Optička slika odsustva 1

NJegova izložba „Promenljive slike / pomeranje viđenja“ može se do 20. aprila videti u galeriji Vilijams Centra Lafajet Koledža. Neposredno pre Vasića, na istom mestu su izlagali Viljam Vegman, Kristo, a nešto ranije i Frenk Stela. O novoj izložbi koja evocira promenljivost sećanja i zaborav, o pregledu likovnog stvaralaštva NJujorka i o vezi srpske i američke umetnosti razgovarali smo sa Čedomirem Vasićem neposredno pre njegovog povratka u Beograd.

*Za naše čitaoce koji za sada neće imati priliku da vide vašu američku izložbu „Promenljive slike / pomeranje viđenja“, možete li nam je ukratko opisati?

– Na izložbi su uglavnom bili predstavljeni lentikularni radovi nastali krajem prošle godine. Radi se o obradi šest veoma poznatih slika sa temama od istorijskog značaja za pojedine zemlje i narode. Pored toga bilo je izloženo i nekoliko digitalnih printova po litografijama Adama Stefanovića i Pavla Čortanovića kao i instalacija i video rad „Put u Oz“, inspirisani „Seobom Srba“ Paje Jovanovića.

*U pitanju su, kako kažete – lentikularni radovi. O kakvoj je tehnici reč?

– Lentikularna štampa ili lentikularne slike zasnivaju se na korišćenju dosta stare tehnike koja omogućava posmatraču da malim pomeranjem vidi naizmenično više slika na jednoj površini. Do ovoga dolazi zahvaljujući upotrebi plastičnog sočivnog sloja preko digitalno pripremljenih i odštampanih slika.

Neki radovi na izložbi tiču se srpske istorije, dok drugi evociraju istorijske trenutke relevantne za SAD. Da li je izložba rađena specijalno za Lafajet koledž?

– Pozvan sam da predstavim svoje „optičke slike odsustva“, likovne radove vezane za promenljivo viđenje, za sećanje, ali i zaborav. Skoro svi odabrani istorijski trenuci dogodili su se zimi: Ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918, Napoleonovo krunisanje 2. decembra 1804, Vašington prelazi Delaver 25. decembar 1776, Proglašenje Nemačkog carstva 18. januara 1871. Činjenica da polovina lentikulara tretira trenutke iz američke istorije govori da je izložba dobrim delom bila koncipirana u skladu sa mestom, prostorom galerije ali i istorijskom pozadinom događaja. Kao „umetnik na boravku“ održao sam nekoliko predavanja, radionicu i predstavljanje mog rada studentima i nastavnicima Koledža.

*Kako reaguje publika? Da li su radovi koji se odnose na istoriju Srbije možda „protumačeni“ ili doživljeni na drugačiji način od onog koji bi mogla imati publika u Srbiji?

– Mislim da su reakcije bile vrlo dobre, kako na „američke“, tako i na naše slike bez obzira na nepoznavanje istorijskih fakata o Srbiji. To što su bile vrlo nacionalno određene (Deklaracija, Vašington) nije bila prepreka da budu prihvaćene kao opšta tema, kao pitanje pamćenja i sećanja, kao ugroženost pred izazovima računarske civilizacije, kao strepnja pred zamenom svesti, čak zatiranje nemilih događaja iz sopstvene prošlosti.

Neopterećena ograničenim ili zadatim mišljenjem kakvo se kod nas sreće, publika je na sličan način reagovala i na „Seobu Srba“ odnosno moju interpretaciju „Put u Oz“. Ona nije bila shvaćena kao nacionalistički mit / propaganda nego kao predstava aktuelne svetske teme izbeglištva i izbeglica, a kao imanentna u američkom društvu, posebno je bila dobro primljena u istoimenom video radu.

*Pretpostavljam da ste imali prilike da pogledate umetničke postavke u Americi. Šta je na vas ostavilo i kako biste opisali/ocenili ono što, na primer, NJujorčani trenutno mogu da pogledaju u galerijama?

– Medijski dominira retrospektiva Endija Vorhola u Vitnijevom muzeju koja pored vrlo preglednog i iscrpnog vođenja kroz različite faze i medije Vorholovog stvaralaštva otvara i neka pitanja: u kojoj je meri Vorhol, na kraju svog radnog i životnog veka kada se javila želja za drukčijim sadržajem i jezikom, postao žrtva sopstvenog pogleda na svet, načina izražavanja i proklamovanih stavova?

Dve umetnice dominiraju u dva muzeja: Hilma af Klint u Gugenhajmu i Frida Kalo u Bruklinskom. Prva, nama malo poznata Šveđanka, na prelazu 19. u 20. vek, proglašena je za prvog/prvu umetnika/umetnicu koja je pre Kandinskog pravila apstraktne slike a druga neprikosnovena ikona latinoameričke umetničke sfere, predstavljena jednom biografsko-istorijskom postavkom. Koliko su u prvom slučaju umetnička ostvarenja precenjena jer u suštini samo ilustruju određene ezoterijske stavove autorke (pod uticajem teozofsko-antropozofskih učenja Rudolfa Štajnera) toliko su u drugom potcenjena jer su puke ilustracije različitih trenutaka njene životne storije.

Značajno otkrovenje su prostorni i ambijentalni asamblaži Narija Vorda (Nari Ward) poreklom sa Jamajke u Met Braueru koji koristeći gotove materijale, o različitim društvenim ali i ličnim temama govore na impresivan, čas duhovit, čas dramatičan ali uvek uzbudljiv način sa punim osećanjem za sopstvenu afro-amerčku tradiciju.

*Da li postoji veza izmedju savremene umetnosti u Srbiji i u Americi?

– Teško bi bilo izvesti direktnu vezu, bez obzira na činjenicu da su naši, naročito mladi umetnici dosta dobro upoznati o ovim što se ovde dešava. Međutim, činjenica da se i u Americi sve više govori o ugroženosti umetnosti u sučeljavanju sa preduzetničkom logikom i ekonomijom uspostavlja neke sličnosti u društvenom položaju umetnika.

U Americi postoji bojzan da se ne izgubi primat u kreativnosti (kako saopštava vrlo dobar umetnički časopis Brooklyn Rail /Bruklinska pruga), kod nas da ne zamre stvaralaštvo uopšte. Ne znam kako će se sa svojim problemom izboriti Amerikanci, ali naši mladi umetnici, veoma svesni sveta i okruženja u kome žive mislim da će uprkos svemu, čak i nepostojanju časopisa koji bi o tome govorio, istrajati i uspeti.