Pitanje smrti i života

Uvek smo jedno drugome bili prvi čitaoci i urednici.

Kad sam napisao prvu knjigu, priručnik za grupnu psihoterapiju, od Rokfelerove fondacije sam dobio mesto naučnog istraživača u Belađo centru za pisanje, u Italiji, kako bih radio na sledećoj knjizi, Krvnik ljubavi.

Neposredno po dolasku, Merilin mi je rekla za svoje sve veće interesovanje za pisanje o sećanjima žena na Francusku revoluciju, i ja sam se složio da ima podosta izvrsnog materijala za knjigu.

Svi korisnici Rokfelerove stipendije dobili su stanove i odvojene studije za pisanje, pa sam je nagovarao da pita direktora da li bi i za nju mogao da se nađe studio za pisanje.

Direktor je odgovorio da je neobično što naučnikova žena, takođe, traži studio za pisanje i da su, uz to, svi studiji u glavnoj zgradi već nekome dodeljeni.

Međutim, nakon što je razmislio nekoliko minuta, ponudio je Merilin jedan slobodan studio u kućici na drvetu u obližnjem šumarku, na samo pet minuta hoda.

Presrećna, Merilin se poletno bacila na pisanje svoje prve knjige, Prisiljene da svedoče: Sećanja žena na Francusku revoluciju.

Nikad nije bila srećnija.

Od tog trenutka smo bili kolege pisci, a do kraja života ona je, i pored četvoro dece i punog radnog vremena na položajima predavača i rukovodioca, uspevala da napiše po jednu knjigu kada i ja.

Godine 2019, Merilin je dobila dijagnozu multiplog mijeloma, raka ćelija plazme (bela krvna zrnca koja proizvode antitela u koštanoj srži).

Počela je da, u okviru hemoterapije, prima lek revlimid, što je dovelo do moždanog udara, pa je morala u bolnicu na četiri dana.

Dve nedelje nakon što se vratila kući, išli smo u kraću šetnju po parku u blizini naše kuće i Merilin mi je saopštila: „Imam u glavi knjigu koju bi trebalo da napišemo zajedno. Želim da postoji svedočenje o teškim danima i mesecima koji nam predstoje. Možda će naša iskušenja biti od neke koristi drugim parovima, gde se jedno od njih dvoje suočava sa fatalnom bolešću.“

Merilin je često predlagala teme za knjige kojima bi ja ili ona sama trebalo da se bavimo, i ja sam joj odgovorio: „To je dobra ideja, draga, to je nešto u šta bi trebalo da se upustiš. Jeste da je ideja o zajedničkom projektu primamljiva, ali, kao što znaš, već sam započeo zbirku priča.“

„A ne, nećeš pisati tu knjigu. Pisaćeš ovu knjigu sa mnom! Ti ćeš pisati svoja poglavlja, a ja svoja, i ona će ići jedna za drugim. To će biti naša knjiga, knjiga kakva još nije napisana jer će poteći iz dve glave, a ne iz jedne. To će biti razmišljanja para koji je u braku proveo 65 godina! To je par u kome partneri imaju sreće što imaju jedno drugo dok idu putem na čijem kraju je smrt. Ti ćeš ići sa šetalicom na tri točka, a ja na svojim nogama koje u najboljem slučaju mogu da me nose petnaest-dvadeset minuta.“

***

U svojoj knjizi iz 1980, Egzistencijalna psihoterapija, Irv je napisao da se lakše suočavamo sa smrću ako ne žalimo za mnogim stvarima u proživljenom životu.

Gledajući unazad na svoj dugi zajednički život, nas dvoje žalimo za malo čim.

Ali to nam ne olakšava svakodnevne tegobe, koje naša tela osećaju svakog dana, niti ublažava pomisao da ćemo se jednog dana rastati. Kako da se borimo protiv očajanja? Kako da pružamo smisao životu do samog kraja?

***

U trenutku kad pišemo ovu knjigu, došli smo u doba kad nam većina vršnjaka više nije živa.

Svaki dan živimo uz saznanje da nam je zajedničko vreme ograničeno i sve dragocenije.

Pišemo kako bismo pronašli smisao svoje egzistencije čak i ako nas to vuče u najmračnije zone fizičkog slabljenja i smrti.

Ova knjiga bi, u prvom redu, trebalo da nam pomogne da prebrodimo poslednji deo života.

I dok je knjiga očigledno izdanak potekao iz ličnog iskustva, mi je, takođe, vidimo i kao deo opšteg dijaloga o brigama koje more ljude pred kraj života.

Svako želi da dobije najbolju moguću medicinsku brigu, da dobija emocionalnu podršku porodice i prijatelja i da umre što je moguće bezbolnije.

Čak i uz prednosti koje uživamo u medicinskom i socijalnom pogledu, nismo imuni na bol i strah od smrti koja se bliži.

Kao i svi drugi, mi želimo da održimo kvalitet života koji nam je preostao, čak i dok podnosimo medicinske zahvate od kojih nas ponekad spopada muka.

Koliko smo spremni da podnesemo kako bismo ostali živi? Kako da proživimo poslednje dane što bezbolnije? Kako da što elegantnije napustimo ovaj svet i ostavimo ga sledećoj generaciji?

Oboje znamo da će skoro sigurno Merilin umreti od svoje bolesti. Zajedno ćemo pisati ovaj dnevnik o tome šta nas čeka u nadi da će naša iskustva i opservacije pružiti smisao i podršku ne samo nama, već i našim čitaocima. (Irvin D. Jalom, Merilin Jalom)

Avgust: Gledanje u sunce, još jednom

Merilin i ja imamo važan sastanak sa onkologom, doktorkom M, koja rukovodi njenim lečenjem.

Ona se na početku složila sa tim kako su neželjeni efekti hemoterapije suviše izraženi da bi Merilin mogla da ih podnese, a laboratorijski rezultati pokazuju da hemoterapija u smanjenim dozama nema efekta.

Zato predlaže drugi put, imunoglobulinski pristup, koji bi se sastojao od nedeljnih infuzija koje bi direktno napadale kancerogene ćelije.

Ona nam predstavlja bitne podatke: 40 odsto pacijenata ima izražene nuspojave infuzije – otežano disanje i osip – što se uglavnom može sprečiti jakim antihistaminicima.

Dve trećine pacijenata koji su u stanju da istrpe neželjene efekte postižu značajan boljitak.

Uznemirava me njena poruka da, ako Merilin spada u onu trećinu pacijenata kojoj ovaj pristup ne može pomoći, za nju nema nade.

Merilin pristaje na imunoglobulinski pristup, ali pošto nikad nije bila od onih koji biraju reči, doktorici postavlja otvoreno pitanje: „Ako se ovaj način pokaže kao neprihvatljiv ili neefikasan, da li biste se složili sa tim da stupim u kontakt sa palijativnom negom i razmotrim mogućnost asistiranog samoubistva?“

Doktorica M. se trgne i okleva nekoliko sekundi, ali se onda složi sa predlogom i upućuje nas na doktoricu S, koja je na čelu palijativne medicine.

Nekoliko dana kasnije srećemo se sa doktoricom S, blagom, toplom i veoma osećajnom osobom, koja nam ističe na koje sve načine njeno odeljenje može ublažiti neželjene efekte lekova koje Merilin uzima.

Merilin je strpljivo sluša, ali na kraju postavlja pitanje: „Kakvu ulogu može palijativna medicina odigrati ako bih ja patila toliko da bih poželela da okončam život?“

Doktorica okleva na tren i onda odgovara da joj, ukoliko se dva doktora slože napismeno, oni mogu pomoći da završi život.

Merilin se čini vidno umirenom ovom informacijom i pristaje na jednomesečnu imunoglobulinsku terapiju.

Ja samo sedim zaprepašćen i potresen, i u isto vreme se divim direktnom, neustrašivom nastupu svoje žene.

Opcijâ je sve manje i mi sada otvoreno, kao da je to nešto najnormalnije, razgovaramo o tome da Merilin okonča svoj život. Sa sastanka odlazim ošamućen i dezorijentisan.

Merilin i ja provodimo ostatak dana zajedno; imam poriv da je ne puštam iz vida, da budem uz nju, držim je za ruku i ne puštam je.

Zaljubio sam se u nju pre 73 godine i upravo smo proslavili 65. godišnjicu braka.

Znam da je neobično toliko obožavati neku osobu toliko dugo, ali i dan-danas, kad ona uđe u prostoriju, mene sunce obasja.

Divim se svemu u vezi sa njom – njenoj gracioznosti, lepoti, dobroti i mudrosti.

Iako smo dobili različito obrazovanje, ljubav prema književnosti i drami nam je zajednička.

Osim u pogledu prirodnih nauka, Merilin je izuzetno dobro informisana.

Kad god imam pitanje o nekom aspektu društvenih nauka, retko se desi da me ona ne uputi na odgovor.

Naš odnos nije uvek bio tih; bilo je tu i nesuglasica, svađa, indiskrecija, ali smo uvek bili otvoreni i iskreni jedno prema drugom i uvek, ama baš uvek nam je naš odnos bio na prvom mestu.

Proveli smo gotovo čitav život zajedno, ali sad me njena dijagnoza multiplog mijeloma tera da razmišljam o životu bez nje.

Prvi put mi se čini da je njena smrt ne samo realna mogućnost, već i da je vrlo blizu.

Užasava me da zamišljam svet bez Merilin, a pomisao da umremo zajedno mi prolazi kroz glavu.

Poslednjih nekoliko nedelja sam razgovarao o ovome sa svojim najbližim prijateljima lekarima.

Jedan od njih mi se poverio da je i on razmišljao o samoubistvu u slučaju da mu umre supruga. Neki od mojih drugova bi takođe pomišljali na samoubistvo ukoliko bi se suočili sa ozbiljnijom demencijom.

Čak smo vodili i razgovore o načinima kako bismo sebi oduzeli život – većom dozom morfijuma ili nekih antidepresiva, helijumom ili nekim od metoda koje predlaže društvo Hemlok.

U romanu Problem Spinoza pišem o poslednjim danima Hermana Geringa u Nirnbergu i opisujem kako je prevario dželate tako što je popio kapsulu cijanida, koju je nekako skrio kod sebe.Kapsule cijanida su podeljene svim nacističkim vođama i mnogi (Hitler, Gebels, Himler, Borman) su umrli na isti način.

To se zbilo pre 75 godina! A šta da se radi danas? Gde da čovek nađe takve ampule s cijanidom?

Ali o ovakvim pitanjima ne razmišljam dugo, a da mi se pred očima ne pojave očigledne mračne posledice – uticaj mog samoubistva na našu decu i na sve moje prijatelje.

Kao i na pacijente.

Toliko godina sam radio individualnu i grupnu psihoterapiju sa udovicama i udovcima, i trudio se da ih održim u životu i pomognem im da prebrode pretešku prvu godinu, nekad i dve godine nakon smrti supružnika.

Toliko puta sam sijao od zadovoljstva dok sam ih gledao kako se lagano oporavljaju i vraćaju u život.

Ukoliko bih okončao svoj život, izdao bih sav rad koji su obavili, sav naš zajednički rad. Pomogao sam im da prebole svu muku i patnju, a onda kad sam se našao u njihovoj poziciji, ja izaberem da se izvučem.

Ne, to ne mogu uraditi. Pomaganje pacijentima je u samom središtu mog života, to je nešto što ne mogu i neću da prekršim.

***

Nastavljam da čitam, i odlomak na 49. strani Gledanja u sunce mi privlači pažnju. Opisujem razgovor sa pacijentkinjom koja je u žalosti jer je izgubila dragu prijateljicu i razvila snažan strah od smrti.

„Čega se najviše plašite kod smrti?“ pitao sam.

Ona odgovara: „Svih stvari koje neću uraditi.“

To mi se čini neverovatno bitno; to je stalno u središtu mog terapijskog rada. Duži niz godina sam uveren da postoji pozitivna korelacija između straha od smrti i osećaja neproživljenog života. Drugim rečima: što je jači osećaj da niste živeli svoj život, to je jači i strah od smrti.

***

Malo stvari nas suočava sa smrtnošću kao što to čini smrt najdraže osobe. Negde na početku Gledanja u sunce opisujem užasnu noćnu moru jedne pacijentkinje, koju je imala pet dana nakon muževljeve smrti.

„Stojim na zatvorenoj terasi trošnog letnjikovca i vidim veliku, opasnu zver sa ogromnim čeljustima kako čeka na nekoliko metara od ulaznih vrata. Prestravljena sam. Brinem da će se nešto desiti mojoj ćerki. Odlučujem da pokušam da zavaram zver žrtvom i bacam joj crvenu kariranu plišanu igračku kroz vrata. Ona proždere mamac, ali ostaje tu. Oči joj gore. Uperene su u mene. Ja sam plen.“

Značenje sna je bilo kristalno jasno.

Muž joj je umro u kariranoj, crvenoj pidžami i san joj je govorio da je smrt neumoljiva – nije bilo dovoljno što joj je uzela muža, sad je i ona postala njen plen.

Bolest moje žene znači da će, po svemu sudeći, umreti pre mene.

Ali i na mene će uskoro doći red.

Neobično je što ne osećam nikakav strah od sopstvene smrti.

Umesto toga, užasava me pomisao na život bez Merilin.

Da, znam da istraživanja, neka od njih su moja, govore da je tugovanje vremenski ograničeno, da, kad prođemo kroz jednogodišnji ciklus događaja – četiri godišnja doba, rođendani i godišnjice smrti, praznici, svih 12 meseci – bol počinje da jenjava.

Kada dvaput prođemo godišnji ciklus, skoro svi se vratimo u život.

To sam napisao, ali sumnjam da će tako ići sa mnom. Volim Merilin od svoje 15. godine i ne mogu da zamislim da ću se u potpunosti vratiti u život bez nje.

Život sam proživeo u potpunosti. Sve ambicije sam zadovoljio. Moje četvoro dece i najstariji unuci su potpuno zakoračili u život. Više im nisam neophodan.

Jedne noći sam se posebno uznemirio zbog snova o Merilininoj smrti.

Sećam se jednog detalja: žestoko sam se bunio što će me sahraniti pored Merilin (davno smo kupili dva susedna grobna mesta).

Umesto toga, želeo sam da me sahrane u istom kovčegu!

Kad sam ujutro to ispričao Merilin, rekla mi je da to neće biti moguće.

Pre mnogo godina, kad su pripremali knjigu, ona i naš sin fotograf, Rid, obilazili su groblja duž SAD. Tokom svih tih istraživanja nije naišla na kovčeg za dvoje.

Avgust: O čijoj smrti se ovde uopšte radi

Upravo sam pročitala Irvovo poglavlje o ponovnom čitanju Gledanja u sunce.

Dirnulo me je i uznemirilo.

On već tuguje zbog mog stradanja.

Baš je čudno što ću ja verovatno prva umreti, kada na osnovu statistike prvo umiru muževi.

Čak i engleski jezik ukazuje na očekivanu razliku između polova.

Udovac za muža je izvedeno od udova za ženu. Mnogo je češće da, kad postoje dva termina za različite polove, a jedan je izveden od drugog, koren bude muškog roda kao u parovima junak / junakinja ili pesnik / pesnikinja. Ali u ovom slučaju ženski koren govori o statističkom podatku da žene nadžive svoje supruge.

Ne mogu unapred da razmišljam o Irvu kao udovcu.

Jako me rastužuje da ga zamišljam samog, ali sam i dalje fokusirana, kao i proteklih osam meseci, na sopstveno zdravstveno stanje.

Meseci hemoterapije, koji su me skoro usmrtili, i teške neželjene nuspojave izazvane tim drugim lekom, bortezomibom, uzeli su svoj danak.

Sad je moj novi imunoglobularni režim manje štetan i povremeno mi omogućava prijatne trenutke sa Irvom, decom, unucima i prijateljima koji dolaze da me posete.

Ali ko zna da li će ovaj tretman biti uspešan?

Već smo se upoznali sa doktorkom S, načelnicom palijativne nege, divnom ženom na kojoj leži ogromna odgovornost da pomaže pacijentima na samom kraju njihovih života. Ako mi doktorica M. kaže da imunoglobulinska terapija ne daje rezultate, mislim da ću se opredeliti za palijativnu negu i naposletku za asistirano samoubistvo. Ne želim više da preduzimam nikakve dramatične mere. Ali, da li će ta odluka biti isključivo moja?

***

Kad nam dragi prijatelji Helen i Dejvid donesu večeru, ja im govorim da će palijativna nega i asistirano samoubistvo doći kao olakšanje ukoliko sadašnja terapija ne bude efikasna.

Dejvid će brzo na to: „Tvoj organizam ima samo jedan glas“.

Pada mi na pamet, kao što je već više puta ove godine, da moja smrt nije samo moja. Moraću da je delim sa onima koji me vole, najpre sa Irvom, ali i sa drugim članovima porodice i bliskim prijateljima. Iako mi je krug mojih prijatelja uvek bio važan, iznenađena sam količinom brige koju pokazuju kada saznaju za moju bolest. Koliko sam srećna što sam okružena tako posvećenim ljudima!

Kad je lista poziva i mejlova postala previše duga da bih mogla da odgovorim na sve ponaosob, odlučila sam se na hrabar korak i napisala cirkularni mejl i poslala ga na adrese pedeset prijatelja. Evo te poruke:

Dragi prijatelji,

Molim vas da mi oprostite što vam šaljem ovo cirkularno pismo umesto lične poruke. Svima sam vam zahvalna na rečima ohrabrenja koje sam dobijala proteklih šest meseci, kao i na posetama, kartama, cveću, hrani i drugim izrazima ljubavi. Bez podrške porodice i prijatelja, nikad ne bih ovoliko izdržala.

Iz više razloga sada prestajemo sa hemoterapijom i počinjemo nešto novo, što se zove imunoglobularna terapija i nema tako teške neželjene efekte, ali je zato možda manje efikasno. Za mesec-dva ćemo znati da li ima efekata.

Ako i kad budem u boljem stanju, nadam se da ću sa svima pojedinačno stupiti u kontakt i odvojiti vreme za posetu ili razgovor telefonom. U međuvremenu, molim vas, znajte da vaše misli i, u slučaju nekih od vas – molitve, čine da mi bude toplo oko srca i daju mi snagu da zajedno sa timom sa Stanforda radim na produženju svog života.

Volim vas sve, Merilin.

Malo mi je neobično što šaljem ovakvo cirkularno pismo. Pa ipak, s obzirom na brojne odgovore koje sam dobila, drago mi je što sam to uradila. Oni mi daju dodatne razloge da nastojim da ostanem u životu.

Sećam se svog prijatelja, francuskog diplomate, sa bolešću koja mu ozbiljno ograničava život. Jednom mi je rekao da se ne boji smrti (la mort), već da se definitivno boji umiranja (mourir). Ni ja se ne bojim same smrti, ali je proces umiranja u dnevnim dozama često nepodnošljiv. Sad se već mesecima navikavam na ideju o dolazećoj smrti. Pošto smo Irv i ja decenijama razmišljali na temu smrti, i kroz zajedničke kurseve i u njegovim delima, izgleda mi da sam sposobna da se suočim sa tom idejom uz izvesnu smirenost koja iznenađuje prijatelje. Ponekad se pitam da li je mirnoća samo gornji premaz ispod koga sam i ja prestravljena.

Nedavno se moje more skrivenog jada prelilo u veoma živ san. U njemu razgovaram telefonom sa drugaricom i ona mi govori da je njen odrasli sin umro dan ranije. Počinjem da vičem i budim se grčeći se od straha.

U stvarnom životu, ta drugarica ni nema sina.

I zato, zbog čije smrti sam vikala? Verovatno zbog svoje.