Božidar Mandić Udarac u prazno može biti pun pogodak, ako naučimo da ignorišemo one koji žele da nam kupe duše. Zavladao je haos u normalnim odnosima. Narušen je protok kulturnog ponašanja i odgovornosti, kako bi politički jezik bio siguran. Nije Makijaveli bio lud, kad je udario u najveću ljudsku podlost: Cilj! Sve je opravdano, umesto da je sve određeno.
Božidar Mandić Udarac u prazno može biti pun pogodak, ako naučimo da ignorišemo one koji žele da nam kupe duše. Zavladao je haos u normalnim odnosima. Narušen je protok kulturnog ponašanja i odgovornosti, kako bi politički jezik bio siguran. Nije Makijaveli bio lud, kad je udario u najveću ljudsku podlost: Cilj! Sve je opravdano, umesto da je sve određeno. Zato podržavam one koji pucaju u prazno, ali ne i one koji taj fenomen stvaraju. Kreiraju se impotentne situacije u kojima se šefovi osećaju kompetentno. Ali, kad se danas zamislim, uvek zatičem samo jednu misao – može li se živeti bolje? Naravno da može, ali nekima to ne odgovara. Prodavnice bi otpuštale blagajnike, fabrike bi usporile trake… Normalno bismo počeli da dišemo, pa bi i farmaceutika izgubila ovakav, zahuktali, smisao…
Ali, možda, baš „udarac u prazno“ preobražava svet. Jer samo svete lude čine napor koji se protivi kozmetičkoj strani sveta. Promene nastaju kad se ne nadamo. Kako? Ne znam ni sam, ali moja vera u iracionalnu renesansu je večna. Tačno je da je istorija uvek ista, ali ovako zagađena nikad nije bila. Zato mora stići pročišćenje. Zadatak intelektualaca je da progovore o sadašnjem dobu. Najteže je reći „ne“ kad je opasno. Međutim, inženjeri uma reaguju sa zakašnjenjem. Tek naknadno, sa apoteozom straha i stručnošću prema prošlosti, upućuje se kritička svest. Treba se boriti za uzaludnost.
Štediti ili štetiti – pitanje je sad. Religiozan čovek je onaj koji ne povređuje one koji u Boga ne veruju. Danas kad učiniš nešto pozitivno, osećaš se nesigurno.
Stara mudrost da je prdenje zdravije od licemerizma, danas nije opšteprihvaćena. Mnogi misle da je kozmetički humanizam bolji od krepitus ventrisa, ali varaju se. Nije besmislen napor u spajanju emocija i nagona. Tek tako čovek postaje celovito biće. Prdenje pročišćava telo i dušu. Smeća je mnogo, a metli malo. Najgore je sresti zle ljude dobre volje. Nije duhovito, već žalosno, sresti pobodene table po našim parkovima i šumama: ZABRANJENO JE ČUVATI PRIRODU!
Bože, mada sam levičar, sačuvaj me od „hajbrida“.
Ne postoji stara ili nova duhovnost, već pročišćena ili zagađena. Zbog toga svaka radost osame razvija se u pravcu iščekivanja gosta, ali, obično, dešava se nešto obrnuto. Susrećemo se sa samoćom. Zato sam zavoleo samoću, jer je ona prvo to učinila prema meni. Izgleda da bolje komuniciramo sa njom, nego sa ljudima.
Bolje da me mrziš zbog onoga što jesam, nego da me voliš zbog onoga što nisam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
