Godine 2010, državno zakonodavstvo Severne Karoline preuzeli su republikanci povezani s ultradesničarskim pokretom Čajanka (Tea Party). Zajedno s republikanskim guvernerom Patom Mekrorijem obrušili su se na uglednu visokoškolsku instituciju, Univerzitet Severne Karoline. Novoimenovani upravni odbor tog univerziteta otpustio je izuzetno poštovanog progresivnog dekana Toma Rosa.

Guverner Mekrori izjavio je u jednom intervjuu da na državnim univerzitetima ne bi smeli da postoje studijski programi poput rodnih studija ili svahilija (svahili je afrički jezik koji kao maternji ili drugi jezik govori više od 140 miliona ljudi). Mekrori je dodao: “Ako hoćete da upišete rodne studije, nema problema, idite na neki privatni univerzitet i studirajte ih tamo”.

Neki će reći da univerzitet mora imati predstavnike svih pozicija, te da promene poput onih u Severnoj Karolini naprosto stvaraju prostor za suprotstavljanje perspektiva. Ovi argumenti utemeljeni su na rezonu da opravdanost sopstvenih stavova zahteva redovno hvatanje ukoštac s onima koji im se suprotstavljaju (kao i na mišljenju da tog prostora ranije nije bilo). Svako ko je predavao filozofiju zna da je često korisno suočiti se s uverljivom odbranom suprotnih pozicija, a univerzitetima neosporno dobro dođu inteligentni i sofisticirani zagovornici pozicija sa celog političkog spektra. Bez obzira na to, kad se bolje razmisli, opšti princip u ovim slučajevima ipak nije naročito prihvatljiv.

Niko ne misli da zahtevi slobodnog istraživanja podrazumevaju da fakulteti finansiraju istraživače koji će pokušavati da dokažu kako je zemlja ravna ploča. Naučno je nedvosmisleno dokazano da takvo istraživanje nikako ne može dati rezultate. Čak ni najvatreniji branioci slobode govora ne zalažu se za to da se dragoceni univerzitetski resursi arče na to pitanje. Dovođenje pobornika teze o zemlji kao ravnoj ploči bi, štaviše, ometalo objektivno istraživanje.

Slično tome, mogu mirne duše i s opravdanim razlogom odbaciti ideologiju Islamske države a da se pri tome ne moram suočiti s njenim zagovornicima u amfiteatru ili zbornici. Ne moram imati kolegu koji brani stav da je pohlepa genetska predispozicija jevrejskog naroda da bih opravdano odbacivao takvu antisemitsku besmislicu. Takođe, ne postoji ni daleka verovatnoća da bi dodavanje takvih glasova u fakultetsku zbornicu doprinosilo raspravama protiv takvih toksičnih ideologija. Tako nešto bi pre sabotiralo svaku inteligentnu debatu i dovelo do prekida komunikacije i glasnih svađa.

Fašistička politika, međutim, daje prostora za proučavanje mitova kao stvarnosti. U fašističkoj ideologiji, funkcija obrazovnog sistema jeste da glorifikuje mitsku prošlost, veliča dostignuća pripadnika nacije i gura u zapećak perspektive i istorije onih koji u nju ne spadaju. Kroz proces koji se ponekad tendenciozno naziva dekolonizacijom nastavnog programa inkorporišu se zanemarene perspektive i tako obezbeđuje da đaci steknu punu predstavu o akterima istorije. U borbi protiv fašizma, ovakvo prilagođavanje nastavnog programa nije puka politička korektnost. Predstavljanje glasova svih onih čije je postojanje oblikovao i formirao svet u kome živimo obezbeđuje suštinski važnu zaštitu od fašističkog mita.

U fašističkoj ideologiji, cilj opšteg obrazovanja u školama i na univerzitetima jeste usađivanje osećaja ponosa mitskom prošlošću; fašističko obrazovanje veliča akademske discipline koje učvršćuju patrijarhalne norme i nacionalnu tradiciju. Za fašiste, škole i univerziteti su tu da indoktriniraju nacionalni ili rasni ponos, na primer, tako što prenose (tamo gde je nacionalizam rasističkog karaktera) veličanstvena dostignuća dominantne rase.

Guverner Mekrori nije se zaustavio na svom predlogu da bi neke studije trebalo odstraniti iz državnog nastavnog plana i programa. Takođe je pozvao univerzitet da se više usredsredi na stručne studije koje će školovati stručnjake koji su navodno potrebni poslodavcima, a nauštrb predmeta poput sociologije, koja studentima pomaže da postanu bolji demokratski građani. Podršku u tome pružio mu je Poupov centar za politiku visokog školstva (Pope Center for Higher Education Policy), čiji je osnivač i finansijer Art Poup, basnoslovno bogat i moćan republikanski donator iz Severne Karoline, koji je uspeo da nagovori Univerzitet Severne Karoline da poveća školarinu. Kao što je Poupu očigledno više nego jasno, ovaj potez odvući će većinu studenata od humanističkih i društvenih nauka, i navesti ih da upišu studije koje će im dati znanja potrebna za zapošljavanje.

Dok s jedne strane omalovažava studijske programe koji bi omogućili bolje razumevanje ljudske kulturne raznolikosti, Poupov centar (sada poznat kao Centar za akademski preporod Džejms Dž. Martin / James G. Martin Center for Academic Renewal) zalaže se, s druge strane, za studijski program Velike knjige, koji ističe kulturna dostignuća belih Evropljana. Ovi prioriteti imaju smisla kada se shvati da obrazovanje u antidemokratskim sistemima ima funkciju da proizvodi poslušne građane, strukturalno obavezane da se uključe u radnu snagu koja ne poseduje pregovaračku moć i koja je ideološki uvežbana da misli kako dominantna grupa predstavlja najveću civilizacijsku silu u istoriji.

Istaknuti konzervativci daju ogromne sume novca za projekat podsticanja desničarskih ciljeva u obrazovanju. Na primer, prema nekim izvorima, 2017. godine Fondacija Čarlsa Koha, samo jedna od brojnih konzervativnih fondacija u Sjedinjenim Državama koje finansiraju desničarski oligarsi, potrošila je sto miliona dolara na podršku projektima mahom posvećenim konzervativnoj ideologiji na oko tri stotine pedeset koledža i univerziteta.

U fašističkoj ideologiji, produkti intelektualnog života koje ona podržava – kultura, civilizacija i umetnost – potiču isključivo od pripadnika odabrane nacije. Ograničavajući studijski program na velika dostignuća evropske kulture, univerziteti rizikuju da nagoveste kako beli Evropljani čine jezgro ljudske civilizacije. Fanovi studijskih programa poput Velikih knjiga trebalo bi da se zamisle nad tvrdnjom koju je Hitler izneo u Mojoj borbi: “Sve čemu se divimo na ovom svetu – nauka, umetnost, tehničko znanje i izumi – zapravo je kreativni proizvod samo malog broja nacija… Sva ova kultura ne bi postojala da nije njih… Ako podelimo ljudsku rasu u tri kategorije – osnivače, održavaoce i uništitelje kulture – arijevska rasa može se smatrati jedinim predstavnikom prve kategorije”. Naši univerziteti ne smeju biti saučesnici, čak ni nesvesno, u propagiranju ovakvih fašističkih mitova.

Gde god i kad god fašizam podigne glavu, pojavljuju se oni koji pozivaju na punjenje škola i univerziteta nastavnicima i profesorima koji gaje simpatije prema idealima nacionalizma i tradicionalizma. Klasičan primer toga je ono što se događa u Mađarskoj. Kad je Viktor Orban došao na vlast, osudio je škole kao legla liberalne indoktrinacije. Nacionalizovao je školski sistem, koji je dotle bio pod upravom opštinskih školskih odbora, i uveo je profesionalnu organizaciju kojoj su morali da se pridruže svi učitelji, a koja ih je obavezivala da služe u interesu nacije. Novi nacionalni kurikulum preporučuju dela antisemitskih mađarskih pisaca. Škole podstiču aktivnosti koje prizivaju mitsku mađarsku prošlost, kao što su jahanje ili pevanje mađarskih narodnih pesama.

Najbolji univerzitet u Mađarskoj je Centralnoevropski univerzitet (CEU), koji je ostao nezavisan od mađarske države. Orban predstavlja CEU kao stranu instituciju koja pokušava da istisne lokalne mađarske škole šireći liberalne univerzalističke vrednosti poput proimigracijskog stava. U aprilu 2017. mađarski parlament usvojio je prilog antiimigracijskog zakona u nastojanju da oduzme CEU mogućnost da radi kao Američki univerzitet u Mađarskoj. To bi moglo imati za posledicu zatvaranje vrata ovog univerziteta u Mađarskoj.

Slični napori da se nastavni planovi i programi oblikuju tako da pogoduju nacionalističkim ciljevima u toku su širom sveta, između ostalog i u Turskoj, gde je jedna od prvih mera predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, posle pokušaja državnog udara protiv njega 2016, bila da otpusti više od pet hiljada dekana i naučnih radnika s njihovih položaja na turskim univerzitetima, zbog sumnje da imaju prodemokratska ili prolevičarska ubeđenja. Mnogi su završili i u zatvoru.

U intervjuu koji je u februaru 2017. Glasu Amerike dao profesor politikologije Ismet Akča, uklonjen sa svog položaja na Tehničkom univerzitetu Jildiz u Istanbulu, rekao je: “LJudi uklonjeni u ovim čistkama nisu naprosto levo orijentisane demokrate nego i veoma dobri naučnici, veoma dobri profesori. Sklanjajući ih, vlada napada i samu ideju visokog obrazovanja, samu ideju univerziteta u ovoj zemlji”.

Godine 2017, posle pobede na opštenacionalnom referendumu koja mu je donela nova, gotovo diktatorska ovlašćenja, Erdogan je u škole uveo novi nastavni plan i program. NJegov cilj bio je da skine naglasak sa svetovnih ideala i odstrani naučne teorije koje se suprotstavljaju religijskoj ideologiji, poput evolucije. Ministarstvo prosvete obznanilo je da će se turska istorija izučavati iz perspektive sticanja znanja o naciji i moralu, sa ciljem da štiti nacionalne vrednosti, umesto da odražava sekularne liberalne ideje koje su se od vremena Kemala Ataturka nalazile u središtu turskog civilnog društva, uključujući i njegov obrazovni sistem.

Desničarski nastrojeni američki radijski voditelj Raš Limbo kritikovao je u svojoj popularnoj emisiji “četiri ugla obmane: vladu, univerzitetske krugove, nauku i medije. Te institucije su sada korumpirane i postoje samo zahvaljujući obmani. Tako se propagiraju; tako napreduju”. Limbo je ovde savršen primer kako fašistička politika cilja „stručnost“, kako joj se ruga i kako je devalvira. U liberalnoj demokratiji, politički lideri trebalo bi da se konsultuju s onima koje predstavljaju, kao i sa stručnjacima i naučnicima koji mogu najpreciznije objasniti zahteve stvarnosti u pogledu politike.

Fašistički lideri su, umesto toga, ljudi od akcije, koji nemaju potrebe da se konsultuju ni da promišljaju. U svom eseju Preporod evropskog čoveka napisanom 1941, Pjer Drije la Rošel piše: “To je tip čoveka koji odbacuje kulturu… To je čovek koji ne veruje u ideje, te otud odbacuje doktrine. To je čovek koji veruje samo u dela i izvodi ta dela u skladu s maglovitim mitom”. Pošto se univerziteti i stručnjaci delegitimizuju, fašistički političari slobodni su da kreiraju sopstvenu stvarnost, oblikovanu sopstvenom individualnom voljom.

Limbo već godinama napada nauku, tvrdeći kako su “u nauci uhleblje pronašli uklonjeni socijalisti i komunisti“. U ovom sadašnjem trenutku američke politike, kada Tramp i njegova administracija ismevaju i omalovažavaju klimatološku nauku, svedoci smo trijumfa omalovažavanja naučne ekspertize.

Odbacujući vrednost stručnog znanja, fašistički političari odstranjuju i svaki zahtev za sofisticiranom debatom. Stvarnost je uvek kompleksnija nego što smo kadri da je predstavimo. Naučni jezik iziskuje još kompleksniju terminologiju, kako bi istakao distinkcije koje bi bez toga bile nevidljive. Društvena stvarnost kompleksna je najmanje koliko i stvarnost fizike. U zdravoj liberalnoj demokratiji, javni jezik s bogatim i raznovrsnim vokabularom koji će praviti distinkcije jeste vitalno važna demokratska institucija. Bez njega je nemoguć zdrav javni diskurs. Fašistička politika teži da degradira i ponizi jezik politike; fašistička politika, prema tome, teži da zamaskira stvarnost.

Tema rada Viktora Klemperera iz 1947, Jezik Trećeg rajha, jeste jezik nacionalsocijalizma, koji on naziva LTI (skraćenica za Lingua Tertii Imperii). Treće poglavlje, naslovljeno Glavna karakteristika: siromaštvo počinje ovako: “LTI je siromašan. NJegova ubogost je fundamentalna, kao da se zavetovao na siromaštvo”. Adolf Hitler bio je vrlo izričit u pogledu važnosti osiromašivanja javnog diskursa na ovaj način.

U poglavlju o propagandi u Mojoj borbi piše: “Svaka propaganda trebalo bi da bude narodska, a njen intelektualni nivo prilagođen receptivnoj sposobnosti najograničenijih među onima kojima je namenjena. Stoga je nužno da svoju duhovnu uzvišenost umanji srazmerno veličini mase do koje mora dopreti… Receptivna sposobnost masa je veoma ograničena, a njihovo razumevanje malo, dok im je zaboravnost, s druge strane, izuzetno velika. S obzirom na to, sva delotvorna propaganda mora se ograničiti na nekoliko glavnih tačaka koje se moraju iznositi u formi slogana”.

U zdravoj liberalnoj demokratiji, oruđe informacija je jezik. Cilj fašističke propagande nije samo da izvrgava ruglu i podsmehu živu i kompleksnu javnu debatu o politici nego i da eliminiše mogućnost takve debate. Prema Klempereru: “Svaki jezik kadar da se slobodno izrazi ispunjava sve ljudske potrebe; on služi logici kao i emociji, on je komunikacija i konverzacija, monolog i molitva, molba, zapovest i pozivanje. LTI služi samo cilju pozivanja… Isključiva svrha LTI jeste da svima oduzme individualnost, da ih pretvori u nemisleće i poslušno krdo stoke koje se dâ voditi i saterivati u određenom smeru, da ih pretvori u atome ogromne stene koja se kotrlja. LTI je jezik masovnog fanatizma”.

Suštinsko načelo fašističke politike glasi da cilj besedništva ne bi trebalo da bude da ubedi intelekt već da pokoleba volju. Anonimni autor članka objavljenog 1925. u jednom fašističkom časopisu piše: “Misticizam fašizma dokaz je njegovog trijumfa. LJude ne privlači umovanje već emocija”. U Mojoj borbi, u poglavlju naslovljenom Borba u ranim danima: uloga govornika, Hitler piše kako je potpuno pogrešno prezreti jednostavan jezik kao glup. U celoj knjizi nedvosmisleno govori kako je cilj propagande da zameni razložnu raspravu u javnoj sferi iracionalnim strahovima i strastima. U intervjuu datom u februaru 2018, Stiv Benon je rekao: “Izbore smo dobili zahvaljujući Isuši močvaru, Hilari u zatvor, Podigni zid… Bio je to čisti gnev. Gnev i strah teraju narod da izađe na birališta”.

Sada posmatramo kako ultradesničarski pokreti širom sveta napadaju univerzitete zbog širenja marksizma i feminizma, i nedavanja centralnog mesta ultradesničarskim vrednostima. Čak i u Sjedinjenim Državama, koje imaju najbolji univerzitetski sistem na svetu, svedoci smo napada na univerzitete u istočnoevropskom stilu. Studentski protesti se u medijima lažno predstavljaju kao ulični neredi koje je izazvala razularena rulja i pretnje javnom redu i miru.

U fašističkoj politici, univerziteti se degradiraju u javnom diskursu, a univerzitetski radnici sabotiraju kao legitimni izvori znanja i stručnosti, predstavljeni kao radikalni marksisti ili feministi koji pod maskom naučnog istraživanja šire levičarske ideje. Degradirajući visokoškolske institucije i osiromašujući naš zajednički vokabular kojim raspravljamo o politici, fašistička politika svodi raspravu na ideološki sukob. Takvim strategijama, fašistička politika degradira informativne prostore gušeći stvarnost.

Povezani tekstovi