Kako su izgledale obale Male Azije kad je Aleksandar Makedonski krenuo na persijskog cara Darija i kad je Aleksandrov admiral Nearh preplovio Indijski okean, teško je zamisliti.
Ali, da nije bilo tih previranja ne bi došlo do pojave helenizma.
Šta više, da Aleksandar nije težio simbiozi grčkog i istočnog sveta, pitanje je da li bi se i hrišćanstvo pojavilo.
Sticanjem okolnosti, bogato helenističko nasleđe i, ne baš malo, hrišćansko, opstajalo je na ovim prostorima vekovima.
A onda su nastale promene koje su dovele do dominacije nekih drugih verskih i političkih uverenja.
Međutim, ni u tako radikalno izmenjenim uslovima određeni oblici suživota (možda je ova reč neprikladna), islama i nasleđa drugih civilizacija, nisu do kraja ugašeni.
Posle završetka grčko-turskog rata, nazvanog još i rat Turske za nezavisnost, 1923. godine došlo je do velikog preseljavanja stanovništva.
Oko milio i po Grka proterano je iz Male Azije, a oko 400.000 Turaka iz Grčke. Egejska obala Male Azije ostala je bez Grka.
Tragovi njihovog višemilenijumskog postojanja vidljivi su na svakom koraku, od Troje na severu, pa preko Izmira (ranije Smirna), Pergamona, Efesa daleko na jug.
Isto se može reći i za hrišćansko nasleđe: kuća Bogorodice, grob Sv. Jovana, bazilika gde su održavani vaseljenski sabori…
Ovom prilikom pažnju poklanjam nekim hrišćanskim spomenicima na području Alibeja i Ajvalika, jer oni, ne baš spektakularno, ali dovoljno slikovito, odražavaju stanje, uslovno govoreći, simbioze islama i hrišćanstva.
Kanal koji deli grčko ostrvo Lezbos od Ajvalika na turskoj obali širok je oko dvadeset kilometara i ispunjen je brojnim, uglavnom pustim adama: Maden ada, Bačik ada, Pindar ada, Kara ada…
Najveća je Kunda i ona je nasipom spojena sa Ajvalikom. Svojom pitominom i zaštićenošću od velikog mora oduvek je bila privlačna kako za ribare i gusare tako i za duhovnike. Nekad je na ovim ostrvima bilo mnogo crkava i manastira, koji su sada u ruševinama.
Podataka o njima gotovo da i nema. Jedini način da se bolje upoznaju i stekne potpuniji utisak o njima jeste neposredni obilazak.
To sam i uradio u zimu 2010/11. godine. Kako je sve to izgledalo dovoljno je pogledati ostatke manastira u predelu Paterice na ostrvu Kunda i ostatke crkava u živopisnom gradiću Alibeju.
Ovim gradićem i sada dominira katedralna crkva nazvana Taksijaris. Sagrađena je 1873. godine na mestu nekog starijeg antičkog hrama.
Poduprta je gredama spolja i iznutra da se ne bi urušila.
Jedan detalj mi je naročito privukao pažnju. Naime, na fasadi crkve ima mnogo urezanih imena Grka, uglavnom sa Kipra.
Najverovatnije su to bivši stanovnici Alibeja, koji su ko zna kako, nošeni nostalgijom ili nečim drugim, ostavili ovaj trag.
Na brdašcetu iznad gradića jedna crkva je konzervirana.
Pored nje je lep restoran i stara vetrenjača. Nekad je na Kundi bilo mnogo mlinova na vetar, a sada je ostao samo jedan, pa i on ne radi.
Alibej je prijatno ribarsko-turističko mesto razapeto između tradicije i pogleda u budućnost.
Tradicija posustaje, a budućnost, ma kako je zamišljali, uvek je pomalo neizvesna.
Ajvalik je veće i razvijenije mesto od Alibeja.
Vekovi, kiše i vetrovi odenuli su ga u raskošno patinirano ruho. I čovek je tome doprineo. Pritisnut nemaštinom gradio je racionalno do skučenosti.
Strmi kaldrmisani sokaci vijugaju bez plana. Zima je, pa je većina kuća zatvorena, a ima dosta i srušenih.
Prolazeći pored njih ima se osećaj da vas neko posmatra.
Sve to atmosferu čini pomalo mističnom i setnom.
I kad se glas mujezina oglasi sa Satli džamije, on nestvarno odzvanja pustim sokacima i stapa se sa senkama davno nestalih vernika.
Upravo ova džamija privlači najviše pažnje.
Ona je nekada bila crkva Sv. Đorđa. Turci su sklonili hrišćanske simbole, pre svega krstove i ikone, a ostalo nisu dirali.
Da nije minareta sagređenog uz nju, spolja sve deluje kao hrišćanska bogomolja. Ali, jednom pogašena kandila teško da će ponovo biti upaljena.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
