republici Srpskoj, a vjerujem ni u zemljama regiona, ne postoji ozbiljan sistem koji bi te probleme rješavao. Jedino ozbiljno što ovdje postoji je represija na civilno društvo, na radništvo, na slobodoumne ljude.

Omer Karabeg: Vidite li neku snagu na koju bi se mogli osloniti oni kojima je ugrožena egzistencija?

Mario Reljanović: Nažalost, u Srbiji trenutno ne postoji snaga koja je dovoljno masovna i jaka da bi mogla da iznese takav teret. Ali nikako nisam pesimista. Recimo, pokret koji je nastao u Nišu uspeo je da aktivira građane da pokušaju da odbrane niški aerodrom od uzurpacije, nakon što je lokalna vlast rešila da ga pokloni državi. Ti protesti, ako ništa drugo, čine razbojnički posao države značajno težim. To znači da na mikronivoima, na nivoima gradova i opština, postoje snage koje zaista mogu da animiraju i regrutuju veći broj ljudi koji će ustati protiv nepravde. Čini mi se da ovi građanski pokreti, koji donose sveže političke ideje i alternative, mogu nešto da promene na političkoj sceni, možda ne ove ili naredne godine, ali sigurno za nekoliko godina.

Zlatan Begić: Nade i te kako ima. Maloprije smo govorili o Sindikatu solidarnosti. Oni rade odlične stvari, okupljaju ljude – ne radi nekog konspirativnog djelovanja, nego radi borbe za radnička prava. Niti jedna vlast, niti jedna diktatura ne može staviti pod kontrolu slobodu čovjeka. Mislim da represija ne može ugušiti iskru solidarnosti i ljudskosti, već da će ta iskra vremenom da se razvije u požar. Kada kažem požar, mislim to u pozitivnom smislu. Nisam pesimista i ne mislim da će stvari zauvijek moći da idu ovako kako sada idu. Mislim da su ljudi mnogo racionalniji i pametniji od onih koji ih trenutno vode.