Ogledalo vremena

Još tačnije, krajem 2023. biće tačno dvadeset pet godina kako ga nema, a interesovanje za njegovo delo ne jenjava.

Sasvim razumljivo, jer je Pavlović bio poznat jugoslovenski, srpski i svetski filmski reditelj i pisac, a iza sebe je ostavio zavidni opus visoke umetničke vrednosti, čiji će uticaj istoričari književnosti i filma tek sveobuhvatnije istraživati.

U proširenju pogleda na njegovo umetničko zaveštanje sigurno će od ogromnog značaja biti Dnevnik 1994-1998 koju je nedavno objavila Agora (Zrenjanin, Novi Sad), a koji je priredila Pavlovićeva supruga, Snežana Lukić Pavlović, glumica, novinarka, prevodteljka, i sama spisateljica (Druga soba, 2013).

Pre Dnevnika 1994-1998, priredila je i sećanja svog supruga pod nazivom Planeta filma (2002).

Živojin Pavlović bio je vrlo plodan autor. Samo knjiga – romana, eseja, novela, scenarija, pripovedaka, zbirki članaka, filmskih kritika i zapisa objavio je blizu trideset – od kojih ćemo pomenuti tek neke, Zadah tela, Zid smrti, Raslo mi je badem drvo, Trag divljači, Ispljuvak pun krvi (zabranjen), Lapot.

Pavlović je režirao petnaest filmova među kojima su dobro poznati Povratak, Buđenje pacova, Kad budem mrtav i beo, Zaseda, Hajka, Doviđenja u sledećem ratu, Zadah tela… Niz nagrada dobio je i za knjige (dva puta Ninovu, Andrićevu i Isidora Sekulić), i za filmove, na festivalima od Pule do Venecije i Berlina.

Dnevnik 1994-1998 podeljen je u tri dela. Prvi – Provalija. Stope boga Marsa, obuhvata 1994. i 1995. godinu. Drugi – Provalija. Jeka, donosi Pavlovićeve zapise iz 1996, 1997. i 1998, dok je treći – Stranputica, ispunjen promišljanjima opštijeg karaktera i citata tekstova iz novina i knjiga, počev od 15. aprila 1998, do poslednjih dana piščevog života.

Prvi dnevnički zapis nosi datum 10. april 1994, i odnosi se na NATO bombardovanje srpskih položaja u Bosni kod Goražda. Od tog datuma pa nadalje, namera autora Dnevnika biće da pomno prati ratna zbivanja izvan granica Srbije, društvenopolitička i kulturna zbivanja u samoj Srbiji, ali i duboko arogantnu i licemernu umešanost sveta u rat koji je razarao SFRJ.

Stvaralački plodotvorno, Pavlović u svoj Dnevnik upisuje svoja viđenja u širokom rasponu, iznoseći ih sasvim otvoreno i iskreno, bez zazora i bez obzira da li će se nekome dopasti ili neće. Upravo zato, ta su tumačenja i gledišta intelektualno superiorna i visoko etična jer im je naum univerzalna poruka.

Da bi je dosegnuo, Pavlović kreće prvo iz sopstvenog miljea, Srbije. Pa kaže da ga je na pisanje dnevnika u ovom četvorogodišnjem periodu navelo uverenje da „osnovno pitanje s kojim su Srbi već suočeni nije sadržano u dilemi ko je izazvao građanski rat i ko je u pravu a ko nije, već u spremnosti na odgovore koji proističu iz postavljenog pitanja, a koje glasi: „u kakvom je stanju nacion danas?“. I „sve što sam zapisao, što zapisujem i što ću zapisivati na stranicama svojih beležaka biće usmereno ka tom cilju“.

Pavlović je hrabro i istrajno u Dnevniku od 1994. do 1998, u najrazličitijim situacijama i prilikama želeo da sa svih strana sagleda „pravo stanje srpskog mentalnog ustrojstva“, uveren da će jedino to sagledavanje „ne samo omogućiti zdravu osnovu za tumačenje tragičnih istorijskih događaja, koji, svedoci smo, nikako da postanu prošlost“, već će i istinski osvetliti samu istorijsku prošlost „mimo mitomanskog slepila, zbog koga, zasad, nema razlike između kolektivnog gledanja na prošlost, na sadašnjost, a, na žalost, i na budućnost srpskog naroda“.

Ove reči, zapisane 26. juna 1994, upozoravajuće su a, sad se vidi, i proročanske. Budućnost koje se plašio Pavlović, ukoliko opstane srpska sklonost ka mitomaniji, neminovno je postala naša nepodnošljivo groteskna sadašnjost, potvrđujući zaključak koji u Dnevniku sledi iza gore navedenih rečenica: „Jer plitkoumno uverenje da smo mi dobri a ostali zli, i da krivica za neslavni bilans kako današnjice tako i prošlosti ne leži na nama nego na drugima, ne vodi nikuda. Propast u vidu iščeznuća naciona sve je izvesnija i ona, kao neminovnost, zahteva samootrežnjenje. Samo otrežnjeni, Srbi će možda uspeti da izbegnu kataklizmu. (Ako već nije kasno.)“

Beležeći najrelevantnije događaje, komentarišući ih i decidno se određujući prema njima, Pavlović u ovom svom delu širi granice dnevničke literature, nijansirajući svoje reminiscencije, od smirenosti do snažne emotivne izražajnosti, čime se približava vrhunskoj prozi.

Zato čitanje ove knjige teče ubrzano, sa retkim zastojima, a piščeve niti pripovedanja koliko bude blisku nemilu prošlost, toliko neizbežno zazivaju zebnju pred pitanjem: „Gde smo to posle četvrt veka stigli, kuda idemo, i zašto kao da nam je to usud odredio hrlimo u besputni čorsokak istorije?“

Četiri godine u Dnevniku Živojina Pavlovića pokrivaju ne samo vreme raspada SFRJ već i unutrašnje, srpske političke rasprave, borbe, (raz)mimoilaženja za vreme vlasti Slobodana Miloševića, „čiji apsolutizam, u životnoj praksi ni jednog trenutka njegove obožavaoce nije poveo ka svetlosti, već u sve gušću tminu“, opozicione dogovore, planove i demonstracije.

Sve je ubeleženo tako živo, kao da je reč o najboljem dokumentarnom filmu, posle čijeg se praćenja gledalac oseća kao da je upao u zamku, svestan da se na odjavnoj špici još dugo neće pojaviti ono spasonosno The End.

Izvan okvira politike autor u Dnevniku ne krije svoje preferencijale u kulturi – populizma, koji poput živog peska guta svaku civilizovanost, uljuđenost, rafiniranost i znanje, se gnuša; postmodernizam na domaćoj književnoj sceni nije njegov cup of tea, ali nekim piscima koji su ga usvojili priznaje talenat; spreman je da uđe u polemiku kad god kritika, umesto da analizira delo, svoje žaoke usmerava ad hominem – celo biće Živojina Pavlovića se tome protivi i, bilo svojim ili tekstom drugog autora, citatom iz domaće i svetske književnosti, tačno pogađa u metu koja ima samo jedno ime: istina.

U tu svrhu, on priziva filozofe, pisce, slikare koje je teško nabrojati – od Kanta, Getea, Kanetija, Čomskog, D. H. Lorensa, Seferisa, Hose Ortegu i Gaseta, Dostojevskog, Časlava Miloša, Hamvaša… Od domaćih Krležu, Ugrinova, Tišmu, LJubu Popovića, LJubicu Mrkalj, Šujicu, Šajtinca, Borislava Radovića, Domanovića, Purišu Đorđevića.

A kad, posle svega, poželi da se odmori, kad ni svi svetski i domaći umovi ne uspevaju da uklone osećaj teskobe, Živojin Pavlović se vraća tamo gde ga vuče „velika, gotovo bolna čežnja“, i čekaju mir i spokoj. Svojim Divčibarama.