Patrijarhat jede svoju decu

 Međutim, kako ova pojava uzima sve više maha, nije više moguće jednostavno odbaciti pojam koji je pokriva – kaže u razgovoru za Danas sociološkinja Marina Blagojević, koja je nedavno objavila knjigu „Rodni barometar u Srbiji: razvoj i svakodnevni život“, koja je zasnovana na istraživanju podržanom od strane UN.

Kako se ponašaju muškarci u krizi?

– Oni se, da pojednostavim, nalaze na nestabilnom terenu prelaza iz jednog u drugi rodni režim, pri čemu se iskazuju različiti merljivi i nemerljivi aspekti te neprilagođenosti, uključujući i pojačano nasilje, agresivnost, mizoginiju ili mržnju prema seksualnim manjinama. Na primer, kriza maskuliniteta se ispoljava u različitim aspektima vezanim za partnerstvo, a naročito za roditeljstvo: od nemanja dece do nepreuzimanja podjednake odgovornosti za roditeljstvo (kroz obavljanje aktivnosti vezanih za decu, kao i kroz nepreuzimanje starateljstva nad decom u slučaju razvoda, neplaćanja alimentacije i sl.). Hobsbaum, čuveni engleski istoričar, rekao je da simbol XX veka predstavlja sama majka sa detetom/decom, jer nikada u čovečanstvu nije toliko samih majki podizalo decu. Rodni barometer je pokazao da polovina muškaraca u uzorku, starih od 20 do 50 godina, nema decu. Kada se govori o niskom natalitetu, obično se stavljaju u fokus žene, i one se okrivljuju za nizak natalitet. Ne mislim da bilo koga treba okrivljavati, a pogotovu ne žene, ali činjenica je, takođe, da su upravo muškarci ti koji sve manje preuzimaju „rizik“ roditeljstva. To je ozbiljan problem. Takođe, nepreuzimanje odgovornosti u partnerstvu i roditeljstvu od strane muškaraca vodi veoma različitim ocenama vezanim za zadovoljstvo partnerskim odnosima: muškarci su, naravno, mnogo zadovoljniji od žena. Međutim, to je samo jedan aspekt te krize.

A koji su drugi aspekti?

– Drugi aspekti su mnogobrojni. Na primer, ako se uporede žene i muškarci na nivou ukupne populacije, na osnovu statističkih podataka, muškarci ne samo da ranije umiru, što je dobro poznata i još uvek nedovoljno objašnjena činjenica, već su oni i češće žrtve nasilja, češće stradaju u saobraćajnim nesrećama i češće izvršavaju samoubistva. Ja taj fenomen nazivam „patrijarhat jede svoju decu“. Ali, postoje i drugi aspekti svojevrsne „muške neprilagođenosti“ u postindustrijskom, deindustrijalizovanom ili tzv. tranzicionom društvu. Muškarci sve manje završavaju škole, i u zemljama Istočne Evrope i na Zapadu. Oni jesu češće zaposleni od žena i još uvek brže od njih napreduju, ali rekla bih da se sužava broj muškaraca koji uživaju patrijarhalne i druge privilegije, i nužno raste frustracija većine muškaraca, što je naročito vidljivo u mlađim generacijama.

Da li su zemlje „tranzicije“ specifične, ili se radi o univerzalnoj, globalnoj, „krizi maskuliniteta“?

– Svuda u svetu dolazi do intenzivnih promena rodnih režima, što je izazvano i globalnim i lokalnim društvenim promenama. Ima sličnosti u načinu na koji se „kriza maskuliniteta“ manifestuje na Zapadu i na Istoku, ali ima i mnogo razlika. Sličnosti su pre svega vezane za urušavanje različitih tradicionalnih oblika porodica, i s tim u vezi promenom položaja žena, pre svega u smislu njihovog osvajanja prostora u javnoj sferi. Kada je reč o razlikama, meni su one čak i zanimljivije, jer ih vezujem za specifičnost rodnih režima na poluperiferiji.

U čemu su rodni režimi na poluperiferiji specifični?

– U želji da dostigne centar, poluperiferija jako intenzivno koristi ženske resurse i u privatnoj i u javnoj sferi, proizvodi svojevrsnu „nadeksploataciju“ žena. U čitavoj Istočnoj Evropi, a i na Balkanu, jako je raširen modalitet porodičnih odnosa koji nazivam „samožrtvujući mikromatrijarhat“. Njegova osnovna karakteristika je da žene intenzivnim korišćenjem svojih resursa, dakle, intenzivnim „žrtvovanjem“ ostvaruju jaku poziciju moći u privatnoj sferi. Žene se i same „žrtvuju“, ali i bivaju „žrtvovane“, one su i subjekt i objekt svog žrtvovanja.

Da li to znači da „samožrtvujući mikromatrijarhat“ proizvodi „krizu maskuliniteta“, i da li bi to onda moglo da se pretvori u svojevrsni mizoginični argument po kome su žene u suštini odgovorne za tu krizu?

– To i jeste najveći izazov, razumeti kako su stvari povezane. U knjizi insistiram upravo na takvoj perspektivi, onoj koja ukazuje na povezanost položaja žena i muškaraca, ne da bi se iskrivila slika patrijarhata, već da bi se razumela cena koju i muškarci plaćaju za patrijarhat. Ovim problemima, naime, pristupam iz perspektive kritičkih studija maskuliniteta koje se oslanjaju na feminističko znanje, a ne na studije muškaraca koje se suprotstavljaju feminističkim uvidima. Prvi pristup je, pojednostavljeno rečeno, napredan, a drugi nazadan. Dok god smo zaparloženi u paradigmu „okrivljavanja“ jedne ili druge strane i ne vidimo kako su rodni režimi i sami proizvedeni i društvom i ekonomijom, odnosno „tranzicijom“, i položajem poluperiferije u globalnom kapitalizmu, ne razumemo suštinu. Ne radi se ni o odgovornosti žena ni o odgovornosti muškaraca, već o urušavanju jednog tipa patrijarhata koje ostavlja muškarce ekonomski destabilizovane i ispražnjenih identiteta. Muškarce, realne društvene aktere, treba razlikovati od hegemonijskih maskuliniteta, dominirajućih rodnih obrazaca, koji nad individuama vrše prinudu prilagođavanja.

Koje činjenice iz vašeg istraživanja, pored onih već navedenih, statističkih, idu u prilog tezi o postojanju „krize maskuliniteta“?

– Podaci iz Rodnog barometra pokazuju da, na primer, muškarci čak češće od žena sami od sebe očekuju da budu „izdržavaoci porodice“, što u uslovima visoke nezaposlenosti proizvodi visoku frustraciju. Sa druge strane, oni podjednako kao i žene vrednuju porodicu stavljajući je na prvo mesto. U suštini, između muškaraca i žena starosti od 20 do 50 godina i nema više razlika u vezanosti za porodicu. I jedni i drugi posao i zaposlenost vide pre svega instrumentalno. Međutim, iako porodicu stavljaju na prvo mesto, i iako dolazi do postepenog učvršćivanja egalitarnog modela, muškarci u suštini nemaju mesto u porodici koje imaju žene, i to u ključu samožrtvujućeg mikromatrijarhata. Ovo znači da postoji raskorak između toga koliko im je porodica zaista važna, koliko se osećaju odgovornim za izdržavanje porodice, i koliko realno u njoj igraju ulogu. Samožrtvujući mikromatrijarhat jeste nepravedan prema ženama jer iscrpljuje njihove resurse, ali on je i duboko destabilizujući za muškarce, pogotovu u uslovima visoke nezaposlenosti, odnosno nemogućnosti da svoj položaj i autoritet u porodici grade „od spolja“. Na paradoksalan način, ono što nazivamo retradicionalizacijom i repatrijarhalizacijom na neki način je ojačalo žene, mada uz izuzetno visoku cenu, a oslabilo muškarce, odnosno njihove identitete .

Rodno pomirenje

Pravo objašnjenje za novi val antifeminizma i patrijarhalizma i u Srbiji i u Evropi jeste upravo posledica realnog jačanja jednakosti. To ne znači da na tom putu nema oscilacija, ali je osnovni trend jačanja jednakosti, i privatno i javno, neumitan. To proizvodi veliku nervozu kod muškaraca, koji na grupnom, pa onda i na individualnom nivou, ne uspevaju da pronađu adekvatne odgovore za novu situaciju.

Rodno pomirenje je termin kojim označavam stanje u kome je rodnost deesencijalizovana i denaturalizovana, odnosno u kome ona prestaje da proizilazi iz prinude društvenog okruženja, i njeno ispoljavanje i iskazivanje postaje stvar individualnog izbora. Rodnost time ne ukida polnost, ali kao što se već dobro zna, polne razlike, u smislu bioloških razlika, više ne bi trebalo da budu bitne za društvenu egzistenciju pojedinca, odnosno pojedinke. U tom kontekstu, onda, nužno nestaju i svi nesporazumi zasnovani na bilo kojoj vrsti rodnih privilegija.